Budućnost Saveta Evrope

Lišavanje ruskih poslanika prava glasa u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope iznenadna je šansa koja se ukazala ovoj instituciji. Naravno, kako će se sve završiti, zavisiće puno od postavljanja ruske Dume i njenih deputata, ali, ovakav šok je trebao odavno jednoj od najstarijih evropskih organizacija. Uglavnom, odluka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope će najviše štete doneti onima koji su za nju glasali. Zašto nisu lišeni prava glasa poslanici iz država koje su priznale tzv. Republiku Kosovo? Zašto Parlamentarna skupština nije stala u zaštitu odbrane teritorijalnog integriteta Srbije, na isti način na koji staje u odbranu Ukrajine? I Srbija i Ukrajina su članice Saveta Evrope, sa istim dužnostima i obavezama.

Čemu danas služi Savet Evrope? Posebno je pitanje: čemu služi Parlametarna skupština ovog tela? Lepa je zamisao bila da se Savet Evrope upotrebi posle okončanja Hladnog rata kao mesto za prenošenje različitih iskustava između zapadnih i istočnih država Evrope. Još lepša je bila zamisao da se ova organizacija fokusira na pitanja ljudskih prava, demokratizacije, migracija, pravne sigornosti i td. Od svega je moglo biti i koristi za sve članice. Međutim, Savet Evrope je odavno postao instrument za pritisak Zapada na istočnoevropske države.

On je obična štaka EU, mada ne bi trebalo da ima preterane veze sa EU. U Savet Evrope ulaze i zemlje koje nisu ili čak nikada neće biti u EU. To je trebalo da bude i prednost ove institucije. Da pokuša da postane centar za izgradnju standarda na kojima će se politički sistemi i društvene vrednosti u evropskim državama razvijati, bez obzira da li su pojedine države članice EU, ili to nisu.

Savet Evrope je propustio tu šansu, zaplovio u drugom smeru, i kako je vreme prolazilo, sve je dalje bio od svog osnovnog cilja, svrhe kojoj je trebalo da služi. Sa jedne strane, najčešći izveštaji koje usvaja Parlamentarna skupština, a tiču se stanja ljudskih prava i sloboda u zemljama članicama, postali su vremenom sredstvo za „isterivanje đavola“ u orijentalnom delu Evrope. Kada treba ocrniti kakvog političara, režim ili državu u celini, samo se pošalje islednik koji se vrati u Strazbur sa pripremljenim negativnim izveštajem. U većini slučajeva to je i besmisleno. Stanje u jednoj državi po ovim pitanjima treba detaljno pratiti, pa upoređivati, posmatrati sve to iz šireg okvira međunarodnih odnosa, a ne ovako kako se najčešće u Strazburu radi. To što sloboda štampe u Azerbejdžanu nije jedanaka slobodi štampe na Islandu, ne znači da određeni pomaci u Bakuu nisu napravljeni u poslednjih deset godina. I te pomake treba ohrabrivati i podsticati. Promene su proces, najčešće dugoročan.

Sa druge strane, Savet Evrope je prestao da se bavi zapadnoevropskim zemljama. Kao da su u tom delu sveta svi problemi rešeni i da o njima ne treba raspravljati. Ovakvim pristupom, organi Saveta Evrope su postali puko sredstvo za ispunjavanje političkih ciljeva EU. Odnosno, onih ciljeva oko kojih unutar EU postoji saglasnost. Izveštaji Dika Martija samo su izuzeci koji potvrđuju ovo pravilo.

Zato, ovakav kakav je, Savet Evrope odavno više nije nikome potreban u istočnoj Evropi. Zbog toga se ni Rusija sigurno neće preterano uzbuditi što je njenim predstavnicima suspendovano pravo glasa. Ali, Rusija treba da se zainteresuje za nešto drugo. Za preduzimanje široke diplomatsko-političke akcije kojom će se pokrenuti pitanje uređenja i ciljeva Saveta Evrope u budućnosti. Ova institucija se mora reformisati, moraju se definisati novi ciljevi, urediti nova organizaciona struktura. Njeno postojanje mora imati neki smisao. Šok koji je nastao odlukom Parlamentarne skupštine može biti lekovit i delotvoran. Samo da se skupi dovoljna, kritična masa, političara i javnih radnika iz raznih evropskih država koji će ovo pitanje pokrenuti. Rusija je sposobna, ona ima kapacitete da ovakvu akciju povede. Sada ima i motiv da to uradi.

A ukoliko ne postoji spremnost za tako nešto ili je procena da bi se previše snage i resursa moralo upotrebiti za postizanje skromnog rezultata, onda treba početi iz početka i praviti novu panevropsku organizaciju koja će se sličnim pitanjima baviti. Ako je Savet Evrope u postojećem obliku osuđen na tiho umiranje, neka ga zameni novi. Ovaj stari neka ostane debatni klub poslanika iz zapadnoevropskih država, gde će nastaviti da se dive sebi i sa gađenjem osvrću na komšije iz orijentalnog dvorišta.

Izvor: Fond Strateške Kulture