Цензура друштвених мрежа као увод у глобалну диктатуру

Живот се одавно преселио на интернет. На мрежи конзумирамо разноврстан садржај, сусрећемо пријатеље из младости, одрађујемо пословне састанке, похађамо наставу, купујемо и продајемо, проналазимо љубавне партнере… С нама као корисницима мрежа је усисала и нашу личност и животне изборе. Ствари које смо некад коментарисали у ужем кругу пријатеља сад коментаришемо с виртуелним пријатељима међу које се, руку на срце, увукло подоста људи с којима изван мреже немамо посебно близак однос. Поента умрежавања је ширити мрежу контаката па нам то дође природно.

Све што данас радимо на мрежи пуно је јавније од онога што смо радили кад интернета и друштвених мрежа није било. Наше је политичко мишљење постало доступније, али смо и ми сад доступнији политичарима. Интернет је као масовни медиј нове генерације осигурао цеo низ канала путем којих политичке информације или пропагандне поруке могу доћи до свакога од нас. Неколицина технолошких дивова развила је низ апликација преко којих се разни актери, укључујући оне политичке, боре за нашу пажњу и новац. Све је било у реду док су то биле само техничке платформе које нуде искључиво виртуелни простор за размену добара и информација.

Но с временом су оне постале својеврсна претња за демократију. Што су заузимале важније место међу комуникацијским каналима, растом броја корисника из целог света и свих демографских група, дигиталне платформе су све више прилагођавале политичку комуникацију себи. Позната је чињеница да поједина објава на друштвеним мрежама има свега неколико секунди да привуче пажњу корисника. Та је законитост довела до поплаве кратких, саркастичних, запаљивих и не претерано информативних изјава, док је простор за суштинску расправу квалитетним аргументима која тражи више знања, умеренију реторику и већу пажњу оних који је прате драстично сужен.

Друштвене мреже само су зацементирале културу ‘саундбитова’ која је већ била пустила кореnе у медијском простору. Оно што је требало да буде конструктивна размена мишљења на темељу које ће бирачи одлучити ко има боље аргументе и ко је способнији водити државу претворило се у рат доскочицама и перформансима. Тако је отворен простор актерима с врло ограниченим знањима и компетенцијама, али безграничном жељом за самопромоцијом, који су политику убрзано почели претварати у потпуни циркус. Атрактивни садржај с друштвених мрежа почели су потом преузимати традиционални медији. Интернет је свакога од нас с временом баждарио на дневни унос енормне количине информација, коју традиционални медији више нису могли произвести, а уз то је осигурао пренос вести с другог краја света дословце у секунди и трку за правовременошћу и ексклузивношћу учинио незамисливо конкурентном.

Застарели модели пословања у медијима почели су узимати данак, и у финансијама и у људским потенцијалима, па су се медији све више почели ослањати на садржај с друштвених мрежа, упоредно бесплатно нудећи властити садржај путем тим платформи. И тако су управо они легитимисали друштвене мреже као кредибилни извор информација. Интернетски канали за дистрибуцију садржаја постали су у правом смислу речи медији.

Занимљиво је то обликовао Том Гудвин, човек чије корпоративне титуле садрже речи „стратегија“, „иновација“, „трансформација“ и „будућност“, написавши како је Убер највећа светска такси компанија која не поседује ниједно возило; Алибаба је највећи трговац, али без инвентара; док је АирБнб глобално највећи пружалац услуге смештаја иако не поседује ниједну некретнину. А Фејсбук је, додао је Гудвин, најпопуларнији светски медијски власник иако не ствара никакав садржај. Томе још ваља додати и то да Фејсбук, као ни остале друштвене мреже, нема својих новинара, уредника ни уредничке политике. Али зато има огроман утицај на људе и животну свакодневицу, а последично и на демократске процесе. Да ствари измичу контроли, показала је и афера „Кембриџ аналитике“ која је открила да је Фејсбук знао за противправно стицање приватних података милиона корисника у комерцијалне сврхе и није прстом мрднуо док прича није постала јавна и толико велика да се више није могла игнорисати.

Други је пример врло забрињавајућих пракси још скорији, а реч је о отвореном цензурисању америчког председника Доналда Трампа. Нечувено је да ентитети који се представљају као дигиталне платформе, обични канали за комуницирање, доносе вредносну оцену о садржају или истинитости нечије поруке, нарочито кад је тај неко демократски изабрани политички вођа. То није њихова улога нити они имају капацитета да тај посао обављају доследно и квалитетно.

Поготово је то занимљиво у контексту контроверзне Директиве о ауторским правима на јединственом дигиталном тржишту којом се иницијално желело да се, између осталог, технолошки гиганти у ЕУ учине правно одговорнима за кориснички садржај. Требало је да буду третирани као медији, али њихов аргумент је тада био да они само осигуравају техничку платформу и са самим садржајем немају никакве везе.

Две године касније и након пуно притисака, видимо, постали су велики ауторитети за истину. У томе им помажу локални партнери, тзв. платформе за проверу чињеница, које, за разлику од самих друштвених мрежа имају запослене политичке новинаре. А сваки политички новинар има властита политичка стајалишта јер се у противном, да је аполитичан, не би бавио политичким новинарством. И зато не може бити објективан; може евентуално бити поштен и имати исти приступ према свим политичким актерима, што није случај с „факт чекерима“.

Немогуће је, наиме, проверити све чињенице објављене од свих корисника које се данас глобално броје у милијардама, а локално у милионима, или пак евалуирати тврдње баш свих политичара и политичких активиста па се на нивоу селекције догађа врло перфидна манипулација. Можете ви уз једнаке критеријуме проверавати изјаве политичких актера с различитих страна спектра, но ако једну страну евалуирате чешће, што се догађа и у Хрватској и на Западу, испашће да она износи пуно више двосмислених тврдњи, а то је у очима корисника аутоматски дискредитује. Један од узрока овакве ситуације, у којој они који проверавају чињенице у ствари манипулишу чињеницама, јесте дефинитивно мањак конкуренције.

Док информације у медијском простору изван мреже проверавају и презентују различити медији, с различитим уредничким политикама, из различитих углова, информације на мрежи проверава само једна екипа која има монопол на истину, а нису је изабрали корисници, него управа приватне компаније. Неоспорно је да приватне компаније, унутар законских оквира, имају право на властита правила. Коме се она не свиђају, слободан је користити услуге неке конкурентске компаније. Тај универзални принцип деценијама покреће тржишну економију, али питање је колико је данас примењив на технолошке гиганте чији је приватни виртуелни простор постао интегрални дио јавне сфере. „Што није објављено на Фејсбуку, као да се није ни догодило“, популарна је реченица која најбоље описује тренутно стање.

Правила коришћења најпопуларнијих друштвених медија и арбитрарно наметнута ограничења данас могу имати огроман утицај на демократске процесе и националну безбедност. Поједностављено говорећи, технолошки гиганти постали су превелики да би били у потпуности независни. Једноставно је било променити канал ако нам се не свиђа уредничка политика неке телевизијске или радијске станице, односно једне новине у руци заменити другима.

Свако ко се желео опробати у медијском послу, увек је могао, користећи исти пословни модел, покренути алтернативни медиј и наметнути се поред дотадашњих тржишних лидера. Никад то није био лаган посао, али тренутним технолошким гигантима готово је немогуће створити истинску конкуренцију. Успех сваке дигиталне платформе, наиме, зависи од броја корисника и оглашивача. Корисници нису превише склони мењати искуство на које су научени нечим превише друкчијим, а због заштите интелектуалног власништва немогуће је створити локалну копију Фејсбука или Твитера, док код стварања алтернативне телевизије или штампаног медија има пуно мање ограничења. Важно је узети у обзир и то да је поента друштвених мрежа, како и сам назив каже, бити умрежен, а не усамљен.

Док гледате дневник, слушате омиљени радијски програм или читате најдражу колумну, није вас превише брига колико других људи чини исто то. Законитост друштвених мрежа потпуно је друкчија, а придобити велики број корисника у кратком времену највећи је изазов за сваку нову друштвену мрежу. Зато не можемо очекивати да на неком мањем тржишту никне права алтернатива глобалним дивовима, што значи да политички процеси у нашим државама изравно зависе од ентитета на које ми немамо практично никаквог утицаја. Стање је нешто друкчије на већим тржиштима попут кинеског, индијског или руског, но случај Тик-тока говори нам да глобално ширење нових апликација неће бити могуће без спора око власништва и притисака да се нови конкуренти ставе под контролу.

Слободне конкуренције у тој индустрији нема нити ће је, због интереса великих сила, ускоро бити, поготово у контексту развоја 5Г технологије која ће омогућити револуцију услуга, али ће глобалним корпорацијама дати још више информација о свакоме од нас. Те је информације потребно законски и технолошки пуно боље заштитити, као што је технолошке гиганте, који ће барем још неко време уживати глобални олигопол, нужно вратити у улогу дистрибутера садржаја без права уплива у њега. У противном нас врло вероватно очекује глобална цензура, а једног дана можда и диктатура.

---

Извор: Вечерњи Лист