Бајден и Русија

Након сваких америчких председничких избора изнова се обнавља нада да ће нова администрација бити успешнија од претходних у побољшању америчко-руских односа. Избори 2020. коначно би могли да прекину тај образац. Под претпоставком да ће бивши потпредседник Џо Бајден положити заклетву на Дан инаугурације 2021. године, он ће преузети дужност не као идеалистички или наивни новајлија у спољним пословима, већ као ветеран са добро развијеним осећајем за приоритете и перспективе – а то укључује здраву дозу разочарења исходом иницијативе Барака Обаме да ресетује односе са Русијом почетком 2009. године.

Ово нису нарочито добре вести за Кремљ, нити за руског председника Владимира Путина, што може бити објашњење због чега Путин још увек није упутио честитку изабраном председнику. Док је боравио у Сенату, Бајден је био доследни критичар политике Кремља, али је истовремено умео и да подржи законе који су значили Москви – попут укидањатрговинских санкција предвиђених амандманом Џексон-Ваник (законски амандман из времена Хладног рата који се односио на увођење санкција Совјетском Савезу, прим. прев.) – с циљем да се Русија наведе да своју политику прилагоди америчким интересима.

Поред тога што је био водећи заговорник проширења НАТО, бивши потпредседник био је и Обамин главни човек за Украјину, односно за подршку напорима Кијева да избегне руску геополитичку орбиту. Као један од ретких међу водећим демократским политичарима који су изразили подршку америчкој произовдњи нафте и гаса, Бајден је непрестано тражио начине да смањи руски енергетски утицај, посебно у Европи.

Већина људи које је Бајден одабрао за високе положаје за националну безбедност у његовој администрацији деле ове ставове. Новоизабрана потпредседница Камала Харис истакла је да ће „доследно супротстављати Путину у одбрани демократских вредности, људских права и међународне владавине права“. Ентони Блинкен, будући државни секретар, нагласио је важност „политичког подривања Русије у међународној заједници и њене политичке изолације“. Заједно са именованим саветником за националну безбедност Џејком Саливеном, од Блинкена и других водећих Бајденових именованих званичника очекује се „да осмисле оштрији приступ према Русији“.

С друге стране, Бајден нема никакав „руски терет“ који би га спречавао да чини померљиве гестове према Москви због страха да ће бити оптужен да је агент Кремља. Такође је често показивао прагматичну црту, о чему говори то што се у Обамином тиму за националну безбедност залагао за умерен и опрезан приступ у односима са Русијом. Ипак, Бајденова администрација ће вероватно смањити слободу маневрисања Русије на глобалној сцени. Кремљ је четири године успешно користио забринутост кључних америчких савезника у Европи и Азији због непредвидивости и непоузданости Трампове администрације, убеђујући их да се не залећу и не прекидају односе са Москвом.

Било како било, Бајден ће вероватно поправити већи део штете у америчко-немачким односима и покушати да реконструише консензус Берлина и Вашингтона из Обамине ере у погледу односа према Русији, посебно око санкција и ограничавања руског економског утицаја – укључујући и истраживање могућности да немачка добровољно паузира изградњу Северног тока 2. Ако Бајденова администрација буде могла да снизи тензије и у америчко-кинеским односима, то би могло смањити интерес Пекинга да пружа подршку Москви, нарочито ако Бајден буде могао да поправи део штете изазван трговинским ратом Доналда Трампа.

Штавише, Бајденова администрација ће вероватно рестартовати дипломатске напоре у преговорима са Ираном, умањујући вредност Русије за Техеран; поново се ангажовати у Сирији; и настави тамо где се стало 2016. године по питању напора да се постсовјетске државе увуку у евроатлантску заједницу. Нова администрација ће, вероватно, од Белорусије до Венецуеле, америчку дипломатску и економску моћ упрегнути у супротстављање руским напорима.

Русија дакле нема никакве користи од тога што ће Бајденова администрација обновити позиције Америке широм света. Кремљ стога нема шта да изгуби, па му преостаје да се нада како ће политичка превирања унутар Сједињених Држава омести и преокупирати Бајденов тим у првим месецима 2021.

Што се тиче Бајдена, он вероватно неће укључити ниједног „званичника који би се залагао за сарадњу са Русијом” у свој тим за националну безбедност, док ће у њему бити доста „руских скептика“. Иако ће Бајденова администрација желети да се постигне нов споразум о контроли наоружања, преовлађујући став је да контрола наоружања не иде у корист само Америци него и самој Русији, и да стога нема потребе да се у тај договор укључује ублажавање санкција или одустајање од циљања руских енергетских пројеката попут Северног тока 2. Суочен са овом проценом, Кремљ, заузврат, вероватно неће потрошити велику количину енергије покушавајући да сарађује са Бајденовом администрацијом, али ће забринуто настојати да заштити своје односе са другим државама од могућности америчког мешања.

Из угла Москве постоји ризик да ће, без реметилачког фактора званог Доналд Трамп, амерички партнери који су се супротстављали налозима Вашингтона да покваре односе са Русијом бити подложнији убеђивањима од стране Бајденове администрације. То ће можда захтевати од Кремља да пронађе начине да постане прилагодљивији, не само у односу према другим владама (на пример, Емануелу Макрону или одлазећој Ангели Меркел по питању Украјине), већ и великим мултинационалним компанијама и међународним инвеститорима. Према томе, од Русије се може очекивати да смањи број иритантних потеза који би другим земљама и компанијама могли послужити као изговор да преиспитају своје везе са Русијом.

Истовремно, док разматра питања транзиције – преобликовање политичког система, суочавање са питњем дугорочног наследника Владимира Путина и напори да се покрену „национални пројекти“ осмишљени за подмлађивање руске економије – Москва може одлучити да јој нису потребни проблеми у односима са Сједињеним Државама.

Са друге стране, ако Бајденов тим одлучи да му је потребан период мира и тишине како би се позабавио постепидемијским опоравком, онда би се Москва и Вашингтон можда могли поново ангажовати око дијалога о „стратешкој стабилности“ и проширити процес ограничене деконфликције (термин који у војном жаргону означава успостављање комуникацијских веза између супарничких војски, прим. прев.) развијен за Сирију и друге жаришне тачке широм света.

Продужење Новог СТАРТ споразума и проналажење начина за поновно успостављање Споразума о отвореном небу, као и Споразума о нуклеарним ракетама средњег домета такође би спречило даље погоршање односа, с обзиром да је потреба контроле наоружања једна од ретких области у односима Москве и Вашингтона око које би се две стране могле сагласити. То можда није толико грандиозно као снови о стратешком партнерству – али то је циљ који је реалистичан и остварљив.

Превoд и обрада – Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор: Russia Matters/Нови Стандард