Čekajući izvršenje smrtne kazne

U savremenom svetu smrtna kazna nad pojedincima je praktično stavljena van zakona. Države u kojima još uvek nije ukinuta smrtna kazna samatraju se represivnim i nedemokratskim a članstvo u mnogim međunarodnim oranizacijama, poput Saveta Evrope, neraskidivo su povezani sa zabranom izricanja i izvršenja smrtne kazne.

Istovremeno smrtna kazna nad celim narodima ne samo da nije ukinuta već se i dalje masovno primenjuje. Pri tome dok je za kaznu nad pojedincima neophodno prethodno suđenje na kome se iznose dokazi, daje prilika optužbi i odbrani da kažu svoju reč i sučele činjenica, pre izvršenjenja kazne nad narodima ništa od toga nije neophodno. Isti „centri moći“ podižu optužbu, realizuju suđenje, uzriču kazne i pristupaju njihovom izvršenju, često sprovodeći sve ove radnje istovremeno.

Ubistvo naroda ne mora pratiti i ubijanje pojedinaca i njima se može dati mogućnost da prežive ukoliko napuste narod koji je „osuđen na smrt“. Tako se mlađima, radno sposobnim i „prilagodljivim“ dopušta odlazak u emigraciju, rukovodećoj strukturi ukoliko sarađuje u izricanju presude i izvršenju kazne prelazak na stranu „centara moći“ a pojedinim kategorijama se omogućava i zamena kazne doživotnom robijom u „mentalnim karantinima“ iz kojih ne bi bili u stanju da utiču na druge ljude, događaje i procese a kazna bi se izvršila prirodnim odumiranjem. Ipak osnovni vid izvršenja „smrtne kazne nad narodima“ će biti ukidanje nacionalnog identiteta. Jednostavno neki narodi će biti proglašeni za neprilagodljive „novom svetskom pioretku“ i kao takvi osuđeni da nestanu.

Način izvršenja smrtne kazne nad narodima može biti različit. Ipak, prva „stvar“  je pokušaj da se razbije homogenost i solidarnost nekog naroda udarom na osnove njegovog identiteta. Naravno najpre jezik, koji se potiskuje i  menja „jezicima međunarodnog sporazumevanja“ uz obavezno latinično pismo. Istovremeno će se drobiti jedinstveni jezički prostor „kreiranjem“ novih jezika. Običaji će biti tretirani kao relikt prošlosti i zaostalosti. Sopstvene bajke i priče poput „Baš Čelika“ zameniće „Hari Poter“ a običaje poput „Vrbice“ – „Noć veštica“. „Deda mraz“ će biti globalni zabavljač svih naroda (uključujući i one koji nemaju jelke i sneg) a „Holivud“ globalni prodavac predstave o pravdi ovlašćen da izdaje sertifikat ko su dobri a ko loši  momci. Ali na udaru neće biti samo jezik, običaji i kultura već posebno nacionalni mitovi kao svedočanstva zajedničkog porekla ali i spremnosti na žrtvu da se neke osnovne društvene vrednosti odbrane.

Kad je srpski narod u pitanju prva tačka napada je „Kosovski mit“ kao ključna tačka naše zajedničke prošlosti i kao polazna tačka našeg otpora svakom spoljnjem nametanju. Lazerev izbor „Carstva nebeskog“ kao potpuno neprihvatljiv i „nekompatibilan“ mora biti  uništen kao zloslutni primer na kome bi se mogle odgajati generacije budućih buntovnika. Jer da nije bilo Kneza Lazara, ne bi bilo ni Sinđelića ni Tepića. Ne bi bilo ljudi spremnih da polože svoj život za „bližnje, kao najviši izraz ljubavi“. Potrebno je razgraditi tu spremnost na žrtvu za račun zajednice jer samo ona garantuje da će izvršenje smrtne kazne nad narodom biti konačna i neopoziva. Fizičko uništavanje nije dovoljno efikasno jer uvek ostavlja mogućnost da se posle „gašenja nacionalnog požara“  iz samo jedne iskre požar ponovo vrati.

Poseban značaj u određivanju „podobnih i nepodobnih“ naroda igraće njihova verska opredeljenost ali ne kao puko formalno izjašnjavanje. Suština verskog opredeljenja je odnos prema fundamentalnim vrednostima. Pravoslavlje a posebno „Svetosavlje“ kao poseban, srpski, oblik izražavanja svoje pravoslavne vere nespojiv je sa međunarodnim poretkom koji se nameće iz međunarodnih centara moći. Savremeno potrošačko društvo nastoji da stvori društvo pojedinaca, samodovoljnih  koji se pojavljuju samo u dve funkcije, kao proizvođači i kao potrošači i vremenski ograničeni na sadašnjost kao trenutak u vremenu koji zahteva da se sve uradi odmah i za sebe. U tom svetu mesta za večni život, carstvo nebesko, pokajanje, prštanje i iskupljenje jedniostavno ne može biti. Protestantizam kao „pragmatičan“ pogled na Svet dobija punu prevagu. Socijal-darvinizam koji propagira neprekidnu borbu i takmičenje sa drugima i u kojoj ostaju samo najjači. U takvom svetu ne može biti mesta za pravoslavnu borbu u kojoj se Čovek ne bori protiv drugih već protiv svojih „demona“ padajući i ustajući u traganju za ljubavlju i spasenjem.

Ekonomsko ubijanje neposlušnih naroda ne mora uvek biti cilj, ono može biti i sredstvo za izvršenje kazne. U širokoj paleti oružja za ekonomsko ubijanje „moćnicima“ su najomiljenije sankcije. Pokušaj da se narodima ukine ekonomska osnova opstanka osudom na uništenje vlastite industrije, instaliranjem prljaveih tehnologija, podsticanjem na zaduživanje a potom navlačenjem „dužničke“ omče čime se destimuliše i demografski rast i stvara atmosferu beznađa koja je dobar preduslov za uspešno izvršenje kazne.

Smrtna kazna nema samo spoljna obeležja, ona se mora instalirati u vrednosni sistem žrtve i zbog toga se pri izvršenju kazne koriste sredstva na različitim poljima ljudske aktivnosti. U političkoj sferi se  narodu propagandom i pritiscima nameće političko rukovodstvo koje je nesposobno, korumpirano i poslušno. Potom se, da bi se stvorio opšti osećaj krivice i apatije,  tvrdi da narod „ima rukovodstvo kakvo zaslužuje“. Kroz medije se pokreće kampanja u kojoj su glavne ličnosti lopovi i prevaranti kako bi se stvorila „mračna slika“ o nesposobnom i degenerisanom narodu. Vojnici-branioci osuđenih naroda ne mogu biti heroji, oni moraju biti žigosani kao zločinci lišeni svakog viteštva a borba protiv njih predstavlja se kao proces „uništavanja gamadi“ u kojoj se žrtvi ne priznaje status ljudskog bića već „štete“ kao da se radi o staroj pegli ili frižideru. Sportisti koji nastupaju pod zastavom naroda-države žrtve, odjednom postaju dopingovani, primaju golove iz „ofsajda“ i udarce „nakon gonga“. Kojekakve „Nobelove nagrade“ mogu dobiti samo „disidenti“ a najveća preporuka im je količina žuči izlivena na sopstvenu zemlju. Sve to treba da izazove frustraciju i želju sposobnih da napuste gubitnički narod jer kao njegovi pripadnici ne mogu ostvariti svoje sposobnosti i potencijale.

Malim narodima bi trebalo da bude jasno da se njihovi interesi ne moraju poklapati sa interesima moćnika i da moraju razviti mehanizme kako da se zaštite. Primera radi, kada je Srbija u pitanju, možda Nemačka ima interes da na Balkanu stvori bazu emigranata kao neiscrpni rezervoar jeftine radne snage koji bi koristila za popunu svojih privrednih potreba ali bez ikakvih socijalnih i političkih obaveza. To je njen interes a gde je interes Srbije? Ili je njen interes da na području Srbije stvori deponiju otpada, a gde je interes Srbije?

Srbija  kao država a Srbi kao narod, definitivno, su osuđeni na SMRT. Srbija kao nezavisna država mora nestati i to je poklič koji se čuje još od vremena s početka prošlog veka. Srbija kao kolonijalni protektorat i Srbi kao amorfna masa bez državotvorne ideje i svesti o sopstvenom interesu možda mogu tavoriti još neko vreme dok ih talas globalizacije ne potopi zauvek.

Nije ovo prvi put da su se Srbi našli u sličnoj situaciji. Vekovima nas osuđuju na smrt i pokušavaju da unište. Ali nikada do sada Srbi nisu bili spremni da sarađuju u sopstvenom uništenju. Odupirali su se i u tom otporu zadivili svet i postali poznati po svom prkosnom otporu svakom zavojevaču. I uvek je do sada bilo onako kako je govorio sveti Vladika Nikolaj: „Od kad je sveta vukovi kolju ovce, ali kako vreme protiče sve je više ovaca a manje vukova“.

Ali za novu pobedu biće potrebni Srbi spremni na žrtvu, na podvig i borbu. Spremni da u svetskom ratu koji je već otpočeo, kako je prorekao Samjuel Hantington, stanu uz ostale narode koji brane vrednosti pravoslavno-hrišćanske civilizacije. Jer kao što su baš SAD poručila evropskim narodima suočenim sa nemačkom agresijom početkom Drugog svetskog rata: „Ko nije spreman da se bori za slobodu – taj je i ne zaslužuje“.

Izvor: Fond Strateške Kulture