Čekaju li nas sve psiop(eracije)

Šta je to psiop? Kada bi moglo da se prevede na srpski, bilo bi bolje, ali ne može. Najjednostavnije, reč je o psihološkoj operaciji koja se koristi u banalnoj i licemernoj političkoj propagandi. Evo kako to konkretno izgleda na analizi jednog nedavnog događaja u Francuskoj.

Evropski voz na liniji Amsterdam-Pariz bio je 22. avgusta žrtva atentata. Navodim do sada poznate činjenice o ovom događaju. Naravno, dodala sam svoje komentare, na osnovu sopstvene intuicije i logike, bez ičijeg uticaja, jer nikakvih interpretacija niti osporavanja tog događaja do sada nije bilo. Dakle, događaji se nižu ovako.

Nepoznati islamski terorista (Marokanac) ulazi u ‘Talis’, voz na liniji Amsterdam-Pariz, sa ogromnim kalašnjikovom, ali to niko ne primećuje. Jedan francuski putnik ustaje tokom putovanja sa sedišta i ide u toalet, gde nailazi na teroristu sa kalašnjikovom koji se sprema da puca; ne precizira se gde i na koga jer žrtava među putnicima do kraja događaja nije bilo.

Dvojica hrabrih američkih marinaca – od kojih jedan nosi čuveno prezime Spenser – koji su specijalci slučajno na godišnjem odmoru na liniji Amsterdam-Pariz, sve to čuju. Preciznije, čuju zvuk kalašnjikova iza debelih klozetskih vrata u vozu koji ide brzinom preko 300 kilometara na sat, izlaze i skaču na njega razoružavajući ga. U pomoć im pritiče britanski putnik Kris Norman (postoji jedan rok pevač sa tim imenom), koji se hrabro odaziva, dok većina ostalih putnika uplašeno drhti na svojim sedištima.

Dvojica Amerikanca i jedan Britanac zajedno razoružavaju teroristu, a ovaj hladnim oružjem lako ranjava američkog marinca i jednog američko-francuskog studenta koji sedi na svom sedištu. Zatim teroristu, kako sami svedoče, svi zajedno udaraju u glavu sve dok se ovaj ne onesvesti.

GLUMAC JE KRUNSKI SVEDOK

Američko-francuski student, iako ranjen, sve to snima videom. Jedan francuski glumac akcionih filmova i scenarista (Žan-Ug Englad – Jean-Hugues Anglade; na slici ispod), odnosno glumac u špijunskom filmu Nikita reditelja Lika Besona, takođe se našao u istom kupeu (svi su se, kao slučajno, našli u istom kupeu). Pošto je „preživeo“, Englad opisuje za francuske medije ceo događaj. Abrakadabra… Naravno, osim njega ne postoji nijedan svedok, niko od silnih putnika ništa nije posvedočio. Dakle, glumac je krunski svedok.

Glumac tvrdi da su se francuski kontrolori u vozu pokazali kao velike kukavice, zaključavši se u jednu prostoriju, dok su američki marinci postupili herojski. (Ovo može da ukazuje samo na to da kontrolori nisu bili upoznati sa scenarijom događaja, pa su se, jadni, ponašali prirodno.) Time se, naravno, pojačava hrabrost Amerikanaca naspram kukavičluka Francuza. Uostalom, događaj se odvija baš kada je voz ušao na teritoriju Francuske iako se terorista ukrcao u Belgiji. Belgija je američki saveznik, a Francuska je pobunjena i problematična, tako da hrabrost marinaca treba dokazati na teritoriji Francuske.

Svi Francuzi ceo vikend slušaju o ovom događaju, dogodilo se baš na vikend, u subotu 22. avgusta, kada ljudi imaju najviše vremena da slušaju vesti koje se ponavljaju ceo dan: o hrabrosti američkih vojnika, putnika Britanca, kao i američko-francuskog studenta. Psihološko pavlovljevsko uslovljavanje je potpuno ispunjeno porukom: svaka hrabrost vezana je za Ameriku i Amerikance, ništa bez njih. Evropljani su trutonje (osim, naravno, onih koji su specijalnim vezama vezani za SAD).

Jedan marinac i američko-francuski student su na kraju događaja samo blago ranjeni nožem, ali to niko nije video. Kalašnjikov se čudesno sam blokirao, tako da terorista ni pre nego što je bio razoružan nije nikoga ubio. Novinari dobijaju kratku i nepreciznu informaciju o tome da na kraju niko nije životno ugrožen. A inače su mogli da budu svi mrtvi. Ili mrtvi od smeha.

Predsednik SAD Barak Obama pohvaljuje svoje hrabre marince a francuski predsednik Oland se sprema da u Jelisejskoj palati primi američke vojnike i britanskog putnika, i odlikuje ih. Verovatno Legijom časti, ako imamo u vidu šta ona danas znači.

Identitet teroriste do sada je samo napola utvrđen, odnosno francuski mediji navode jednog marokanskog teroristu, radikalnog islamistu, starog 26 godina iz Španije na putu za Siriju (preko filijale u Belgiji ili u Francuskoj, u to nisu sigurni), ali tvrde da njegov pravi identitet nije do kraja utvrđen (i verovatno neće ni biti).

Na kraju, svi putnici živi i zdravi stižu u Pariz, a svi Francuzi shvataju da bez hrabrih Amerikanaca nema pobede nad terorizmom, što je ravno nekadašnjem američkom savezničkom iskrcavanju u Normandiji (uzgred, tada je i počela današnja okupacija Francuske).

KAKO ĆE TO DA IZGLEDA KOD NAS

Eto, ovako, preko filmski režiranih psiop(operacija), francuska vlast „leči“ većinski narodni antiamerikanizam, nastao zbog ogromnog broja izbeglica, koje Francuzi ad infinitum moraju da prime, uglavnom zahvaljujući neprestanim Jenki-ratovima.

Tako otprilike izgleda jedna prosečna i loše sklepana psiop režija, odnosno operacija psihološkog rata, koja je, od vremena „36 kineskih strategija“ do danas, pravilo igre u prljavoj politici. Pitanje je samo koju populaciju gađa osmišljeni filmski (neuspeo) scenario.

Većina zombirane populacije potrošača, odnosno konzumenata, u Francuskoj, u Belgiji, u Holandiji a verovatno i u Americi, i dalje, posle ovog „srećnog događaja“, odnosno nesrećnog događaja koji se „srećno završio“, ni u šta ne sumnja. Oni imaju mnogo viši standard života nego narod u Srbiji, mnogo više konzumiraju dobre sireve i dobra vina nego knjige, pa verovatno zato nemaju u rezervi nimalo „zdrave paranoje“, kako bismo u šali rekli mi psiholozi i psihijatri (jer paranoja, oprez i glad jesu u nekoj daljoj vezi). To je kao kada krv iz glave, iz frontalnog korteksa i moždanih centara, pređe (siđe) pretežno u organe za varenje.

Da zaključim, i Francuzi i Belgijanci zaboravljaju danas da ovakvu medijsku pilulu jedan dovitljivi, intuitivni i nepogrešivi Herkul Poaro svakako ne bi progutao. Najzad, zašto sam sve ovo pisala kada je to, prema mom zanatu, samo školski slučaj psihološke manipulacije?

Zato da bi se spremio narod u Srbiji da na vreme prepozna prevaru ako se desi da „NATO snage“, ili neki lepi, hrabri i istrenirani marinci koji će se zateći na godišnjem odmoru u Beogradu, pomognu, lošim, tromim i pijanim Srbima, u nekom, nedajbože, terorističkom činu.

To najverovatnije neće biti u srpskom vozu, jer naši vozovi mile 40 kilometara na sat, te bi čak i orijentalnim teroristima, kojima je Alah poklonio sve moguće vreme sveta, bilo predugo, a akcioni filmovi bez brzine ne mogu. Ali, ako vidite nekog izbeglicu da sa kalašnjikovim ulazi u gradski autobus, može da se desi da baš iza vas stoji američki ili engleski specijalac nekog poznatog imena, kao na primer, Mur, Fleming, Koneri ili Bond. Jer, ako u Srbiji bude 300.000 nesrećnih izbeglica, znajte da će biti bar 200.000 srećnih specijalaca SAD na godišnjem odmoru.

Izvor: Novi Standard