Čemu služe stranke

U kojoj se meri politika koja se događa u Srbiji može shvatiti ozbiljno? Jasno, izuzetno je ozbiljna. Reč je o egzistencijalnoj, državnoj, istorijskoj odgovornosti sa dnevno, kratkoročno i dugoročno narastajućim užasnim posledicama po svakoj stavci neke imaginarne „agende Srbije“. Zapravo, u takvim razmerama da se ni jedni izbori, a ne samo dosadašnji, ne mogu svrstati u isti red pojava. Ni jedna izborna pobeda, kao ni poraz, nisu vredni političkih događaja u Srbiji. I pitanje je, ma koliko se smene razumevale kao epohalne, da li su to one bile i po hipotetičkoj potenciji, a ne samo po neupitno neuspešnoj realizaciji.

Prvo rastumačimo kolokvijalno uobičajenu frazu razumevanja političke elite i njihovog ličnog interesa: hoću sve i hoću odmah. Reč je zapravo o epohalnoj promeni fraze da je jedini put radničke klase do raja kroz politiku – koja je važila u predhodnoj samoupravnoj epohi, vodeći mnoge do životnog uspeha. Zatim je potrebno razumeti sadašnje stranke: to nisu neke društvene organizacije inkluzivnog stava, nego ekskluzivnog interesa, koji multiplicira istu takvu mrežu odnosa i prirodu nove elite. Sa takvim razumevanjem stranaka, jasno je da one, onako kako su organizovane, jedino mogu da reprodukuju status quo, ali ne i promenu. Kao što to danas iskustveno znamo, ni jedna stranka nije se pokazala dobrom u suštinskim promenama u društvu i državi. Naprotiv, već njihovi organizacijski modeli bili su onaj izvor generisanja moći, kakav se nameće zarad interesa, a ne stava. Zato se tako rado ističe uloga pojedinca iako je očigledno reč o pojavi znatno manjeg reda, kako po život stranke, tako i po samo društvo. Oni traju onoliko koliko su važni za servisiranje eksponent moći, i to je njihova sudbina.

Ali krenimo iskustveno od početka – čemu stranke i zašto se ljudi u njih učlanjuju? Pre svega zbog stava – tzv, programa (koji niko ne zna i još manje njih ga razume) – a potom i interesa. Međutim, šta se događa sa stranačkim životom, šta sa borbom ideja? Ništa, umesto toga uspostavlja se kolotečina interesa, koja gradi stranačke glasačke mašine. Stavovi postaju diskurzivne fraze, a surovo ogoljeni lični interes je ono što je zapravo suština racionalnog izbora svakog člana koji je zaplivao funkcionerskim vodama.

Ponovimo, stavovi nemaju vrednost, nego su telo stranke mreže ostvarivanja interesa. I to ide taman toliko daleko da se izneveravaju svi stavovi, koji postaju navodni, čuvajući ogoljene interese pojedinaca sa vrha stranačke piramide. Tokom života stranke prvo se troše stavovi i ljudi koji veruju u njih, a poslednji interesi. I to je uobičajeni život, i to svake srpske stranke – karijerizam i interesi jesu suština i društvene i diskurzivne moći. U Srbiji moć ne poznaje ni ideju niti poredak. Kao što ni jedna stranka ne može sama izbeći sudbinu da je interesi progutaju kao vrtlog, u središtu njihovog suštinski kratkog životnog veka je nastanak nekoliko milionera i nekoliko šaka onih koji kupuju stanove na Vračaru ili kod Arene, uz pripadajući vozni park. I ta vrsta izbora između lokacije strana i marke automobila jedina je kulturna i ideološka razlika među srpskim partijcima od ranga.

Zato ne čudi izborni klijentelizam u Zemunu – on je odavno praksa, posebno na lokalnim izborima. Još od onda kad je Bogoljub Karić kupovao bicikle dok su ostali još delili olovke i upaljače. Izborni karneval postao je tako samo puki odraz prirode stranačke mašine, i to je ona nepromenjiva priroda samog modela, a ne samo prirode neke stranke. Posebno od onog trenutka kad stranka uđe prvi put u neku vlast i kada može da realizuje interese. Tada ovi, i po opredeljenju, ali i realnoj moći, prelaze u ruke onih koji drže i odlučuju o najviše interesa. Oni postaju gospodari stranaka, a njihove mreže raspodele interesa postaju glasačka mašina koja i održava status quo. Sa jedne strane, gospodari proganjaju ljude sa stavom, a, sa druge, same sebe. Čak i kad imaju neke sposobnosti, oni, kočeći, znajući šta je i koje je prirode racionalni izbor u političkom sistemu Srbije. I sva politička borba skončava u kolokvijalizmu agonije male bare u kojoj je previše krokodila.

Pitanje koje se nameće glasi: kako onda do politike koja bi vodila računa o agendi Srbije u ovakvom političkom sistemu? Očigledno je da nijedni izbori nisu dorasli nijednom pojedinačnom političkom događaju u Srbiji. Sa druge strane, evidentno je kako današnje stranke ne mogu biti deo rešenja jer su suštinski deo komplikacije. I da će to tako ostati koliko god da se izbora organizuje. Uostalom, po svemu sudeći, Srbija će i za neke naredne izbore morati da se uzajmi kod MMF i komercijalnih banaka kako bi ih uopšte organizovala. A u tom slučaju bih preporučio svakom domaćinstvu u Srbiji da se naoruža kako bi mogli da se dostojno obračuna sa privatnim uterivačima dugova. Jer ne mogu samo srpska domaćinstva da snose teret raspomamljene elite i njima lojalnih struktura –predugo traje otimanje od Srba. Predugo traje i ovo naše osiromašenje da bi samo domaćinstva isplaćivala konačni račun.

Zato se visoko vrednuje linč nad najalavijim pripadnicima elite, ali taj linč neće dovesti do promene ponašanja niti će samim tim postati racionalni izbor uspešnih. A vrag je odavno odneo šalu i Srbija je postala zemlja bez budućnosti. Bankrotirana, kako se voli reći, u svakom pogledu.

Znači: to ne mogu biti stranke takve kakve su, još manje izbori. Ali može solidarno rešenje današnjice pre nego što utonemo u dublji haos, u kome će ljudi napokon naučiti kako treba da se samoorganizuju u grupama uzajamne podrške, ali ovaj put oko bezbednosti, nabavke hrane i samopomoći. Umesto natezanja oko zamrzavanja plata i penzija, potrebno je da se uvede osnovni prihod svima koji imaju prijavljeno boravište uz istovremeno ukidanje svih plata koje država plaća. Pa neka radi onaj ko hoće na svom radnom mestu, a za ostale urediti javne radove. Osnovni prihod valja odrediti tako da pokriva troškove života. Privatni sektor da se legalizuje u celini i obaveže, pod pretnjom drakonskih kazni, na poštovanje zakonske regulative i isplaćivanje zaposlenih najmanje u iznosu osnovnog prihoda. Ukinuti sve viškove i sva potraživanja jer i dobici i gubici treba da se solidarno podele, a ne samo da se prenose sa jednog na drugi kraj društva i države. Oštro sankcionisati svako neispunjavanje dužnosti i svako primanje i davanje mita, i to u roku od nedelju dana, a ne u beskonačnim i jalovim sudskim postupcima.

Umesto života u državnom bankrotu, od kojega i dalje neki parazitski zarađuju, trebalo bi ozvaničiti stanje, ali ga i rešiti tako da prežive i ljudi i ekonomska supstanca zemlje, umesto rasprodaje. Isto tako, valjalo bi obavezati stranke da ustroje svoje organizacije prema modelu idealne integracije članstva po stavu i sposobnostima. A to nije moguće bez perspektivne ravnoteže sa interesima. To sam sam probao, razvio i primenio takav jedan model, ali on je kvario račun stranačkoj ekskluzivi i njihovim, po pravilu, drskim i sramno jalovim poslušnicima. Uostalom, ili ćemo se sami radikalno obračunati sa sobom ili će drugi još radikalnije završiti sa nama. Makar još dok imamo neke mogućnosti.

Izvor: Standard