Черчилово окретање против Драже (2)

Други део фељтона Луке Мичете који ЦЕОПОМ објављује под називом „Черчилово окретање против Драже“ наставља да на бази ондашњих енглеских извора открива како је заправо дошло до промене савезничког става према генералу Михаиловићу и његовом покрету. Наравно, као и према свим енглеским „извештајима“ о Србији тога времена и према овима ваља задржати критичку дистанцу, пре свега знајући за улогу енглеских тајних служби у организовању мартовских демонстрација 1941 и увођења комуниста у ту причу.

*   *   *

 Присећајући се сусрета са Титом бригадир Маклејн пише да је видео „да је Тито разборит, седокос човек од око 50 година, у једноставном оделу од твида и краватом са тачкицама, врло различитом од његових садашњих раскошних униформи“.

Напомињући да је Тито „поседовао смисао за хумор који је био најокрепљујући у опасностима и невољама партизанског војевања“ и да није крио да је комуниста, Черчилов изасланик је додао да је Тито био „довољно велики човек и довољно сигуран у себе да га не узрујавају ситне инхибиције и доктринарни дух (…) Напротив, био је спреман да разговара о било ком питању (…) На крају сам убрзо открио да је био изванредан и као војни и као политички вођа. Пријатељска лична сарадња међу нама тада започета трајала је непрекидно све до мог коначног одласка из Југославије прошле године“.

Тада је, каже Маклејн, открио да су партизани „организација, војно и политички, у далеко већој размери него што је ико у спољњем свету могао да сања“.

Обавештавајући надређене да су партизани у лето 1941. године под вођством комуниста отишли у шуме и да су потом перманентно нападали „немачке и италијанске окупационе снаге свим средствима која су им била на располагању“, Маклејн сведочи у овом тексту да се непријатељ од почетка, „увиђајући опасност, светио окрутним одмаздама, подједнако против сваког партизана који је пао у њихове руке и против цивила“.

За разлику од Михаиловића, чији занос као да је слабио после почетних неуспеха, наставља Маклејн, „Тито није дозволио да га било шта застраши. Партизани су били спремни да дају своје животе, и давали су их на хиљаде, за циљ за који су се борили. Што се тиче цивилног становништва, они су рачунали да је оно такође на линији фронта у тоталном рату, и да због тога мора да преузме ризик заједно са својим саборцима. Када смо се касније из похода враћали у села која су нам раније давала склониште, видели смо да су Немци масакрирали целокупно становништво све до последње старе жене и бебе у наручју. На крају је непријатељ уништио сопствени циљ, јер су његове одмазде само учиниле отпор фанатичнијим него икад“.

Говорећи о јачању и ширењу партизанског покрета, наводи да су оружје набављали од заробљених непријатеља указујући да су многи четници прелазили у партизанске редове управо због Михаиловићеве неактивности у борби са непријатељем. Наводећи пример попа Владе Зечевића, Маклејн каже да су га у различитим временима следиле „хиљаде других четника свих нивоа, појединачно и у гомилама. У неким случајевима видео сам читаве четничке одреде како прелазе са својим командантима. До 1943. године било је преко 150.000 партизана који су надирали у разним деловима земље под Титовом контролом. Овај број ће се удвостручити до краја рата. Снага четника никада није достизала до више од једног делића партизана. Својим дејствима партизани су сада озбиљно разбијали непријатељску комуникацију и поврх тога заустављали, према цифрама које је портпарол Владе објавио у Доњем дому, неких 15 непријатељских дивизија које би иначе могле да буду упућене на друге фронтове. У међувремену (…) партизани су успостављали извршну цивилну администрацију кроз привремено ослобођене области, и чак тајно на окупираној територији. Већ је било јасно да онда када Немци буду истерани, партизани ће, било да им ми помажемо или не, бити одлучујући политички фактор у земљи“.

Процена коју је направио Маклејн не само на основу својих извештаја, „већ и на основу извештаја других савезничких мисија“ поткрепљена је информацијом да није могло да буде бољег доказа „о ефектности партизанског отпора од реакције непријатеља који је у периоду од три године покренуо седам великих офанзива, где је свака обухватала преко 10 непријатељских дивизија против Титових снага укључујући један свеобухватни ваздушни напад на његов штаб“.

Описујући однос четника и партизана према непријатељу, али и међусобно, Маклејн пише:

„У међувремену, није било доказа о четничким активностима против непријатеља. Напротив, британски официри са снагама генерала Михаиловића су били очајни због свог неуспеха да их наведу да предузму било какву јаку офанзивну акцију. Према њиховим извештајима, британски официри су видели Немце и четнике како живе једни поред других у истом селу, док се каже да је најмање један четнички заповедник био лишен чина од стране Михаиловића што се усудио да нападне непријатеља. На другој страни, четници – чија је мржња према комунизму појачана вештом пропагандом др Гебелса чини се надмашила њихову одбојност према Немцима – борили су се са партизанима са задовољством кад год им се пружила прилика. Како су се њихови напади често поклапали са немачким и италијанским, није изненађујуће то што су их партизани оптужили за сарадњу са непријатељем. Као даљи доказ овога, они су изнели бројне заплењене документе, који су показали да је било директног или индиректног контакта међу многим Михаиловићевим командантима са Немцима и Италијанима.

Ту, мислим, не може бити сумње у светлу доказа доступних из многих различитих извора да су многи водећи четнички команданти постигли ‘нагодбу са непријатељем’, како је господин Черчил рекао у то време“.

Потврђујући да је до 1943. године сва британска помоћ ишла Михаиловићу, Маклејн каже да су од тада Британци почели да помажу и Титу тврдећи да су партизани изнова и изнова „доносили заплењено британско оружје које су у акцијама против њих користили четници“.

Маклејн, у овом тексту специјално писаном за Тајмс, закључује: „У овим околностима и у светлу доказа доступних из свих извора, британска влада је одлучила да Михаиловићу не да више ниједну шансу (…) Наша мисија је повучена и наша целокупна подршка је пребачена Титу (…) Није било никакве сумње да је (…) Титов допринос напору савезничког рата у потпуности оправдао такву материјалну подршку коју смо му дали ми и Американци.

Одлука коју је Влада Његовог Величанства донела на почетку 1944. године да напусти Михаиловића и да уложи сав наш новац у Тита наишла је на доста критика, које су се углавном базирале на томе да је Тито комуниста. Да је Тито био комуниста није никада ни било сумње (…) Али у зиму 1943-44. када смо донели нашу одлуку, он је пружао широко распрострањени и јаки отпор Немцима, а Михаиловић, колико год његове намере биле добре, није. Тих дана, војна ефективност наших савезника је била далеко важнији моменат од њиховог политичког карактера. После свега, када смо једном прихватили маршала Стаљина за савезника, тешко да би било логично да одбијемо Тита на чисто идеолошкој основи“.

Текст Фицроја Маклејна изазвао је полемику у Тајмсу.

Ерик Гринвуд и Кенет Гринлис, који су били у енглеским мисијама код Драже Михаиловића, пишу (Ерик Греенwоод & Кеннетх Греенлеес, Тито анд Михаиловитцх, Тхе Тимес, Лондон, 14. 6. 1946, стр. 5) да би било интересантно сазнати како је Маклејн дошао до цифре од 150.000 и на основу чега тврди да су четничке снаге представљале само делић партизанских ефектива. Тим пре што је свима било познато да је специјални дописник лондонског Тајмса из Кујбишева јавио почетком децембра 1941. године да се југословенска војска још увек бори против завојевача, „сада реорганизована под командом пуковника Драже Михаиловића, који предводи највише језгро отпора у области јужно од Београда (…)

Против немачких снага којих по овдашњој процени има четири дивизије верује се да пуковник Михаиловић има војску од неких 80.000 људи“ (Yugoslav army of 80.000 reorganized force, The Times, London, Лондон, 6. 10. 1941, стр. 4).

Кенет Гринлис се у следећем писму Тајмсу посебно осврнуо на чињеницу да британско опредељење за Тита и одбацивање Михаиловића не доказује да је Дража био противник савезника нити да је антијугословен као ни да је био пронемачки настројен (Kenneth Greenlees, Mihailovitch and Tito,  The Times, London, 21. 6. 1946, стр. 5).

Превиђајући критику Гринвуда и Гринлиса о односу четничких и партизанских снага, Маклејн у свом одговору потврђује све што је рекао у свом тексту наглашавајући да није ни имао намеру да доказује да је Дража био против савезника нити да је био пронемачки опредељен већ да је само желео да истакне да је 1943-1944. Титов допринос савезничким напорима био је значајан што се за Михаиловићев покрет не може рећи (Fitzrou Maclean, Mihailovitch and Tito,  The Times, London 25. 6. 1946, стр. 5).

Ален Булок, бивши уредник европског сервиса Би-Би-Сија, полемишући са Маклејном, рекао је да сваком ко се бавио емитовањем током рата делује иронично оптужба да је Би-Би-Си био неупоредиво више наклоњен Михаиловићу него Титу. Током већег дела рата Би-Би-Си је покушавао да пронађе адекватан модус услед збуњујућег сукоба Форин офиса и Ратног кабинета, тачније да пронађе прави однос према информацијама и саветима које је Би-Би-Си добијао од ове две институције. Булок на крају напомиње да није била грешка Би-Би-Сија то што су представници југословенске избегличке владе имали дозволу да користе таласне дужине Би-Би-Сија, као и да је руководство Би-Би-Сија протестовало због тога (Alan Bullock formerly Talks Editor, B.B.C Europian Service), Mihailovitch and Tito,  The Times, London, 3. 7. 1946, стр. 5)

Џулијан Емери је у свом реаговању указао на занимљив тренутак у коме се појављује овај Маклејнов текст – када је већ почело суђење Михаиловићу. Критикујући Маклејнов став да је окретање Титу било плод војне а не политичке одлуке, каже да су наравно војни циљеви имали дубоки утицај, али да би било потпуно нетачно рећи да политички обзири нису одиграли своју улогу. Емери износи и интересантну чињеницу да је британска помоћ усмерена ка Титу тек после Каирске и Техеранске конференције, када је савезничка победа била сасвим извесна. А да је Михаиловић био помаган када победа није била извесна, али да је напуштен онда када је победа савезника била на видику (Julian Amery, Mihailovitch and Tito,  The Times, London, 3. 7. 1946, стр. 5).

На крају треба рећи да недавна пресуда судије Александара Трешњева, председника судског већа Вишег суда у Београду – како је сам објаснио „није била рехабилитација Равногорског покрета, нити покрета Југословенске војске у отаџбини“ већ је предмет поступка била „законитост спроведеног процеса“ који није био „спроведен уз поштовање свих права окривљеног, како по стандардима данашњег права, тако и ондашњег“ – никога не би требало да чуди.

Рецимо, Милан Трешњић, мајор Озне и некадашњи генерални конзул СФРЈ у Штутгарту, крајем прошлог века изјавио је: „Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао (…)

Да ли су (…) грађани сарађивали са Озном?

Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу (…)

Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год је тада затечен у Београду, био је стрељан (…)

Ја тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај талас ликвидација“.

У том смислу је врло илустративна и депеша Александра Ранковића, министра унутрашњих послова, упућена руководству Озне за Хрватску 15. маја 1945. године у којој су изнете шокантне чињенице: „Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Радите супротно од наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима“.

Како је судство изгледало у послератним годинама белодано сведоче подаци које је у реферату о јачању правосуђа и законитости изнео управо речени Александар Ранковић на Четвртом пленуму ЦК КПЈ 1951. године. Само током 1949. године, рекао је тада Ранковић, 47 одсто хапшења у Југославији било је неоправдано.

Милован Ђилас наводи Ранковићеву изјаву да је, рецимо, „коминформоваца“ било превише да би се с њима могло „изаћи на крај“ помоћу судова као и чињеницу да је од 184 судије у БИХ 110 било без правне спреме а да је, рецимо, на Косову и Метохији 65 судија било са само основном школом, безмало сви.

Извор: Данас