Путинове стратешке победе

Занимљиво је да је у последње време све више оних који говоре о “победи Путина”. У сваком случају, неспорно је да Русија гомила успехе један за другим. Потпуно независно од тога како ћемо због недоласка западних лидера тумачити прославу Дана победе 9. маја у Москви – као успех или неуспех – важније је размотрити укупни неуспех економских и финансијских санкција против Русије.

ДИПЛОМАТСКА ПОБЕДА?

Са дипломатске тачке гледишта, недавна посета америчког државног секретара Џона Керија Сочију 12. маја значи да је Барак Обама потпуно свестан неуспеха политике изолације Русије. Не само да то није ни успорило ни дестабилизовало руску политику него је довело до тога да Москва ојача везе са Кином и Индијом. Чак је и из Европе присуство државних функционера на 70-годишњици победе у Другом светском рату било значајно. На прослави у Москви били су присутни члан председништва БиХ, председници Македоније и Чешке, премијер Словачке као и председник Србије, чија је војска марширала на Црвеном тргу. Присутан је био и председник српског ентитета у БиХ Милорад Додик, што значи да Русија има прилично велики утицај на Балкану.

Медији су известили да ће у јуну земље ЕУ поново гласати о санкцијама против Русије. Њима се за сада противе Грчка и Кипар, земље које би могле да подрже Мађарска и Словачка, што би значило крај европских санкција, које у ЕУ морају бити одобрене једногласно. Не треба изоставити да су почетком маја руска и кинеска влада себи „дозволиле луксуз” заједничких поморских вежби у Егејском и Црном мору. Све то говори да САД и NATO не могу да показују мишиће у региону.

Посета Џона Керија 12. маја Сочију била је посвећена Украјини, где је амерички државни секретар први пут признао ваљаност споразума из Минска и обећао да ће Украјину присилити на његово провођење. У Сочију се говорило и о Ирану јер је Обами преко потребна Русија како би се постигао договор. The New York Times подсећа да је посебно значајно што се током разговора није поставило питање Крима. Иронија је да се Керијев састанак са Владимиром Путином и Сергејом Лавровом одржао у Сочију, граду зимских олимпијских игара 2014. године, који је обележио почетак хлађења односа између западних земаља и Русије, као и почетак украјинске кризе. Једнако је значајно што је амерички председник пристао да тражи услугу од Путина, што на занимљив начин објашњава „изолацију”, у којој се наводно налази Русија.

Важно је и напоменути да је катастрофално стање украјинске економије постало готово нерешив проблем за САД и ЕУ. Подршка влади Петра Порошенка, која је требало да резултује економском и финансијском подршком, углавном је спласнула. Неколико челника западних влада, пошто су израчунали да плаћају превисоку цену, донели су одлуку да не желе наставити са праксом издржавања Кијева.

ЕКОНОМСКА ПОБЕДА

За дипломатске победе Путин може да захвали само снази руске економије, која је издржала удар „санкција” и разне дестабилизацоне маневре. Одлука којом је 14. маја Централна банка Русије саопштила да наставља куповину валута на девизном тржишту само потврђује да Русија у потпуности контролише финансијску и монетарну ситуацију у земљи. Сад постаје јасније да уопште није био проблем обуздавање депресијације рубље, него управо супротно – нужно је било зауставити јачање рубље и стабилизовати курс на око 50 рубаља за амерички долар, тачно колико курс износи већ неколико недеља.

После спекулативне епизоде – такозване „Црне Хануке” 16. децембра прошле године, рубља је почела нагло да јача у фебруару ове године и недавно је достигла размену 50 рубаља за долар, што се чини да је ниво који Централна банка Русије намерава да сачува. Ова одлука је потпуно разумљива ако се погледа еволуција реалног курса рубље (номинална стопа умањена за инфлацију). Ова стопа је вероватно била прецењена за 10-15 одсто у децембру 2013. Дакле, пре драматичног заокрета кризе у Украјини Централна банка је пропустила да утиче на курс, који се потом стабилизовао између претходног нивоа са нето инфлацијом и нивоа који се може сматрати оптималним са економског стајалишта (увек рачунајући нето инфлацију). Одабиром референтне стопе курса од 50 рубаља за долар Централна банка Русије задржава повољан положај чак и у случају даље инфлације.

Ова политика гарантује да руски производи буду конкурентни и на домаћем и на извозним тржиштима. Индустријска производња је зависна од руског извоза, посебно у ваздухопловству и наоружању, али раст углавном зависи од домаћег тржишта, где је главни показатељ конкурентности „руских” произвођача ниво курса. Сад је лакше разумети осетљивост коју економија и производња трпе због курса рубље. Ова осетљивост се види из учинака на обим производње (посебно оне за извоз) и по стопи фузије руских компанија са седиштем у Русији (поготово на унутрашњем тржишту). Сад је познато да је пад БДП у првом кварталу 2015. био мањи него што је очекивала руска влада. Русија би требало да се врати на стопу раста у трећем кварталу 2015. Осим тога, чињеница да Централна банка купује девизе на тржишту значи да ће против-вредност убризгати у привреду у рубљама. Њену одлуку ваља тумачити као знак монетарне политике која би, иако још увек има проблема због рестриктивне политике каматних стопа, заправо требало да има позитиван утицај на тржиште. То такође значи да ће у недостатку преко потребних структурних реформи руског банкарског система Централна банка користити добит од компанија за подстицање улагања. То је још један разлог који је вероватно довео до усвајања курса депресијације према потребама индустрије.

ЕНЕРГЕТСКА ПОЛИТИКА

Али победа Русије се такође може појавити и у неком другом сектору, посебно кад је реч о гасоводима и енергетској политици у Европи. Различити индикатори показују велике маневре, који се проводе у енергетској индустрији у Европи. Такви маневри подразумевају, наравно, смањење зависности од Русије. Крајем 2014. обустављена су два велика пројекта које је Русија подржала.

Први је гасовод Јужни ток, који је требало да заобиђе Украјину и обезбеди снабдевање Јужној Европи и Балкану. Може се рећи да је ЕУ била против пројекта, и да је кредибилитет тог противљења споран јер гасовод Набуко никад неће бити изграђен. ЕУ је повећала притисак на Румунију и Бугарску, и Русија је одлучила да откаже Јужни ток, што су неки тумачили као руски неуспех. Али, стварност се ипак показала другачијом. У свом изворном облику Јужни ток је изузетно скуп и био би исплатив само уз транзит огромних количина гаса. Међутим, с обзиром на планирани гасовод са Кином и споразуме између Газпрома и кинеске владе, јасно је да Русија не би имала довољно гаса за Европу и Кину, бар не у количинама потребним за Јужни ток. Уствари, брзина којом је Москва одустала од пројекта само говори да су препреке које су Русији постављане за Јужни ток Путину били одличан изговор да откаже неугодан пројекат. На крају је испало да је ЕУ та која је губитник. Иако је стварала препреке и покретала бројне поступке против Јужног тока, сад се показало да смрт тог гасовода оставља велику празнину у снабдевању енергијом Јужне Европе.

Друго велико разочарање ЕУ је одустајање од магловите наде која се полагала у масовни развој експлоатације нафте и гаса из шкриљаца. Знамо да је тај процес представљен као алтернатива снабдевању гасом и нафтом из Русије. Али неколико фактора су потопили тај сан. Прво, депозити су много мањи и много дубљи него што је планирано да ће бити. То подразумева вишу цену екстракције, много већу него у САД. Даље, пад цена нафте и гаса је експлоатацију нафтних шкриљаца учинио неисплативом, чак и у САД. Чини се да је просечном ценом од 80 долара по барелу нафте операција исплатива у САД, а за Европу, која је полагала наде у шкриљце, процес екстракције био би  исплатив ако би цена барела износила 95-105 долара. Но цена нафте, иако се мало опоравила, до краја године неће прелазити 70-75 долара, бар тако тврди специјализовани портал Oil Price.

Европа се буди из сна о „енергетској независности” и враћа се назад на почетну тачку. Ми смо у ситуацији у којој доживљавамо изненађење за изненађењем јер Руси извлаче нови пројекат у Турској, који ће се, уз постојећи Blue stream, спојити са гасоводом Трансанадолија, прећи Босфор, и може, ако буде потребно, да иде даље према Македонији и Србији и испоручује гас Мађарској, Словачкој, Аустрији и Италији. Овај пројекат је много јефтинији од покојног Јужног тока, потребне су му мање количине, а могао би бити оперативан за две године, најкасније до децембра 2016, како тврде у Газпрому.

РУСКА ГЕОПОЛИТИКА

Односи између Русије и Турске на крају су бољи него што се мислило. Русија је спремна да повећа испоруке гаса Турској и изгради јој нуклеарне електране. Што се тиче Ердогана, он као да је задовољан што спровођење ових пројеката ЕУ гледа као увреду, будући да Брисел годинама понижава Анкару око приступања ЕУ. Осим тога, Ердоган ће тиме показати добре намере и према новој грчкој влади.

Са своје стране, Грчка је у сукобу са европским институцијама, посебно са Европском централном банком и Еврогрупом, са којима не може да постигне договор, док преговори теку у изузетно лошој атмосфери. Блумберг пише да би Грчка због дуга могла да банкротира, и то уз ризик напуштања еврозоне. Међутим, нови гасовод би грчкој влади од прихода за транзит пристојно пунио буџет, док би Грци имали снабдевање јефтиним енергентима, што је посебно важно ако Атина живи у перспективи изласка из евра и због преке потребе за обновом грчког индустријског потенцијала. Осим тога, пројекат гасовода омогућује грчкој влади да са Москвом разговара о могућем уласку Грчке у скупину БРИКС, макар и као придружена шеста чланица БРИКС банке, из чијег би фонда мога да добије новац за излазак из кризе.

На крају, испада да, иако мислећи да је Русија та која је претрпела неуспех обуставом пројекта Јужни ток, ЕУ у стварности трпи економске и политичке последице.

Пројекат гасовода кога је Русија представила вероватно ће се остварити. Али, док је раније Русија имала прилику да окупи европске земље, сад ће бити симбол поделе, пре свега због става ЕУ и САД. Брисел може да негодује због руске политике која настоји да окупи што више пријатељских земаља у Европи, али то је сасвим нормалан потез Кремља. Коначно, на карту подела је прва заиграла ЕУ, а данас са горким окусом у устима гледа како Русија лакше дели европске земље, док Запад није успео да унесе раздор међу бивше земље Совјетског Савеза (изузмемо ли Кијевску Украјину, наравно).

Извор: Altermainstream,info