Čujem a ne verujem

Moramo da znamo i da ne zaboravimo da dok mi pravimo planove za život, život se već uveliko dešava. Taj život koji je u toku je ono što je realnost, on teče sa našim planovima ili bez njih. Ono što čujemo i vidimo oko sebe su stvari koje nam se događaju, koje utiču na naš život. Te stvari, ta dešavanja, vode nas određenim pravcem, guraju nas na određeni put. Moramo postati toga što pre svesni i ne dozvoliti da nas vode kao ovce dok mi pravimo planove. Već da preuzmemo ulogu lava, ulogu koja nam i pripada, ulogu jedinu dostojnu Srbina. Istina je da u životu nema ravnih linija i da je veći deo života sazdan od vijuganja. Ali u tom vijuganju ne smemo da zaspimo, ne smemo da zaboravimo kojim su nas putem preci poveli, na kom putu moramo ostati.

A šta se to stvarno događa oko nas, dok mi spavamo, dok pravimo planove za život?

Vidim i ne verujem, oko nas su se skupili svetski prevaranti, ljudi bez duše i vere, oni koji svoju sreću grade na tuđim nesrećama. Oni koji nisu mogli da se ostvare u svojim profesijama, oni koji nisu ništa korisno mogli i znali da urade za društvo, narod, državu. Pronašli su profesiju u kakvoj su takvi idealni – postali su političari. Sada svoje frustracije mogu da leče na narodu. Pokušavaju „velikim“ političkim govorima i lažnim patriotskim predstavljanjem da sakriju neljudskost, svoju nemoć, svoje strahove. Krijući se iza svojih funkcija trude se da sakriju istinu o zlu koje nose u svojim dušama. Zapad ih je prepoznao, jer isti se najlakše prepoznaju. Sada udruženi mogu da nanose mnogo veću štetu. Ostavljaju dubok trag zla koje će generacije iza njih morati da popravljaju.

Možda deluje da je zlih ljudi više, ali to je varka, oni su samo bučniji i pokušavaju time da sakriju istinu. Više je dobrih, mnogo više, ne meri se sve brojem a to će budućnost i da pokaže. Vera, čast i istina nemaju potrebu da galame, one se pokazuju i osećaju. Nekad se od galame zlih ne primete odmah, ali uvek na kraju odnose pobedu. Moramo da znamo i da nije istina da vlast kvari ljude. Istina je da se pokvareni za nju najviše bore, i da su ustvari već bili pokvareni kad su se za nju izborili. Istina je da su se za nju izborili uz svesrdnu pomoć neljudi sa zapada. Zato naši današnji vlastodršci nisu vredni nikakvog pomena, nikakvog poštovanja. Mi samo treba da znamo da u ono što od njih čujemo ne smemo nikad da poverujemo.

U borbi za vlast mogli su časni Srbi uspeti pre njih, ali je neke stvari trebalo žrtvovati, ta cena je bila previsoka. U životu je tako – da bi se dobilo nešto, nešto se mora i izgubiti. Odluka o tome da li se za vlast treba boriti do kraja, kod časnih Srba bila je da ne treba, jer je cena onog što se u toj borbi treba izgubiti nemerljiva. Ne može svetosavac zarad parčeta vlasti dozvoliti da izgubi čast, da pogazi pretke, da se odrekne vere, istine, Otadžbine . To je razlog zašto sada nemamo dobre Srbe na vlasti. Ali vremena se menjaju, neće uvek cena biti neprihvatljiva, moramo dotle samo svoju veru sačuvati. Proćiće i ova vremena u kojima ne možemo da verujemo u ono što čujemo. Doćiće vreme u kojem ćemo se radovati i onom što vidimo i onom što čujemo.

ČUJEM I NE VERUJEM

Čujem i ne verujem.
Govore nam šta jesmo, a šta nismo,
Šta smemo, a šta ne,
U našoj zemlji, pod našim nebom,
A bez srama se hrane našim hlebom.

Čujem i ne verujem.
Pravoslavlje i Svetosavlje
 provlače kroz blato,
A bedne duše careva kupuju lažnim zlatom.

Ne želim više da slušam,
Već previše boli,
A kako da trpim nepravdu
nad zemljom koju volim ?

Junački nam preci na onom svetu plaču,
Već se rđa hvata na narodnom maču,
Ali zemlja gori, jer živi duh Srpstva,
Jača savez medveda i orla pod okriljem
Pravoslavnog krsta.

                                                                                           Jelena B. Lončarević

Dok su oni svoje bedne duše prodali za zlato, mi se moramo još više naoružati verom, čašću i hrabrošću. To što sada izgleda sve nerešivo, posledica je toga što smo prihvatili njihovu igru, i igramo po njihovim pravilima. Neophodno je da se što pre probudimo i uključimo u život koji nam se dešava. Da bismo u tome uspeli dovoljno je ili da promenimo igru ili njena pravila. Ako niste sigurni zašto je to neophodno, znači da su vam dušu već zatrovali. Oni čije duše nisu izgubljene nemaju dilemu, znaju da je to potrebno zbog svog naroda, svoje porodice, svoje dece. Srbin zna da ako već nije u mogućnosti da se skloni iz nametnute igre, onda je svakako vreme da toj igri promeni pravila. Možda da pokušamo da poslušamo našeg Zorana Radmilovića:

„ A ko nas to plaši?

Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći.

Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO. Svega tri reči.

I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči“

 Sigurno je da Srbin neće dozvoliti da mu vojsku potpuno unište, da mu sva rudna bogatstva oduzmu, da mu sve njive izoru drugi. Neće dozvoliti da plodove srpskog voća jedino ne jedu srpska deca, da bi tek onda shvatio da se samo od novca ne može živeti. Neće svetosavac dozvoliti da mu ono jedino što vredi, ono za šta su se borile generacije Srba pre njega zamene bezvrednim papirima. Možda to mogu da prihvate vlastodršci, jer oni su se davno odrekli i Otadžbine i srpstva. Srbin će mnogo pre nego što oni to uspeju reći onih pet neophodnih reči. Reći će im svetosavac da slobodno mogu da idu tamo odakle im i stiže taj papir za koji su prodali duše, ali da Srbiju ne mogi i neće nikome prodati.

Zapadni svet je sazdan tako da kada čovek ne može da ostane častan postaje političar, kada nema hrabrosti da bude vojnik postaje izdajnik, kada nema vere postaje podanik. Junački preci Srba neće imati razloga da plaču na onom svetu, jer Srbin nije izgubio svetosavlje iz svoje duše. Živi i živeće pravoslavni duh u nama, a dok je tako nikad nećemo biti ni izdajnici ni podanici, a rodiće se i časni srpski političari. Život je suviše kratak da bismo gubili vreme na one koji nas pogrešno tretiraju. To što oni do sada nisu shvatili da veru, čast i istinu ne mogu pobediti, to je njihova greška. Ponovo će morati tu lekciju da nauče.

Može Zapad da se trudi da nam prikaže kako oni koji su prihvatili da budu njihove sluge sada žive u izobilju. Mogu da se podsmevaju što nam čast, vera i ponos ne dozvoljava da se prodamo. Mogu zato što neljudi nemaju dušu, mogu zato što su za njih uzvišena osećanja potpuna tajna. Nikada oni neće shvatiti zašto smo spremni da trpimo, otkud nam snaga za borbu, odakle je crpimo. Oni znaju da je čoveku u pustinji i bez vode teško. Ali onda kada su izgubili dušu izgubili su i saznanje o tome da kada je čovek u pustinji ipak ima šansu da preživi, ali kada je pustinja u čovekovoj duši on je već mrtav. Zato se Srbin ne plaši pustinje oko sebe već samo one u sebi. Svetosavac nikad neće dozvoliti da ona njime i ovlada.

Izvor: Fond Strateške Kulture