Црв сумње и клица пропасти

Запад је данас, 2018. године, тврди колумниста једних београдских дневних новина, „заправо снажнији него икад“. До 1968. године, могло је да изгледа да ће победити „шпенглеровски фашизам“, после те године „лењинистички и маоистички комунизам“. Онда је све, изненада, опет дошло на своје: испоставило се да историја наставља раније утврђеним током: „Супермаркет се показао као јаче оружје од оног нуклеарног. Или од гулага.“ Не постоји никакав суштински квар, само пролазни застој, воз се поново креће већ зацртаном трасом. Историја наставља да се одвија дуж једне праве линије, и то кретање ка једном циљу, једној станици (наизглед бескрајно), назива се „прогресом“. Будућност непогрешиво води у једном смеру: оном либералне демократије.

Штавише, „прогрес“, онај прогрес који је зачет са просветитељством се убрзава, а „либерални талас се претвара у цунами…“ Успон либералних демократија је загарантован, све остало је „пролазно попут смрада у лифту који воња и нервира“. Лифт се, упркос смраду – или је тај смрад неизбежан, некаква историјска нужност – свеједно успиње. Западњаци могу да одахну и наставе да мирно спавају, без „ноћних мора о гиљотинама и гулазима“, због којих су, колико до јуче, „дрхтали у својим креветима“. „Запад је сасвим добро“ – у ствари никад није био боље – „хвала на питању“, и тачка. До тако оштроумног увида можемо доћи под једним условом: „да усвојимо нешто шири поглед на нашу историјску и идеолошку стварност“ (терминологија колумнисте је помало незграпна и непосредно асоцира на језик партијских реферата некадашњег Савеза комуниста.)

У свом делу Окус оскоруше (које је штампала Матица српска сада већ давне 1982. године), писац Горан Бабић пише:  „Понекад, памћење ме не служи најбоље. Нејасно се сјећам реченице која гласи: `Све ново у себи носи клицу властите пропасти`.“

Та „клица пропасти“, која силно занима писца, потиче из једног „политичког документа“. Али то је мање важно пред чињеницом да све што је створено садржи такву „клицу“: „Управо зато“, наставља писац, „занима ме клица пропасти. Значи ли, можда, да ништа не могу створити, а да истодобно у `то`, свјесно или не, не уградим и квар који ће све што саздам, кад-тад, разорити?“ „Пропаст своју, Израеле“, опомиње библијски пророк, „носиш у себи самом“.

ХРАБРОСТ ДА СЕ КАЖЕ НЕ

Све што је створено, пропашће; оно што је рођено, мора и да умре. Једино је пропаст неупитна. Ако усвојимо такав, „нешто шири поглед на историјску стварност “, увиђамо да се велики системи руше, а цивилизације и бесмртна царства, без изузетка, пропадају. Пропао је и Рим, за кога се веровало да је вечан. Историчар Арнолд Тојнби нас, у дванаестотомним Истраживањима историје, подсећа: уверење да је историја завршена проширило се древним Римом, тик пред пропаст царства. Варвари су дошли на готово, царство се већ било сломило изнутра. Они који се кладе на пропаст, добијају опкладу, макар и на нешто дужи рок, и у „нешто широј историјској перспективи“.

Та „клица пропасти“, тврди Бабић, „мора бити покретач мијене, онај њезин дио који је нужан“. Овде није реч о деструкцији, нагону за разарањем, о рушилачком инстинкту, већ о слободи која није дата свима: да се оно што је очигледно, опипљиво и једном дато, чини се заувек, не прихвати и као једино могуће. И да се хоће нешто друго. Шта, у ствари, могу пожелети људи осим „више слободе мишљења, изражавања, понашања, избора, трговине и секса“? Ништа, одговара колумниста с почетка овог текста. „Грађани глобалног села, названог планетом Земљом“ – „бесповратно задојени интернетом“ и, вероватно, конзумеризмом, неком неутаживом глађу – сада „искрено и дубоко верују“ једино у то. Супермаркет је моћнији од гулага. На том „вјерују“ почива уједињено, космополитско и глобализовано човечанство.

Трговина је, очигледно, велика еманципаторска снага човечанства, јер се трговати може свиме, не само робом из супермаркета, тог великог симбола модерног доба, већ и мишљењима, уверењима и идејама, па чак и сексом, или самим собом. Тргује се свиме и тргују, можда, сви, али не увек на добробит свих, јер је у природи трговине да неки губе у тој „размени“, а неки добијају. Једни се богате, други умиру, на пример од болести, метка или глади. Индијанци су у „слободној трговини“ добили шарене перле, бели досељеници земљу – Кинези опијум. Црна Африка ропство. Потом су Индијанци добили и велике богиње, а изгубили главе. Нису ни имали избора: иза привидне слободе такве трампе стајала је принуда, гола сила, пушчане цеви. „Перле“ су морале да се купе, као цигла од уличног силеџије. „Читав систем позног капитализма“, примећује Слободан Рељић, „неодољиво подсећа на уличне тираније, кад главни уличар безочно другима `продаје циглу`.“

Дивља држава (1836, уље на платну), Томас Кол

Немац Ернст Никиш објавио је 1932. године књигу под насловом Хитлер – зла коб Немачке (Hitler – Ein deutsches Verhängnis). Појава Хитлера је зла коб за Немачку, тврди писац, појава нимало случајна, већ нешто што је судбински везано за Немачку али у њеном мрачном аспекту. Никиш је био у праву: Хитлер је био немачка зла коб, а та спознаја је писца одвела право у нацистички логор. У својој књизи Никиш каже: „У људској природи нема кобности својствене природи – кобности смене годишњих доба, природних непогода. Људско достојанство састоји се у томе да човек увек може рећи не. Увек се може побунити. Увек се може устати у борбу, чак и са оним што се чини неминовним, апсолутним, непобедивим. Чак и ако губи, он даје пример другима. И други долазе на његово место. И они такође говоре не.“

Исто то, примећује Александар Дугин у Четвртој политичкој теорији, данас се може рећи за либерализам, идеологију која је победила, не само на Западу. Или је победила само краткотрајно и привидно. „Поново се чини да је та моћ неминовна, нимало случајна, да следи темељне кобне закономерности и да је узалудно расправљати с њом“.

Да ли је либерализам постао „зла коб“ људске цивилизације, читавог човечанства?

Да ли је Освалд Шпенглер заиста „фашиста“, а његова студија Пропаст Запада „мрачњачка“ и „етнонационалистичка“, као што тврди наш колумниста? О чему заправо говори аутор? И зашто Шпенглер толико смета оваквој, црно-белој, шематској и до баналности упрошћеној „идеолошкој стварности“?

Да ли је цивилизација само једна – она западна – или је могуће говорити о њиховом мноштву? Да ли је данас човечанство коначно „глобализовано“ и претворено у планетарно крдо које, баш као на амерички „Црни петак“, пустоши „глобални супермаркет“? Постоје ли, или су постојали, Сумер и Египат, да ли (још) постоји Европа, Индија, Кина и Русија, или је историју могуће свести на последњих две или три стотине година „еволуције Запада“, на модерно човечанство које незадрживо галопира, обузето лудилом „прогреса“?

Појам „цивилизације“ настаје у епохи просветитељства и првобитно означава само просвећени Запад – западну цивилизацију. Остали су или дивљаци, или варвари. А дивљаци нису достојни историје ни озбиљних идеолошко-историјских разматрања (каквим је иначе цитирани колумниста склон). Код Шпенглера постоји читав низ цивилизација (култура). Запад је само једна цивилизација међу многима. Није супериоран и није никакав врхунац; бесмислено је и немогуће говорити о цивилизацијској супериорности или инфериорности. Цивилизације су налик на биљке, различите међу собом, које расту на одређеном тлу. Расту до неке одређене границе (не бесконачно), цветају и умиру на концу. Да би на њиховом месту изникле нове.

Свака од њих има сопствени унутрашњи развој, и све су међусобно несводиве. Западна цивилизација је „фаустовска“, то је њена скривена, унутрашња истина. Шпенглер, у ствари, наставља да развија идеје руских мислилаца Данилевског и Леонтјева. Цивилизације су –  за Данилевског, Леонтјева и Шпенглера – свака за себе, живи организми. А живи организми, без изузетка, јесу смртни. И сваки носи у себи клицу сопствене пропасти.

Појам „човечанства“ је самообмана, фикција епохе просветитељства – западног, „фаустовског“ циклуса историје Европе, који је уједно и завршни циклус развоја европске цивилизације. Запад умире, констатује Шпенглер с неумољивошћу лекара над постељом самртника. Уосталом, појам „човечанства“, запажа Британац Алистер Крук, појам који тежи универзалним вредностима, никад није постојао у европској традицији: „Било је само људи (народа): Грка, Римљана, варвара, Сиријаца и тако даље. Овај појам стоји у очигледној супротности са универзалним, космополитским `човеком`.“

Појмови „човечанства“ и „прогреса“ су производи просветитељског ума, закључује Крук, и оба потичу „из истог стила механичког, једносмерног мишљења које је еволуирало у Европи током векова, а које је непоколебљиву свест о сигурности и исправности доделило западноевропском мислиоцу“. Ту важи девиза: „Ми (Запад) говоримо истину, остали само брбљају и лажу“.

Потрошња (1836, уље на платну), Томас Кол

Осим скривене „клице пропасти“, постоји и „црв сумње“: онај који, мало-помало, невидљив, нагриза и разједа политичке идеологије, пројекте и велике филозофске системе. Да ли је западноевропски мислилац обавезно, увек и свуда, у праву? И да ли је уопште дозвољена сумња у исправност његових филозофских и идеолошких конструката, пошто га историја, склона скандалима и неочекиваним преокретима, све чешће демантује?

У либерализму очигледно није. „Прогрес“ који се разуме сам по себи је фанатична религија без Бога, вера која призива „крај времена“ и ново „златно доба“. Темељна догма не допушта никакву сумњу. Либерални мислиоци су, заправо, првосвештеници слободе. Њихови опоненти су „непријатељи човечанства“, нека врста мрачне сенке „просветљеног човека“. А од њега (просветљеног) се очекује избављење.

Британски филозоф Џон Греј (у књизи Црна миса) примећује да је „свет у којем смо се нашли… закрчен рушевинама утопијских пројеката“. Можемо да додамо: и лешевима милиона, а један од њих (свакако најуспешнији на „слободном тржишту идеологија“) је либерализам, идеологија која није ништа мање тоталитарна и насилна од својих мртвих конкурената, рецимо фашизма.

Принципи толеранције – које либерализам исповеда у својој раној фази – у међувремену су прошли кроз своју „орвелијанску метаморфозу“ и преобразили се у инструменте голе репресије. Циљ је, наравно, глобални „супермаркет“ – они који му се супротстављају, биле то националне културе, „одметничке државе“, „силе осовине зла“, другачије цивилизације и традиције, руковођене другачијим моралним и вредносним кључевима, једноставно морају бити уништени, гиљотином или бомбама, свеједно. То је онај део „човечанства“ који је „лош“, дословце непоправљив, због чега не заслужује да живи.

„Циљ је глобално, космополитско друштво, ослобођено религије, националне културе и заједништва, рода или друштвене класе“, а да би се до њега дошло не бирају се средства. Човечанство може бити усрећено и против његове воље а за његово добро. Данашњи либерали (глобалисти) „можда избегавају гиљотину, али су експлицитно насилни – само на други начин – када се ради о прогресивном преотимању наратива и друштвених институција“. То је нешто чему управо присуствујемо и што не захтева додатна објашњења: у Америци, са антитрамповском и – још више – антируском хистеријом, у Европи са отпором либералних елита нејасно схваћеном популизму. Галама пропагандиста је постала заглушујућа.

Хенри Кисинџер закључује да је основна грешка Запада његова наивна вера у „историјску еволуцију“ (човечанства). Запад је, на своју несрећу, „поверовао да постоји нека врста историјске еволуције која ће промарширати Евроазијом – без разумевања да ће се тај марш негде на свом путу суочити са нечим веома различитим од вестфалске идеје либерално-демократске и тржишно оријентисане државе“. Али Запад се, мимо очекивања, суочио са веома снажним отпором. Упркос свим победама, и даље постоје они – и то све бројнији и гласнији – који упорно говоре не.

Можда је сада последњи тренутак да се Запад ослободи те „старе заблуде“ о историјској еволуцији? Или је и за то прекасно? Срљамо ли заиста у трећи светски рат? У најмању руку – а то је сасвим извесно – данас живимо у „веома опасном периоду за читав свет“. Аналогија са нацизмом као „злом коби Немачке“ је (скоро) потпуна. Либерализам, који покушава да реализује свој Drang nach Osten (продор на исток), заправо тоталитарну владавину над читавом планетом, заиста је постао „зла коб човечанства“.

ВОЗ ЈЕ ПРИСПЕО У СТАНИЦУ

У својој аутобиографији Карл Густав Јунг говори о тренутку луцидности у коме је искусио осећање суштинског незадовољства, дубоко осећање унутрашње празнине, проузроковано немогућношћу да дефинише вредности по којима живи.

То осећање бесмисла данас више не погађа само изоловане и даровите појединце, већ постаје масовно, најпре на Западу, а потом и у „остатку глобализованог човечанства“. Привидно, у питању је историјски парадокс: управо су „несумњиве победе и успеси либерализма“ произвели то незадовољство и осећање посвемашње празнине. Човек је, у либералној оптици, биће недостатка.

Бик са Волстрита – Њујорк

О томе осећању говори поново Алистер Крук: „Данас се многи људи осећају слично. Осећају празнину. Многи верују да је послератна ера – а заправо можда и сама епоха европског просветитељства – дошла до свог логичног завршетка“. Другим речима, Запад ипак више није добро. Прогрес, даље кретање ка једном одредишту, постало је и немогуће и бесмислено. Осећање оптимизма је ишчезло. Будућност више не изгледа нимало ружичасто.

После дуготрајног пута ка удаљеном циљу, наставља Александар Дугин у већ поменутој књизи, путовања које је захтевало жртвовање неколико покољења, „воз је најзад приспео у станицу… Перон, станична зграда…“ Све је, наизглед, ту и у најбољем реду: „Циљ је постигнут, постављени задаци решени… Прогрес је достигао своју крајност.“

Постизање циља изазива код једних осећање успеха, код других осећање разочарења. Или су оба осећања помешана. Добродошли у „врли нови свет“. Стварност баш и није онаква каквом су је замишљали. Да ли је уопште вредело предузимати тако дуго и напорно путовање? Оно се одужило на отприлике три столећа и плаћено је милионима људских живота. „Било како било, то више није модерна, није просветитељство, није никакво ново доба.“

Треба ли се помирити с тим „врлим новим светом“, „не упуштајући се у танчине и сумње“? Реалност је таква каква јесте. Не треба цепидлачити. То ипак није никакав рај, па ни онај либерални, рај супермаркета, већ само његова ружна, одвратна и наказна карикатура. Нешто што, руку на срце, више личи на пакао. Али „црв сумње“ је пробуђен. И то више није „клица пропасти“, пропадање је већ узело маха. Смрад, онај упорни воњ из лифта „који нервира“, постаје неподношљив.

Шта ће наступити после обећаног „либералног раја“? Његово обећање се испунило, али једино као поруга наивним и лаковерним, као сопствена пародија. И та се (либерална) утопија управо распада пред нашим очима. Претворила се у леш, мртво тело. Или је то била од самог почетка. Мртворођенче.

То је ужасавајућа стварност постмодерне. Ми данас живимо у неком неодређеном интеррегнуму, „међу-добу“, али знаке наступајуће епохе већ можемо тражити и читати свуда око себе.

Извор: Нови Стандард