Cui prodest? – Pravo na izvođenje dodatnih dokaza

Čitaoci verovatno smatraju da je cilj suđenja utvrđivanje istine. Takva shvatanja ciljeva suđenja su potpuno logična i proističu iz zakonodavstva mnogih zemalja. U međunarodnim krivičnim sudovima i tribunalima ustavni dokumenti ne utvrđuju ciljeve procesa. Odavde se može izvući zaključak da međunarodni tribunali u krajnjem slučaju nisu obavezni da utvrđuju tu istinu. Situacija nije iznenađujuća i nije slučajna. Tako statut MTBJ dobivši jurisdikciju da istražuje ratne zločine iz nekog razloga nije dobila jurisdikciju da istražuje zločine protiv mira. Ispada da su ratni zločini počinjeni, a rata kao da nije bilo. Ova “zaboravnost” kreatora je potpuno razumljiva: jer rat su raspirile uravo one države koje su i stvorile MTBJ. Iz tog razloga Haški tribunal nije ni dobio zadatak da utvrđuje istinu u ovom ili onom predmetu.

Otud i proizvoljni karakter sudskih procesa koji se sprovode samo protiv jedne osobe ali ne i dela u suštini. Kao posledica takvog modela javlja se, na primer, situacija kada optuženi pokušavaju da iznesu određene dokaze ali ih sud odbacuje iz razloga što ti dokazi “nisu relevantni za utvrđivanje krivice optuženog”. Ipak, problem utvrđivanja istine u međunarodnim krivičnim procesima ne može biti rešen njenim prostim ignorisanjem. Pitanje o tome šta se stvarno desilo u ovom ili onom periodu jugoslovenskog sukoba pojavljivalo se, pojavljuje se i pojavljivaće se i dalje. Posebno u kontekstu de facto utvrđivanja istine od strane suda, koji izlaze izvan okvira pitanja o krivici konkretno optuženih lica. Tako je na primer MTBJ “utvrdio fakt genocida” o događajima u Srebrenici iz jula 1995. godine. Međutim, to je urađeno u samo dva predmeta. U drugim procesima nije donet zakav zaključak, nego su se sudije samo oslanjale na već donetu odluku drugog sudskog veća. Slabost takve metode je očigledna. Kao prvo, sud radi po principu utvrđivanja krivice konkretnog lica i sama organizacija procesa mu ne dozvoljava da utvrđuje činjenice tako širokih razmera. Kao drugo, takvi zaključci suda nisu objektivni u vezi s tim što se optuženom ne dozvoljava da iznese dokaze koji izlaze izvan okvira njegove lične odbrane. Očigledan primer takvog pristupa predstavlja proces protiv Slobodana Miloševića, kada su svi dokazi zločina NATO pakta i drugih međunarodnih terorističkih organizacija, odbačeni od strane suda pod izgovorom da “nisu relevantni za predmet”.

Jedan od važnih aspekata utvrđivanja istine u međunarodnim krivičnim tribunalima predstavlja pravo strana na iznošenje dodatnih dokaza. To pravo nije bezuslovno, već je ograničeno čitavim nizom uslova. Tako strana koja traži mogućnost da iznese dopunska svedočenja, mora da dokaže da, kao prvo, nije vladala tom informacijom u trenutku zvaničnog toka procesa, i kao drugo, da će iznošenje te informacije imati važan značaj za položaj strana. Treba reći da ta pravila nisu sadržana u bilo kakvim pravnim dokumentima, pa čak ni u dokumentima koje je sastavio sam tribunal (na primer, u “Pravilima procedure i dokazivanja”), nego ih izmišljaju određene sudije Pretresnog veća. Ovo je još jedan primer proizvoljnog ponašanja sudija u MTBJ, pa i u čitavom sistemu međunarodnog pravosuđa u celini.

Ova proizvoljnost posebno je vidljiva u predmetima koji su sada u toku – protiv generala Ratka Mladića, kao i u predmetu protiv Radovana Karadžića. U slučaju generala Mladića sud je dozvolio tužilaštvu da obnovi deo procesa iznošenja dokaza tužilaštva radi iznošenja novih dokaza. Tužioci kažu da poseduju “nove dokaze”, u vezi sa masovnom grobnicom u Tomaševcima kod Prijedora, koju su bosanske vlasti otkrile u septembru 2013. godine. Tužilaštvo je izjavilo da postoji sedam svedoka (uključujući i navodno one koji su se spasili egzekucije) i šest stručnjaka. Tužilaštvo tvrdi da dokazi koje poseduju svedoci dokazuju ulogu Armije Republike Srpske u ubistvima, sahranama i ponovnim sahranjivanjima u opštini Prijedor, posebno u Tomašici. Tužilaštvo takođe tvrdi da odgovarajuću potvrdu nalazi i u dnevniku samog generala Mladića. Tako na primer tužilaštvo tvrdi da se u dnevniku generalovom nalazi zapis od 27.05.1993. godine o tome da je on dobio informaciju od organa bezbednosti Prvog krajiškog korpusa o pet hiljada leševa u rudniku Tomašica. Bez obzira što su sahranjeni u Tomašici pronađene još u vreme trajanja procesa sa iznošenjem dokaza optužnice, sud je dozvolio tužilaštvu da obnovi taj deo procesa iako je završeno i iznošenje dokaza odbrane. Na taj način vidimo da u odnosu na tužilaštvo nisu na snazi uslovljavanja radi “dozvoljenosti” iznošenja novih dokaza.

A ako optuženi traži mogućnost da iznese nove dokaze, onda je sve obrnuto. U sudskom procesu protiv bivšeg Predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, Pretresno veće je 24. februara u gruboj formi odbacilo zahtev Karadžića za iznošenjem novih dokaza. Pretresno veće je navelo da je nezadovoljno time što optuženi ne sluša sudije koje su mu zabranile da podnosi neozbiljne (frivolous) zaheteve sudu. Štaviše, oni su uputili i primedbu Piteru Robinsonu, pravnom savetniku Radovana Karadžića, kome su ukazali da on mora da daje dobre savete optuženom. Izjava koliko netaktična toliko i protivpravna, zato što savetnik mora da daje savete optuženom u skadu sa strategijom samog  optuženog, to jest, da ga ne odvraća od podnošenja ovih zahteva, već da ga savetuje koji su najbolji argumenti za podršku tome zahtevu. Toliko netaktično mešanje u poslove odbrane, naravno, nije začujuće, jer prava odbrane nikada nisu imala nikakvog ozbiljnog značaja u Haškom tribunalu.

Tako mi vidimo da je pravo na iznošenje dodatnih dokaza u MTBJ dozvoljeno samo onima čije je svedočenje ugodno sudu. Cui prodest? Ako je tužilaštvo – onda se iznošenje dokaza dozvoljava. Ako je odbrana – onda se iznošenje dokaza zabranjuje. I to čak na veoma grub i bezobrazan način. Tako su odbijajući Radovanu Karadžiću prezentovanje novih dokaza, sudije optužile njega i P. Robinsona da ih oni odvlače od važnih poslova i teraju ih da zaludu troše resurse tribunala. Ta primedba (da ostavimo po strani njenu grubost i prostotu) nema ne samo pravne osnove. Najvažnije je da ono nema ni praktične osnove. Jer taj tribunal sa svim njegovim sudijama ima samo jedan posao – da razmotri dokaze i ustanovi sve okolnosti dela. Bez Radovana Karadžića i drugih optuženih pred MTBJ – sve sudije, su besmislene i nemaju nikakve vrednosti. Oni mogu samo da se vrate svojoj kući i zauvek budu zaboravljene. Sav značaj ovih sudija zavisiće samo kada se pomenu imena optuženih pred MTBJ. Alfonso Ori neće sam po sebi imati značaj pred istorijom, nego samo kao “sudija koji je sudio generalu Mladiću”. O-Gon-Kvon – kao sudija koji je sudio Slobodanu Miloševiću i Radovanu Karadžiću, a Ž.K. Antoneti – kao sudija koji je sudio Vojislavu Šešelju. Čitav značaj ovih zanemarljivih sudija je u značaju lica kojima su sudili. Tako da su smešne izjave Kvona i drugih sudija Pretresnog veća da ih optuženi odvlače od važnih poslova. Vojislav Šešelj je ispravno govorio o Haškom tribunalu: “Ja se smejem ovom tribunalu”.

Izvor: Fond Strateške Kulture