Da je Vučić hteo da pomogne Srpskoj više pričao bi manje

Naslovna / Politika i društvo / Da je Vučić hteo da pomogne Srpskoj više pričao bi manje

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 06/09/2016, 13:11

Kada ministar spoljnih poslova neo-eNDeHazije Miro Kovač „pozitivno ocenjuje distanciranje najviših srpskih zvaničnika od najavljenog referenduma u Republici Srpskoj“,[i] kada poslanik SDA Bakira Izetbegovića u Predstavničkom domu BiH Sadih Ahmetović može da izjavi da je zvanični Beograd „poručio Miloradu Dodiku da odustane od referenduma o Danu Republike Srpske“,[ii] kada zagrebački Jutarnji list može na svom sajtu da objavi agencijski izveštaj pod naslovom „Dodik pod sve većim pritiskom, ostao bez podrške Nikolića i Vučića“,[iii] kad Bakir može komotno da izjavi da su vlasti Srbije odlučile „da ne podrže Republiku Srpsku u nameri da se održi referendum“,[iv] kada Mladen Bosić može da kaže da je „šokiran činjenicom da odluka o referendumu o Danu Srpske nije doneta u dogovoru sa Srbijom“, i to likujući prenesu BiH mediji[v] – to znači da su Aleksandar Vučić (i „stelt“ predsednik Srbije Tomislav Nikolić) dali materijala svim protivnicima Republike Srpske da u narednom periodu dodatno pojačaju medijski, politički i svaki drugi pritisak na nju.

Oni blagonaklonjeniji prema naprednjačkom dvojcu sa kormilarom će naravno spremno odgovoriti da to nije tačno, da je to iskrivljeno tumačenje, itd. itd… Ali, valjda su današnja medijska pravila odavno postala jasna i najvećem laiku: čiji su mediji, onoga i tumačenje, odnosno spinovanje. Izuzev RTRS-a – mi pravih, ozbiljnih srpskih medija nemamo. A drugi nesrpski, odnosno antisrpski mediji će se, po pravilu, uhvatiti i za najmanju slamčicu ili nagoveštaj, da okrenu stvar u antisrpskom pravcu i zatim dalje usmeravaju i spinuju svoja javna mnjenja. Teško da sa ovim medijskim pravilima nisu upoznate protestantske radilice u „diliveri junitu“ u Nemanjinoj…

Da je Vučić hteo da što manje odmogne Republici Srpskoj – dosledno bi u praksi primenio poslovicu da je ćutanje zlato. Pri time, mogao je u četiri oka da delegaciji iz Srpske predoči kakvim je pritiscima/ucenama/pretnjama izložen, kakve sve opasnosti vrebaju, mogao je čak da ih, opet u četiri oka, moli da odustanu od referenduma i nađu bilo koji drugi način odupiranja neo-otomanskoj perverziji od pravosuđa u BiH – što bi sve, iako možda degutantno, bar bilo legitimno. Ali nije trebalo da javno saopštava svoje rezerve, odnosno neslaganje, pogotovo posle odluke Narodne skupštine Republike Srpske o raspisivanju referenduma o Danu Republike Srpske, od 15. jula 2016.[vi]

Neki će sad reći da Vučić zapravo nikada nije izričito izrazio neslaganje – ali to bi bilo tačno samo u najužem tehničkom smislu. Tačno je – nikad nije rekao: „Protiv sam referenduma“. Ali ako je prethodno najavio „hitne konsultacije“ sa liderima Srpske, na kojim će ih „zamoliti da se i s nama konsultuju“ ako Visoki predstavnik za BiH bude zabranio referendum,[vii] ako zatim, pre sastanka sa njima (održanog u četvrtak, 1. septembra), izražava „žaljenje što su oni odluke doneli unapred, a stavove, suprotno dogovorenom, izneli u javnost“,[viii] da bi, zatim, posle sastanka, zajedno sa „stelt“ predsednikom Srbije, izdao saopštenje koje, u ključnom delu, glasi: „Nikolić i Vučić nisu pružili podršku, ali ni na koji način nisu želeli da utiču na promenu političkih stavova legitimno izabranih političara u Republici Srpskoj povodom održavanja najavljenog referenduma“[ix] – to onda predstavlja jasno davanje do znanja i prijateljskoj i neprijateljskoj javnosti da je on suštinski protiv referenduma. Što je, opet, doprinos diplomatskoj i javnoj izolaciji Republike Srpske.

Neki će, opet u Vučićevu odbranu, tvrditi da rukovodstvo Republike Srpske „nije bilo korektno“, odnosno da se Vučić s pravom, pre sastanka sa njima, žalio da je, navodno, stavljen pred svršen čin: „Ja ne kršim dogovore koje postignemo. Ne idem u javnost sa svojom politikom. Ne podnosim laka i popularna rešenja, kojima je narod oduševljen“.[x] Jasno je da se ovo odnosilo na izjave poput Dodikove, koji je neposredno posle poziva tzv. Saveta za primenu mira u BiH da Srpska odustane od referenduma, odnosno dan pre sastanka sa Vučićem, izjavio: „Mogu da rade šta hoće, ali će referendum biti održan“.[xi]

Ali – čak i da dozvolimo da je tako, da je Dodik prekršio nekakav dogovor sa Vučićem i „stavio ga pred svršen čin“, opravdano je postaviti pitanje: a zašto bi Dodik verovao Vučićevoj reči? Nije li Vučić Dodika i rukovodstvo Republike Srpske prošlog leta i sam stavio pred svršen čin time što ih je javno pozvao, i to pošto je Narodna skupština Srpske već raspisala referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH, „da samo još jednom razmotre odluku“[xii] – što je bilo isto kao da im je tražio da je povuku. Da li je, možda, Dodik trebalo da dozvoli Vučiću da opet, posle sastanka, kao i prošle godine, prvi izađe u javnost sa još jednom „molbom da još jednom razmotre odluku“, pa da bude stavljen u neprijatnu situaciju da javno odbija poziv premijera Srbije? To bi sebi dozvolio samo neiskusan ili lakoveran političar – mogućnost da padne na istu foru drugi put. Samo što bi se ovog puta kockao ne samo u svoje ime, nego i u ime države koju zastupa, Republike Srpske. Koja bi, da je i drugi put pogazila odluku sopstvene skupštine, izgledala smešno i neozbiljno čak i u očima svojih najvećih simpatizera, a kamoli onih koji su svoj život rizikovali za nju. A u prilog tome da je takva mogućnost i te kako bila realna i sada govori i izjava „zabrinutog“ Mladena Bosića dan posle sastanka sa Vučićem, gde je sugerisao da do 25. septembra „Dodik ima šansu da razmisli o svemu“, tj. da se predomisli. Jer, zaboga: „Ako ne podržava Srbija referendum, ko onda podržava?”[xiii]

Dakle, Dodik i srpski lideri iz Republike Srpske su, na osnovu svog – a i iskustva Srba sa severa KiM, koje je Vučić takođe stavio pred svršen čin 2013.g. prihvatanjem tzv. Briselskog sporazuma – postupili ne samo ispravno, nego i na jedini moguć i odgovoran način. A Vučić (i „stelt“ predsednik Srbije), da su razmišljali odgovorno – pa makar i ograničeni svojim vazalskim obavezama – mogli su samo da kažu, kratko i jasno, da se Srbija neće mešati u unutrašnje odluke BiH, uključujući i entitetske. I tačka. I onda niko ne bi mogao da se uhvati za tu izjavu i spinuje je na bilo koji način koji bi predstavljao pritisak na Republiku Srpsku.

Naravno, još bolje bi bilo da su se javno solidarisali sa Srpskom, a i sa Rusijom. Dovoljno je bilo samo da su principijelno podržali demokratsko pravo na referendum, koje niko normalan ne bi mogao da ospori ni jednom evropskom, niti bilo kom drugom narodu. To ne samo da bi pomoglo Republici Srpskoj, već bi dodatno obavezalo i Rusiju, a i spaslo je od nezavidne situacije da opet ispadne „veći Srbin od Srba“. Uostalom – zamislimo koliko bi tvrđi orah za tzv. međunarodnu zajednicu bio monolitni blok Srbija-Republika Srpska-Rusija. Ali, opet, ako Vučić i Nikolić ovo baš nisu mogli, smeli ili hteli – bila je sasvim dovoljna i minimalistička opcija deklarisanog „nemešanja u unutrašnje poslove drugih država“.

Bez sumnje, biće i onih koji će tvrditi da je tako nešto u ovim uslovima „nemoguće“, da Vučić mora da „igra igru“ sa moćnim Zapadom, da nam ne bi „zapalili region“. Ali – gde nas je takva politika dovela? Da nije možda region postao stabilniji zbog Vučićeve politike? Da nisu možda KiM stabilnije zato što je Vučić Tačiju predao sever pokrajine? Da nije Zapad možda počeo da zatvara vehabističke i druge terorističke kampove na teritorijama svojih lokalnih saveznika? Da nije možda Hrvatska postala najveći srpski prijatelj i fan? Ili je možda trebalo prepustiti Vučiću da uradi sa Republikom Srpskom isto što je uradio i sa severom KiM? Pa da Bakir za koji mesec sa oružanom pratnjom pohodi istočnosarajevske kafiće kao Edita Tahiri one u Severnoj Mitrovici? Ili da se Narodna skupština Republike Srpske pretvori u ljušturu, čiji zakonodavni akti nikoga ne obavezuju, i mogu se ukinuti svakom trulom nagodbom iza zatvorenih vrata, donetom izvan entitetskih institucija?

Na kraju, ima onih koji će tvrditi da je ipak Vučić uradio mnogo više nego što bi uradio npr. Tadić na njegovom mestu. Tadić bi zasigurno javno tražio od Republike Srpske da odustane od referenduma, ili da nađe neki „kompromis“, koji bi se svodio na isto. Drugim rečima, možda Vučić nije idealan, ali je bolji od Tadića. To je tačno, ali to nije dovoljno. Za Tadića se oduvek znalo šta je i ko je, i šta se od njega može očekivati. Od bivših radikala se očekuje, i uvek će se očekivati mnogo više. I tu im niko nije kriv – sami su izgradili imidž koji je od njih napravio javne ličnosti i profesionalne političare spremne da svoja uverenja dobro naplate, kao i njihovu promenu. Niko od njih nije tražio da prave dogovore sa đavolom, da bi se posle „miloševski“ vadili. Niko ih nije motkom terao da razbijaju nacionalni blok, koji je većinski u Srbiji, i smućuju evroskeptično i pro-rusko javno mnjenje, umesto da ga homogenizuju.

Sve u svemu, Vučiću nedostaje nacionalnog kredita da bi zahtevao, ili opravdano očekivao poverenje. Sam ga je urušio svojim prethodnim postupcima, svojom šizofrenom biografijom. Kao što ga je dodatno umanjio poslednjim izjavama u kojima se ograđuje od Republike Srpske. Stoga je rukovodstvo Republike Srpske ne samo postupilo ispravno, nego na jedini moguć i odgovoran način. A Vučić, samo da je malo više ćutao poslednjih dana, uradio bi više za nacionalnu stvar i interes nego sa svim svojim sabranim konferencijama za štampu i ekspozeima.

Ipak, posle načinjene štete, nadajmo se – bolje, držimo ga za reč – da će bar biti dosledan onome što je izgovorio posle sastanka sa liderima Srpske i hrvatskim članom Predsedništva BiH Draganom Čovićem, i da će to važiti šta god se desilo do 25. septembra i posle: „Nećemo dozvoliti nikome da napada RS“.[xiv] Pa makar se zamerili i Bajdenu…

_______________________

Odrednice:

[i] http://www.nspm.rs/hronika/miro-kovac-drzavni-vrh-srbije-se-pokazao-razumnim-i-konstruktivnim-sto-se-ogradio-od-referenduma-u-rs.html

[ii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=09&dd=02&nav_category=167&nav_id=1172086

[iii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/hrvatski-mediji-dodik-ostao-bez-podrske-beograda_751770.html

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/bakir-izetbegovic-izostanak-podrske-srbije-referendumu-u-rs-je-odgovoran-potez-i-znak-zrelosti-politike-beograda.html

[v] http://www.nspm.rs/hronika/mladen-bosic-preti-se-na-sve-strane-dodik-ima-sansu-da-jos-jednom-dobro-razmisli-o-referendumu.html

[vi] http://rs.n1info.com/a184887/Svet/Region/Odluka-o-odrzavanju-referenduma-u-RS-u-stupila-na-snagu.html

[vii] http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Vucic-Stabilnost-regiona-ugrozena/384981

[viii] http://rs.sputniknews.com/politika/20160901/1107973250/vucic-sastanak-bih-lideri.html

[ix] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2438108/nikolic-i-vucic-sa-zvanicnicima-iz-republike-srpske.html

[x] http://rs.sputniknews.com/politika/20160901/1107973250/vucic-sastanak-bih-lideri.html