Da li bitka za Vojvodinu ulazi u završnu fazu?

Pre nekoliko dana, tačnije 12.08., na stranicama Kurira preneta je vest austrijskih medija koji ocenjuju da se pokrajinski sekretar za međuregionalnu saradnju Branislav Bugarski u suštini ponaša kao ministar spoljnih poslova Vojvodine. Dalje se u tekstu govori, a kako Kurir prenosi, o Vojvodini kao „regionu na Dunavu“ koji je pod Slobodanom Miloševićem sačuvao određeni stepen autonomije, da bi taj nivo već postojeće regionalne samostalnosti poboljšao statutom iz 2009. godine.

No uprkos dostignutom stepenu autonomije austrijski medij „Prese“ konstatuje da Vojvodina još uvek nema moći koliko bi želela, te da ne može da sklapa međudržavne sporazume. Na kraju sam Bugarski za austrijski medij objašnjava da Vojvodina ima mnogo toga da ponudi i po razumnoj ceni, i zaključuje „skrušeno“ gotovo izigravajući nevino optuženog, kako eto Beograd optužuje severnu pokrajinu za secesionističke težnje.

Iako je objašnjavajući za Kurir navode austrijskih medija rekao da se nije predstavljao kao ministar spoljnih poslova jer, kako kaže on, to nije kulturno, iako je ponovio već otrcanu autonomašku frazu kako je vlada Vojvodine eto za spolja jaku Srbiju a unutra slobodnu i liberalnu, ovaj nastup pokrajinskog sekretara i izveštavanje austrijskih medija mogu da budu pokazatelj održavanja i ciljnog produbljivanja dugogodišnjeg automaško-secesionističkog trenda aktuelnih pokrajinskih vlasti.

„Gde bi nam bio kraj kada bi bili država“?

Ako racionalno proanaliziramo izveštavanje austrijskih medija i njihov razgovor sa pokrajinskim sekretarom videćemo da je predstavljanje situacije u pokrajini tendenciozno i u funkciji ciljnog favorizovanja autonomaške opcije i laganog hoda pokrajine ka sticanju sve većih državnih ingerencija, cilj u čijoj funkciji je i ponašanje Bugarskog. Objašnjavajući aktuelnu situaciju u pokrajini, kao i genezu statusa Vojvodine, austrijski mediji daju akcenat na decenijskoj borbi autonomaša pod Miloševićem, naglašavajući da su autonomaši sačuvali autonomne ingerencije pokrajine.

Zatim govoreći o Statutu Vojvodine iz 2009.g. naglašavaju njime poboljšani status pokrajine konstatujući da ona ipak ne može da sklapa međudržavne ugovore. Ovim kao da se šalje indirektna i suptilna poruka, na izgled nezainteresovano, kako eto taj Statut, iako je poboljšao položaj pokrajine, nije baš najsrećnije rešenje pošto Vojvodina nema ingerencije koje bi želela, a koje joj možda i pripadaju. Na to sve Bugarski izjavljuje kako Vojvodina može mnogo da ponudi, takođe i objašnjavajući, kao uzgred, da je Beograd optužuje za secesionističke težnje, čime se na posredan način želi zapadnim partnerima (a i domaćim antiautonomaškim i državotvornim strukturama) ukazati na loš položaj i „vezanost ruku“ pokrajinske administracije i autonomaško nemirenje sa takvim stanjem.

Benigno izveštavanje ili prolog pritisaka na Srbiju

Kao što vidimo Bugarskom nije ni na kraj pameti da situaciju u Vojvodini prikaže makar malo realističnije. A morao bi tako da postupi, pri čemu ne mora da se odrekne svoje autonomaške političke opcije. Morao je svoje austrijske prijatelje da obavesti o kompleksnosti situacije u Vojvodini, jer samo tako bi odgnao sumnje da njegovo ponašanje nije u funkciji realizacije stvaranja, uz pomoć zapada, atmosfere potpune legitimnosti pokrajinske administracije, i usmeravanja pokrajinskog koda ka još čvršćem separatističkom kursu.

Dakle u razgovoru sa austrijskim medijima kod Bugarskog nema ni pomena osporavanju ustavnosti 22 odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti APV čime je u najmanju ruku dovedena u pitanje ustavnost pominjanog Statuta, kojim očigledno ni Bugarski ni njegovi austrijski prijatelji nisu potpuno zadovoljni, ali sa suprotnih pozicija od većinskog vojvođanskog stanovništva. Ni pomena od strane Bugarskog o tenzijama i polarizovanosti vojvođanskog društva baš po pitanju stepena autonomije i položaja koji pokrajina treba da ima u odnosu na ostatak Srbije. I na kraju ni pomena da je Statut pokrajine (koji za Austrijance i Bugarskog predstavlja privremeno solidno rešenje i očito samo dobru osnovu za produbljivanje „državolikosti“ Vojvodine) pred Ustavnim sudom i da se konačna odluka tog tela očekuje do kraja godine.

No, da možda baš u tom grmu ne leži zec? Da možda upravo odluka o Statutu Vojvodine koju treba da donese Ustavni sud ne predstavlja ono što opterećuje pokrajinsku administraciju. I da možda baš ovakvo, na izgled benigno izveštavanje austrijskih medija i izjave Branislava Bugarskog uklopljene u jednu jasnu viziju kako zapad vidi severnu srpsku pokrajinu, ne predstavljaju prolog mnogo žešćeg pritiska na vlast u Beogradu, naročito Ustavni sud, koji će uslediti kako se datum donošenja „presude“ autonomaško-separatističkom Statutu bude približavao.

Najverovatnije je da će biti tako, i da izveštavanje sa zapada i kontakti sa čelnicima pokrajinske administracije (u ovom slučaju Bugarskim) imaju za cilj, pored oficijelnih kontakata, i slanje ozbiljnih poruka. Mešanje zapada na taj način u određivanje statusa Vojvodine u Srbiji nije ništa novo. Autonomaši podršku zapada i veću naklonjenost stranim državama od sopstvene nikada nisu krili, štaviše perjanice podržavljenja Vojvodine su pretili internacionalizacijom vojvođanskog pitanja.

Za Vojvodinu se moramo boriti odlučno

Dakle kako se bude približavalo vreme donošenja odluke o Statutu severne pokrajine pritisci sa zapada će se, bez dileme, očito umnožavati i pojačavati na razne načine. Na aktuelnoj srpskoj vlasti je, kao uostalom na svim državotvornim strankama, organizacijama i pojedincima, da adekvatno odgovore na pritisak koji će uslediti od strane atonomaško-separatističke vojvođanske klike, čitavog drugosrbijaskog antisrpskog kora i autonomašima naklonjenog zapada.

Budemo li posmatrali Vojvodinu kao poligon koji će nam služiti da marketinški dokazujemo svoj patriotizam, i to onda kada hoćemo da skrenemo pažnju sa nepopularnih odluka donesenih u vezi sa drugim delovima Srbije, dovešćemo u pitanje iskrenost borbe za zadržavanje severne pokrajine u ingerencijama države i očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije.

Drugim rečima na odbrani Vojvodine se mora raditi kontinuirano i na ozbiljniji način nego što je ad-hok u aprilu ove godine odgovoreno na Pajtićevu separatističku deklaraciju. Pasivnost posle velikog mitinga u Novom Sadu, koji su organizovale sve opozicione stranke u Vojvodini i patriotske organizacije, baca senku na iskrenost protagonista protesta. I običan narod često danas to tumači kao pokušaj skretanja pažnje stranaka na vlasti sa nepopularnog popuštanja povodom briselskih pregovora i prihvatanje Pajtićeve bačene udice kao slamke spasa, zarad sopstvene makar trenutačne rehabilitacije.

Ovo je bitno naglasiti jer ako se to bude ponavljalo narod će se sve više osećati izmanipulisan te će mu energija slabiti, a mišljenje da su svi isti i da rade samo zarad sopstvene koristi postajati sve opravdanije. To je ono što ne smeju dozvoliti svi kojima je stalo da Vojvodina ostane u kakvim takvim ingerencijama države Srbije, jer u budućim, vrlo izvesnim, borbama za Vojvodinu narod može biti ta prevaga, štaviše i jedino sredstvo pritiska na autonomaše i njihove zapadne mentore u pokušaju da se spreči sudbonosno osamostaljivanje pokrajine.

A idući u susret odlukama Ustavnog suda možemo sa pravom konstatovati da je bitka za Vojvodinu ušla u završnu fazu, što indirektno govore ove naizgled benigne izjave pokrajinskog sekretara za međuregionalnu saradnju Branisalva Bugarskog i izveštavanje austrijskih medija.

Izvor: Vidovdan