Da li je priča o crnogorskoj autokefalnosti završena?

Poslednjih dana crnogorska realnost odvija se u dve paralelne dimenzije: državne vlasti zemlje tvrde da Fanar podržava njihovu želju da steknu autokefalnost i oslabe uticaj Srpske pravoslavne crkve (SPC), dok predstavnici SPC, suprotno, govore da Konstantinopolj upravo podržava njihovo pravo da ostanu jedina priznata pravoslavna crkva na tom delu Zapadnog Balkana.

Krajem juna crnogorsku – i ne samo nju – javnost bukvalno je uzdrmala vest o tome da je vaseljenski patrijarh Vartolomej poslao pismo crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću, u kojem je nedvosmisleno izrazio podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao jedinoj kanonskoj i od svetskog pravoslavlja priznatoj denominaciji.

Ovim pismom Vam jasno i potpuno otvoreno saopštavamo da Vaseljenska Patrijaršija, zajedno sa svim drugim Pravoslavnim Crkvama, kao jedinu kanonsku pravoslavnu jurisdikciju u Crnoj Gori priznaje onu pod nadležnošću Visokopreosvećenog Mitropolita crnogorskog Amfilohija (SPC) – citirali su mediji pismo Vartolomeja.

Nedavno smo u Vaseljenskoj Patrijaršiji bili začuđeni saznanjem da ste iskazali svoju podršku stvaranju Pravoslavne Crkve Crnogorske i da je Vlada Vaše zemlje usvojila predlog zakona o slobodi veroispovesti, koji predviđa podržavljenje svih pravoslavnih crkvi izgrađenih pre 1918. godine, kao i druge crkvene imovine. Ovo bi značilo da Vaša država oduzima pravo svojine nad crkvama i imovinom Sveštenoj Mitropoliji crnogorskoj, kao i ostalim trima eparhijama Pravoslavne Crkve Srpske.

Crkva Crnogorska nikad nije bila autokefalna, a sadašnja takozvana Pravoslavna Crkva Crnogorska pod Mirašem Dedeićem ne pripada Pravoslavnoj Crkvi. Gospodin Dedeić nije Episkop Pravoslavne Crkve, nego osoba raščinjena od Vaseljenske Patrijaršije…

Reklo bi se, posle toga vlastima u Podgorici ostaje samo da projekt crnogorske autokefalnosti odlože na policu i pozdrave se sa snovima o Tomosu po ukrajinskom obrascu. Međutim, odgovor Đukanovićeve administracije bio je:

Sa sadržajem toga pisma upoznali smo se isključivo preko medija, gde je ono objavljeno na osnovu vesti Mitropolije crnogorsko-primorske SPC. Mi sami nikakvo pismo nismo dobili, pa ga nećemo ni komentarisati.

Najzanimljivije je da gore spomenutog pisma Vartolomeja Đukanoviću nema na sajtu Vaseljenske patrijaršije, bez obzira što su mnogi grčki sajtovi požurili da ga prenesu. I samom vaseljenskom patrijarhu kao da su usta puna vode – niti potvrđuje niti opovrgava postojanje tog pismena. Ćuti o tome i mitropolit-raščinjenik, pomenuti šef Crnogogorske pravoslavne crkve/CPC Mihail (Miraš) Dedić, mada ranije ovaj starac nije štedeo reči – prosipajući uvrede i prokletstva u izobilju. Tako je, na primer, u svoje vreme on javno častio i samoga Vartolomeja, nazvavši ga „Turčinom“.

Ovakva ćutanja, nesporno, daju povoda različitim vrstama domišljanja. I takođe jasno se pokazuje gde ko stoji u započetoj geopolitičkoj igri. Tako predstavnici SPC bliski Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, koji su ranije više puta izražavali solidarnost sa Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC) po ukrajinskom pitanju, sada pokušavaju da se distanciraju od toga:

Mi smo već mesecima unazad govorili i neprestano isticali da situacija u Ukrajini i u Crnoj Gori u crkvenom smislu nema nikakvih dodirnih tačaka, a danas mogu da kažem da i u geopolitičkom smislu ona nije identična – rekao je predstavnik SPC, predsednik Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske protojerej Velibor Džomić.

Carigradski patrijarh ovim je jasno stavio do znanja da Carigradska patrijaršija niti je planirala, niti planira bilo kakve aktivnosti koje su prizivali neki neodgovorni tipovi u Crnoj Gori tokom prethodnih nekoliko meseci.

Carigradski patrijarh je ovim pismom pokazao svoju brigu i svoju pažnju i svoju ljubav prema pravoslavnom narodu u Crnoj Gori.

Podsetimo da je RPC prekinula kanonsko opštenje sa Fanarom kada je Konstantinopolj dao Ukrajini tomos o autokefaliji, napravivši tako sopstvenu filijalu u Ukrajini pod nazivom PCU. I SPC je u tome podržala crkveno rukovodstvo Moskve, možda se plašeći postojećih i do sada neostvarenih raskola – crnogorskog, makedonskog i u nekom smislu hrvatskom: stvorena pri ustaškom režimu tokom Drugog svetskog rata, projekt Hrvatske pravoslavne crkve je u povojima, ali ipak postoji. I sada predstavnik SPC govori o Vartolomeju – koga neke vruće glave u RPC, odbacujući svu diplomatiju, nazivaju „jeresijarhom“ – kao o nekome ko je projavio „brigu, pažnju i ljubav“.

Uostalom, dokumenti potvrđuju da su u SPC, preciznije u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji, razvili – ako ne bratske ono – partnerske odnose sa tom istom PCU. Na primer, praktično svi provladini mediji sa zadovoljstvom su primetili da je predstavnik nepriznate CPC, neki arhimandrit Boris Bojović[1], sasluživao sa novojavljenim ukrajinskim autokefalistima u Kijevu na Bogojavljenje[2]. No, pritom su prećutali da je PCU, preko svoje glave Epifanija Dumenka, nakon toga poslao pismo mitropolitu Amfilohiju, u kojem se „s velikim žaljenjem“ izvinjava za taj „nenameran propust“ koji se desio „zbog nemara većeg broja sasluživših sveštenika“, kao i da „mlada lokalna crkva“ na čelu sa Dumenkom ima crkvene i kanonske odnose isključivo sa „našom majkom – sa Svetom Velikom Crkvom Hristovom i Vaseljenskim patrijarhom, i sa onima koji su sa njima u opštenju i ni sa kim drugim“. Mladi su, mladost-ludost.[3]

Mora se priznati da izgovor o „nemaru većeg broja sveštenika“ deluje klimavo, a ko u to veruje trebalo bi da posavetuje Dumenka da sprovede veliku čistku kadrova – mada bi bilo pitanje ko bi zapravo tamo ostao da se to stvarno desi? Na um mi pada nešto drugo: stiče se utisak da pojavljivanje „arhimandrita Borisa“ u Kijevu nije bilo slučajno. I poklopilo se sa gromkim izjavama Đukanovića i Dedića o tome da se proces dobijanja autokefalnosti za CPC maltene nalazi u završnoj fazi. A sada, kada je postalo jasno da se s time nije uspelo – moguće je i izviniti se.

Istina, nije do kraja jasno – Fanar, ponavljam, zvanično ne komentariše situaciju s pismom. Dakle, još uvek ostaju aduti za trgovinu. Ipak je moguće doneti neke zaključke: to da Vartolomej neće oprostiti Dediću njegovo ponašanje u prošlosti (povedeniя v prošlom), za koje je i anatemisan, niti njegove reči – bilo je jasno od početka. Međutim, kao što je poznato, nema nezamenljivih. To kao prvo. Drugo: Konstantinopolj je imao razlog da uđe u borbu za Ukrajinu, jer je reč o ogromnoj teritoriji, sa velikim brojem parohija u dijaspori. U poređenju s tim – CPC je patuljak, koji ne uživa dovoljan ugled ni među verujućim u samoj Crnoj Gori (70 odsto stanovnika sebe smatra vernicima SPC) i koja nije u stanju da popuni hramove i manastire koje bi država oduzela Srpskoj pravoslavnoj crkvi. I zbog toga ulaziti u sukob sa SPC – teško da ima ozbiljnih rezona.

Opet, posmatrajući nedavne ispade Filareta u Ukrajini, u Vaseljenskom patrijarhatu jasno su razumeli troškove procesa „tomosizacije“. I opet, tamo tačno znaju šta Dedeić može da uradi sticanjem legalnog statusa.

No, Fanar ćuti. A Đukanović, na nedavnom sastanku svoje Demokratske partije socijalista, održanom nakon objavljivanja „Vartolomejevog pisma“, ponovo stavlja do znanja da je odlučan da „reši crkveno pitanje“. Poznajući osobenosti aktuelne crnogorske politike, nije teško shvatiti da to nije samovoljna delatnost crnogorskog lidera nego mišljenje onih koji stoje iza njega, tj. zapadnih kreatora sadašnjeg crnogorskog projekta. Shodno tome, trgovina se produžava i ide se u traženje novih argumenta. Zato je staviti tačku na celu tu priču jošte rano.

Izvor: EADaily/Stawe stvari