Da li je Obama ruski agent?

Ponekad dokazni materijal za određeni sudski proces deluje slabo zbog nedostatka nepobitnog dokaza – očiglednog, neposrednog dokaza o zaveri, malverzaciji ili zloj nameri – ali kada jednom saberete sve dokaze, stvara se koherentna i optužujuća slika. Tako je i sa odnosom Obamine administracije prema Rusiji: glumeći neprijateljske namere, uradila je sve što je mogla da doprinese ruskoj agendi. I mada je uvek moguće tvrditi da su svi Obamini neuspesi utemeljeni u običnoj nesposobnosti, postoji i granica posle koje to počinje da zvuči šuplje. Kako je moguće da on bude toliko sposoban… u svojoj nesposobnosti? Možda je samo koristio nesposobnost kao masku za svoje prave namere – da neprestano uzdiže Rusiju dok u isto vreme čini SAD maksimalno nerelevantnim u svetskim dešavanjima. Hajde da pogledamo Obamine glavne spoljnopolitičke inicijative iz ovog ugla.

Možda je najveće dostignuće njegovog osmogodišnjeg mandata uništenje Libije. Pod lažnim izgovorom humanitarne intervencije, nekad najbogatija i najstabilnija severnoafrička zemlja pretvorena je u ruševinama načičkano utočište za islamističke teroriste i tranzitnu tačku za ekonomske migrante koji hrle ka Evropskoj uniji. Kao posledica toga, došlo je do zbijanja redova Rusije i Kine, koje su bile podstaknute da kao blok glasaju protiv SAD u Savetu bezbednosti UN. Tako je u jednom potezu Obama osigurao svoju zaostavštinu ruskog agenta – jer SAD više neće biti u mogućnosti da guraju svoju agendu kroz ovo vrlo važno međunarodno telo.

Sledeće, Obama je predsedavao nasilnom zbacivanju ustavne vlasti u Ukrajini i instaliranju američkog marionetskog režima. Kada je zatim Krim glasao da se ponovo pripoji Rusiji, Obama je uveo sankcije protiv Ruske Federacije. Ovi potezi deluju kao da im je cilj bio da naude Rusiji, ali pogledajmo rezultate umesto namera. Prvo, Rusija je povratila kontrolu nad jednim važnim, strateškim regionom. Drugo, sankcije i kontrasankcije su omogućile Rusiji da se usredsredi na zamenu uvoza i jačanje domaće privrede. Ovo je bilo posebno impresivno u domenu poljoprivrede, tako da Rusija sada više zarađuje od izvoza hrane nego od oružja. Treće, sečenje privrednih veza sa Ukrajinom je omogućilo Rusiji da eliminiše važnog privrednog konkurenta. Četvrto, preko milion Ukrajinaca je rešilo da se preseli u Rusiju, privremeno ili trajno, dajući Rusiji važnu demografsku infuziju i pristup velikoj rusko-jezičnoj stručnoj radnoj populaciji. (Većina Ukrajinaca jedva da se razlikuje od opšte ruske populacije.) Peto, dok je prethodno Ukrajina bila u poziciji da od Rusije iznuđuje ustupke kroz igre vezane za gasovode koji preko nje idu od Rusije do Evropske unije, sada su Rusiji ruke odrešene, što je dovelo do novih gasovodnih ugovora sa Turskom i Nemačkom. Zapravo je Rusija ta koja je izvukla sve koristi od ukrajinskog zapleta, dok su SAD samo stekle jednu neuglednu državu-klijenta, koja ih blamira.

Sledeći Obamin „uspeh“ je to što je pažljivo doveo sirijski sukob u ćorsokak. (Neki insistiraju na tome da ga nazovu građanskim ratom, mada se praktično celokupno tamošnje ratovanje vodilo između cele sirijske nacije i uvezenih stranih plaćenika.) U tom cilju je Obama koristio razne taktike. U isto vreme je podržavao, naoružavao, obučavao i borio se protiv raznih terorističkih grupa, praveći lakrdiju od uobičajene američke tehnike posrednog korišćenja terorizma. Iznosio je smešne tvrdnje da je sirijska vlada koristila hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda, što je svakog odmah podsetilo na slične šuplje optužbe vezane za Sadamovo oružje za masovno uništenje, u isto vreme pružajući priliku Rusiji da odigra legitimnu ulogu u rešavanju sirijskog sukoba. Davao je nebrojena obećanja da će odvojiti „umerenu opoziciju“ od tvrdokornih terorista, ali ih je konstantno izigravao, otvarajući Rusima široko polje za rešavanje situacije po svom nahođenju. Ugovorio je nekoliko primirja, a onda ih kršio.

Bilo je i drugih dostignuća. Time što je konstantno upozoravao na nepostojeću „rusku pretnju“ i sejao strah o „ruskoj agresiji“ i „ruskoj invaziji“ (o čemu nije bilo nikakvih dokaza), i što je organizovao uzaludne vojne vežbe u Istočnoj Evropi i pogotovo u geopolitički nerelevantnim baltičkim državama, Obama je uspeo da NATO-u oduzme i one poslednje mrvice nekadašnjeg legitimiteta, pretvarajući ga u žalosnu sprdnju.

Međutim, možda je Obamina najveća usluga ruskoj naciji to što je američke izbore okrenuo u korist Donalda Trampa. To je uradio tako što je podržao smešno nesposobnu i korumpiranu Hilari Klinton. Ona je potrošila dva puta više novca od Trampa, ali izgleda da nije bilo tog novca koji bi mogao da joj kupi predsedničku funkciju. Kao rezultat Obaminih marljivih napora, SAD će sada imati predsednika koji je blagonaklon prema Rusiji i spreman da se sa njom dogovara, s tim što će to morati da rade sa znatno oslabljene pregovaračke pozicije.

Kao što tvrdim poslednjih desetak godina, izvesno je da će Sjedinjene Države pasti sa svog položaja globalne dominacije. Ali je svakako bilo korisno što je tu bio Obama da olakša proces, a sada je na Donaldu Trampu da privede posao kraju. I, pošto je Obamin doprinos bio posebno značajan za Rusiju, predlažem da mu se dodeli Orden družbe Ruske Federacije, kao dodatak Nobelovoj nagradi za mir koja mu je već dodeljena.

Izvor: Blog autora, Fond Strateške Kulture