Da li zaista postoji sukob Amerike i EU?

Odnosi Evrope, oličene u Evropskoj uniji, i Amerike nikada nisu bili jednostavni, u osnovi vrlo su dinamični i mnogo češće kontroverzni. U poslednje vreme – povodom politike Zapada prema Rusiji, a u svetlu krize u Ukrajini – utisak je da među atlantskim saveznicima postoji ozbiljan politički sukob, koji se uglavnom ispoljava verbalnim istupima na javnoj sceni mada ovoga puta ima i nekih konkretnih poteza koji podgrevaju utisak da je reč o sukobu. Ali da li je taj sukob moguć i da li on ustvari i postoji?

U osnovi EU i Amerika su na istoj političkoj liniji, to jedinstvo nije dovedeno u pitanje. Drugim rečima, suštinski sukob ne postoji. EU – ili tačnije, njene ključne zemlje Nemačka i Francuska – oduvek je povremeno imala drugačije političko viđenje kriza u svetu od Vašingtona i ovo najnovije razmimoilaženje povodom Ukrajine nije nešto novo. Čisto politicki gledano, ne postoji razlika između Amerike i Nemačke u gledanju na Ukrajinu, razlika je samo u putevima, metodologiji, ostvarena zajedničkog cilja. Na primer, Nemačka i Francuska se zalažu za diplomatsko-političko rešavanje krize, a Amerika za ratno – da se naoružavaju Ukrajinci, dok se Rusiji preti silom na njenim granicama. EU jeste većinom protiv naoružavanja Ukrajine, ali istovremeno nije ništa manje politički i ekonomski agresivna od Amerike prema Rusiji. EU je doduše nezadovoljna i zbog verovanja da je Amerika licemerna u sankcijama prema Rusiji. Jer prošle godine, kada su na američki zahtev uvedene zapadne sankcije, trgovinska razmena Amerike i Rusije je povećana za 28 odsto, a rusko-evropska trgovina je opala za četiri procenta.

ISTI CILJ, RAZLIČITI PUTEVI

Postoje, dakle, razlike u pristupu, ali u pristupu zajedničkom cilju. Evropske sile takođe veruju da Ukrajina treba da bude zvanično neutralna zemlja, izvan formalnog članstva u NATO savezu, ali Amerika se još jasno ne izjašnjava o tome iako svoju poziciju testira preko pronatovskog izjašnjavanja zemalja Istočne Evrope, sada najaktivnijih američkih saveznika. Evropsko poimanje neutralnosti Ukrajine znači samo da je formalno izvan NATO članstva, ali se Evropa zalaže da Ukrajina bude vezana za Evropsku uniju, što nije baš neutralnost. Sve to se ne bi moglo nazvati sukobom.

Uverenje o američko-evropskom političkom sukobu posebno su osnažila dva događaja. Na jednoj strani je nemačko-francuska inicijativa koja je dovela do sporazuma u Minsku o prekidu ratnih dejstava u Ukrajini i otvaranju puta mirovnom procesu. Na drugoj je agresivna propaganda Vašingtona i NATO komande, na čelu sa komandantom NATO snaga američkim generalom Filipom Bridlavom, koji tvrdi da Rusija prebacuje „hiljade i hiljade“ vojnika u istočnu Ukrajinu, zajedno sa „stotinama“ ruskih tenkova, čime, sugeriše se, izigrava sporazum Minsk 2, a time i Nemačku kao inicijatora tog sporazuma. Nemačka vlada je saopštila da to, prema njenim informacijama, nije tačno i javno je dovela u pitanje smisao i namera plasiranja takvih neistina. Izjave generala Bridlava zvanični Berlin je ocenio kao „opasnu propagandu“, uz podsećanje da se generalno poštuje uspostavljen primirje i da naroužavanje Ukrajine može samo da vodi novom ratu, a ne miru.

Zanimljivo je da većina nemačkih medija, i to onih najtiražnijih, svakog dana pišu upravo ono što govori general Filip Bridlav. Nemačka je takođe odustala od istrage o američkom prisluškivanju kancelarke Angele Merkel, a Vašington je saopštio da će i dalje da prisluškuje ne samo Merkelovu nego i sve druge izvan zemalja engleskog govornog područja, takozvanog Ešalona.

Onda je došla serija izjava kako je sazrelo vreme da EU ima svoje zasebne oružane snage, svoju armiju, nezavisnu od NATO. I to, kako je rekao predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, zbog Rusije. To, međutim, nije izazvalo mnogo uzbuđenja u Vašingtonu jer ideja o evropskim oružanim snagama je stara koliko i sama evropska integracija, pa do sada nije ništa ostvareno. Iz ugla teških reči i sa jedne i sa druge strane, stiče se utisak da se nešto dešava, ali pre svega na nivou političkih ambicija Nemačke. Nemačka je, uz Francusku, zaista mnogo investirala u Minsk 2, i sasvim je sigurno da će Berlin uložiti mnogo truda da se kredibilitet Nemačke ne dovede u pitanje, i to najviše zbog domaćih unutrašnjih razloga. Nemačka je, to je poznato, veoma osetljiva na svoje državno dostojanstvo, izgrađeno na ruševinama Drugog svetskog rata, i teško pristaje na bilo kakva poniženja, i odatle dolaze oštra reagovanja na izjave komandanta NATO.

U isto vreme, međutim, Nemačka i Evropska komisija podržavaju kontroverzni i potencijalno za EU veoma štetan sporazum sa Amerikom o slobodnoj trgovini, investicijama i partnerstvu (TTIP). Taj dokument se priprema u najvećoj tajnosti, a do sada je nekoliko puta odlagan jer se veruje da je na štetu EU. Ali sada, u sred sukoba, ima podršku EU i ključne zemlje. O kakvom sukobu je onda reč?

Nameće se i dilema da li ustvari Nemačka svojim stavovima o Ukrajini i NATO indirektno samo politički pomaže predsedniku Baraku Obami. Obama izgleda nije na liniji „ratnika“ iz njegove administracije, ali je pod njihovim velikim pritiskom. Glasniji drugačiji pristup ključnih evropskih saveznika olakšava pritiske na Obamu, koji je pod evropskim izgovorima već odložio početak američke obuke ukrajinskih vojnika i oficira. Amerika, koliko god je vojnički moćna i politički arogantna, ima potrebu da nije sama i bilo kakvo savezništvo je za nju veoma važno. Da li onda stvarni sukob uopšte postoji?

DUGOROČNI I KRATKOROČNI NEMAČKI PLAN

Daleko je važnije pitanje da li je uopšte moguć sukob Evrope, tačnije Nemačke, i Amerike. Ovo što se sada dešava, doduše na nivou retorike, je ipak dnevno-političkog karaktera, a ono što je važno, i to u svetlu tektonskih promena u savremenom svetu, je da li je američko-evropski sukob koji bi značio razlaz uopšte moguć. U postojećim okolnostima utisak je da takav sukob nije moguć. Evropa i Amerika su potrebne jedna drugoj, i to je konstanta njihovih odnosa i tu nema promene, barem ne u ovom vremenu. Ili preciznije, Evropa, oličena u EU, i ne želi da se odvoji od Amerike, to ne žele njene političke i ekonomske elite. Amerika i EU su toliko poslovno i finansijski povezane, isprepletene da bi svaki raskid doveo do ozbiljnih posledica, za koje ni jedna ni druga strana nisu spremne i ne žele takav razvoj. Na primer, Amerikanci mogu za jedan dan da sruše najveću nemačku banku – Dojče banku – jer su njeni plasmani toliko uvezani u američko tržište takozvanih derivata, berzanskih spekulacija, da bez tog tržišta ta banka ne može više da postoji.

Sasvim je sigurno da u određenim američkim krugovima postoji izvesna doza gađenja prema EU i nepoverenja prema Evropljanima, a, s druge strane, verovatno je veći broj onih u Evropi koji takva osećanja gaje prema Americi. Većina političkih lidera EU se zaista nelagodno oseća pod kontrolom Amerike i želi samostalniju EU, iznad svega Nemačka i Francuska, ali realnost je drugačija i na kraju pobeđuje „matematika“. To je jednostavno tako i ne bi trebalo imati bilo kakvih iluzija uprkos izlivima nezadovoljstva i teškim rečima sa obe strane.

Zvanični Berlin, kao predvodnik EU, radi na dugoročnom planu „osamostaljenja“ Evrope od Amerike, i u tom cilju, kako je objavljeno, Nemačka će u narednim godinama mnogo više energije uložiti u političku Evropu. Utoliko pre, procenjuje se u Berlinu, što će neki oblik krize trajati i narednih 10 do 15 godina, pa Nemačka u tom svetlu mora da definiše svoje prioritete. Drugim rečima, nemački politička ambicija je prema unutra, prema Evropi, i to je prostor eventualnih sukoba, a ne prema Americi i bilo kakvom sukobu sa atlantskim saveznikom, i to uprkos ambiciji „osamostaljenja“.

Stvarni sukob, dakle, u ovom vremenu nije moguć niti postoji. Vodećim zemljama doduše odgovara podgrevanje verovanja da sukob postoji i da se Evropa opire američkom političkom teroru. Razumljiva je i nemačka zabrinutost zbog američkog gomilanja oružja na Starom kontinentu pod izgovorom opasnosti od Rusije. To se posebno događa u Istočnoj Evropi, koja je tradicionalno zona nemačkog interesovanja.

Ali i sama EU generiše krizu. I to zbog svojih unutrašnjih problema. EU je iznutra u dobokim problemima, praktično je ta integracija propala, i njoj je potrebna kriza kako bi sačuvala sebe, kako bi opstala. Njen najuporniji osnivač Žan Mone je još 1956. godine poručio da je evropska integracija stvorena na krizi i na krizama će i postojati. U održavanju krize, koja je instrument opstanka EU, ključna podrška Evropi dolazi od Amerike, i zato je u vremenu u kojem živimo velika iluzija da postoji atlantski sukob i uzaludne su nade onih koji se nadaju samostalnoj Evropi.

Izvor: NSPM