Дан сећања на злочин без казне

Добро је што је и у Србији и у Републици Српској 5. август установљен као заједнички Дан сећања на страдање и прогон Срба. Да нас, осим свих невиних жртава икада пострадалих под српским именом, подсети на још неке ствари.

– Да нас подсети с ким смо правили државу. Ваља се сваког 5. августа сетити, у изворној верзији, речи војводе Живојина Мишића. У својству начелника Штаба Српске врховне команде војвода Живојин Мишић је, на предлог регента Александра, у марту месецу 1919. године обишао Хрватску како би се лично обавестио о политичкој ситуацији. По повратку је бесмртни војвода имао двочасовни разговор са регентом, који је касније препричао своме ратном секретару професору Милораду Павловићу Крпи.[i] Његових речи се треба сећати сваког 5. августа:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи урадити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.“

Пошто је два сата слушао Мишићево излагање, Александар га је упитао шта би требало чинити. Мишић је тада без двоумљења одговорио:

„Ја сам са тим рашчистио. Двоје нам неминовно предстоји: потпуно се одцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају.“

Тада га је регент упитао шта ће бити са границима и где их повући. И на то питање Мишић је имао категоричан одговор у коме каже:

„Границе ће бити тамо где их ми повучемо, не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго.“

Регент је на овај одговор констатовао да би том одлуком Хрвати били гурнути у наручије Италијанима. Мишића та констатација није поколебала, већ је истрајао на свом ставу речима:

„Нека им је са срећом. Нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми с њима нећемо усрећити. То су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Ваше Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати.“[ii]

Хрватска „државотворна елита“ ништа није урадила у протеклих сто година што би демантовало Живојина Мишића. Напротив. Може се претпоставити да ни сам часни војвода, упркос својој здравој логици и скепси, није могао да замисли НДХ, Јадовно, Јасеновац, Пребиловце, онда покушај репризе 1991-1995, а затим и упорне покушаје извртања истине и представљања жртве као агресора, који трају и дан-данас.

– Да нас подсети да је, у условима четири године медијске сатанизације, санкција и међународне изолације, разних нечасних трговина са Крајином, и још увек непреболеле болести југословенства и незалеченог међусрпског идеолошког раздора – било потребно неких 200.000 „бојовника“, уз озбиљну помоћ Нато снага и „пензионисаних“ америчких официра, да би се коначно пробила одбрана неких 30-ак хиљада лоше наоружаних и већ исцрпљених Крајишника. То је разлика у квалитету коју никад не треба заборавити. Називи „Бљесак“ и „Олуја“ дају Хрватима много већу тежину него што је заслужују. Исељавање Крајине је дошло као последица момента наше историјске слабости и декаденције, и то је све. А Хрвате је, у њиховом највећем историјском „успону“, за руку морала да води и њима да управља најјача удружена војна сила свих времена. То је између осталог и разлог зашто тако помпезно славе своју „победу“. Зато што знају колико она суштински мало вреди, не само у моралном него и у сваком другом смислу.

– Да нас подсети да није довољно само памтити, већ и извући одговарајуће поуке. У том смислу, ваља докучити како ћемо ми то, по речима Александра Вучића, бити „добри пријатељи“ са Хрватима у ЕУ, када они као национална целина – част храбрим и поштовања достојним изузецима – не само да не показују и трунку кајања за све оно што су урадили, већ чак појачавају степен организоване мржње коју испољавају према преосталим Србима у авнојевској Хрватској, као и према Србима уопште.[iii] Дакле, ваља се запитати, поред свих пригодних говора и подсећања – како је могуће постати „пријатељ“ са очигледно непријатељском државом? Шта ће нам позитивно донети наставак једнострано „добросуседских односа“ са све агресивнијом и све усташкијом Хрватском – осим сејања семена за неку нову несрећу, и нову хрватску агресију, овог уперену против саме Србије. Говори ли случајно Колинда, на чију је инаугурацију Вучић отрчао на дан српске државности, о Војводини као засебној целини?[iv] Сматра ли се да Хрвати, укључујући и једног од Туђманових главних тајкуна, Ивицу Тодорића, случајно купују толико земљиште баш у Војводини? И шта ће их спречавати да наставе са тихом привредном окупацијом Србије, којом би сутра требало да финансирају удар на Војводину и све друго што им дође на нишан – ако наставимо „безалтернативним“ путем у ЕУ? Другим речима – џаба нам „дани сећања“ ако ћемо, уместо да кажемо „никад више“, опет безглаво срљати у неку нову заједницу са непокајаним крвницима. Што нас уводи у следећу тачку.

– Да нас подсети ко су нам још непријатељи. О томе се, на свечаности на мосту на Рачи, побринуо председник Републике Српске Милорад Додик:

„Ту акцију (Олуја) су извеле хрватске снаге и они који су их тада обучавали – САД и многи из Европе, који су заједно напали заштићену зону УН и извршили етничко чишћење Срба – потомака оних који су ту западну цивилизацију бранили негдје далеко, неколико стотина година прије, од најезде Османске империје.“[v]

Дакле, управо ти у чији загрљај сада трчимо. Колико ће нам вредети „дани сећања“ када будемо предали последње остатке државног и економског суверенитета управо онима без чије помоћи Хрвати ни у најлуђим сновима не би могли да замиале спровођење највећег етничког чишћења на европском тлу после Другог светског рата? Када им предамо Телеком, ЕПС, оранице и кључеве од Косова и Метохије, наша „сећања“ ће бити сведена на фолклор. А њихова агресија се наставља, без и назнака смањења у интензитету, на шта је такође указао председник Републике Српске:

„Говорили су о крају Дејтона и почетку Брисела. Говорили су нам о много чему што није прихватљиво, увијек испочетка – на исти начин – када год постигнемо споразум то су сматрали новом полазном тачком за наше обесправљивање. Тако је са Дејтонским споразумом, тако је са Бриселским споразумом.“[vi]

Односно – они неће стати док ми не будемо на коленима или, још боље, док не нестанемо.

– Да се сетимо чија је Крајина. Упркос (свесно?) дефетистичким порукама које преовлађују у српском медијском простору – „та прича је завршена“[vii] или „био једном један народ“, како је гласила последња реченица РТС-овог документарца „Олуја, колона дуга вековима“,[viii] никада не треба дићи руке од онога што нам по праву припада. Чак и да се Срби никада не врате у Крајину – а овај аутор сматра да ће се вратити – непрекидно захтевање правде, надокнаде имовине и пензија, признања злочина од Хрватске треба да буду српски мач у свим односима са том државом утемељеном на непокајаним злочинима, уз принципе строгог реципроцитета. Нема профита ни живота за хрватске фирме у Србије док се не исправе неправде према Крајишницима. Нема мира за хрватске држављане у Србији док год нема мира за Србе у Хрватској. Хапси се Србин у Хрватској – хапси се Хрват у Србији. Јасно, гласно и упорно захтевање за изручење Капетана Драгана Србији. Итд. Односи са Хрватском би тек овим приступом постали истински реални и здрави, а Србија би коначно црпила бар неку корист од њих.

Наравно, има још поука, и биће времена да се и оне сагледају. У сваком случају, вреди поновити да, шта год друго мислили о онима који су га успоставили и о њиховим мотивима – ипак је добро што је Дан сећања успостављен, и за то треба одати признање, па и захвалност надлежнима. Темељ је постављен. Остаје на бољима и храбријима да га на прави начин вреднују.

____________________________________

[i] http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:276184-Iluzija-zvana-Jugoslavija

[ii] https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD_%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B#.D0.92.D1.80.D1.85.D0.BE.D0.B2.D0.BD.D0.B0_.D0.BA.D0.BE.D0.BC.D0.B0.D0.BD.D0.B4.D0.B0_.D0.9A.D1.80.D0.B0.D1.99.D0.B5.D0.B2.D0.B8.D0.BD.D0.B5_.D0.A1.D0.A5.D0.A1_.281918.E2.80.941920.29, према Станић, Ђорђе (2003). Верници српства и отаџбине. Београд: Војноиздавачки завод, стр. 111-112.

[iii] http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Sve-vise-Srba-na-hrvatskim-poternicama.sr.html; http://www.nspm.rs/hronika/miodrag-linta-oluja-je-udruzeni-zlocinacki-poduhvat-hrvatska-vlast-donela-set-zakona-kojim-je-sprecila-povratak-proteranih-srba-kucama.html; http://www.nspm.rs/hronika/milorad-pupovac-u-hrvatskoj-se-ponovo-obnovljena-netolerancija-i-nacionalisticka-atmosfera.html …

[iv] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/525942/PRVI-LAPSUS-Kolinda-odvojila-Vojvodinu-od-Srbije-u-pobednickom-govoru

[v] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=162458

[vi] Исто.

[vii] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:560485-Jovan-Radulovic-Fasizam-u-Hrvatskoj-je-pusten-s-lanca-u-Oluji-je-pocinjen-genocid-kao-i-u-Jasenovcu

[viii] http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1995900/%D0%9E%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B0%2C+%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD%D0%B0+%D0%B4%D1%83%D0%B3%D0%B0+%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0+.html

Извор: Фонд Стратешке Културе