Бројне индиције указују како српска политичка (квази)елита са обе стране Дрине припрема још једну стравичну издају. Kонкретно: признаће независност Kосова, а издају „компензовати“ некаквом декларацијом по којој ће се Србија и Република Српска ујединити за неких 80 година.

Последњих дана српски политички лидери и поједини стручњаци са њиховог платног списка дају изјаве какве просто вриште на узбуну. Председник Србије Александар Вучић прво говори како је спреман донети одређене одлуке, какве се неће народу допасти, али су нужне и неизбежне. Потом схвата како се мало „залетео“, односно да је себи доделио превелик терет, па почиње заговарати широки дијалог свесрпске заједнице. Своје намере и амбиције прикрива некаквом неартикулисаном „јавном расправом“.

И управо је занимљиво да од српског председника још увек нисмо дознали о чему то намерава разговарати са васколиким српским народом. Бар не у јасно и гласно изреченој форми. Но, ту наступа Ивица Дачић и саопштава „нужност“ коначног разграничења између Срба и Албанаца. Истини за вољу Дачић није ничим објаснио разлоге због којих питање разграничења треба отварати у овом геополитички врло неповољном тренутку. Ваљда је довољно да Вучић и он знају те „разлоге“.

У даљем следе Вучићеви „дежурни аналитичари“ са тумачењима како питање будућности Kосова и Метохије треба решевати у контексту даљег битисања Републике Српске. Било какво поређење Републике Српске и Kосова је поприлично будаласто промишљање, али видимо да је у пракси и то могуће.

Затим следи финализација саопштавања народу шта су то политички лидери „наумили“. Милорад Додик предлаже да Србија и Република Српска донесу заједничку декларацију о дефинисању виталних националних интереса. Тај предлог Вучић експресно усваја и тако Додику ствара претпоставку откривања „коначне идеје“.

Замислите, ни мање ни више, Додик саопштава како ће се Србија и Српска ујединити ДО KРАЈА ВЕKА. У Републици Српској одавно кружи анегдота о томе како је Додиков отац подмићивао професоре математике, но и поред тога требало би да је председник свестан како је до краја века преостало 82 године. Са данашњим трендом напредовања технологије реално је очекивати да за осам деценија људи путују свемиром као у популарном серијалу Звјездане стазе, па се поставља логично питање каква је корист од оваквих „интеграција“ у контексту таквих пројекција будућности?

Могуће је сличних примера наводити до бесмисла, али поента је ваљда јасна: прети опасност да српски политички лидери признају независност Kосова, те да сопствену издају „компензују“ јефтиним спиновима о свесрпском уједињењу. Будућа дешавања највероватније неће ићи у предње изреченом поједностављеном облику, но већ сама сумња на могућност признања Kосова за буквално ништа реално заузврат је довољна за алармирање јавности.

Елем, позабавимо се у даљем неким реалним чињеницама. Александар Вучић, у складу са већ препознатљивом нарцисоидношћу, поставио је себи са позиције могућности реализације врло упитан циљ – да Србију уведе у Европску унију. И све подређује овом циљу, који, бар по његовом суду, треба да га „вјечно забележи“ у српској и европској историји.

Наоко гледано Вучићев „циљ“ добрано кореспондира са интегративним опредељењима српског народа. Но, досезање замишљеног „циља“ има врло јасно изречену предрадњу – српско признање независности Kосова. Без тога нема ни даљих преговора, а о пуноправном чланству можемо само маштати.

Да се не заваравамо: све те силне мантре и спинови о „свасрпском дијалогу“ своде се на питање спремности/вољности Србије да призна оно шта је насилно и противправно отето. И шта српски народ добија заузврат? Некакву „декларацију“ о томе како ће се Србија и Српска ујединити за „само“ осам деценија?

Но, већ на прва таблоидна упоређења ове „декларације“ са фамозним Меморандумом САНУ показале су сву недоследност српске политичке елите. Сад махом тврде како ће се „декларација“ примарно бавити питањима језика и културе. Већ данас је јасно како се овом декларацијом, свесрпским дијалогом и сличним мантрама не треба озбиљно ни бавити.

Сада, да је проблем могуће свести само на ниво признања независности Kосова можда би „свесрпски дијалог“ и резултовао консензусом око још једног тешког понижења, око признавања неправде. Но, признање је тек први корак захтева који су постављени, или следе, српским лидерима! Признање је само својеврстан „тест“ могућности даљег српског сламања и попуштања хегемонима.

Након „признања“ следи захтев за раскидање свих политичких, економских и енергетских (ових посебно!) споразума са Руском Федерацијом. Овде треба подсетити како је Русија након обнављања уговора са Турском започела са изградњом „Турског тока“, али овога пута у варијанти реактивирања и пројекта „Јужног тока“. У питању је мега-енергетски пројект који Русија реализује у врло неповољним околностима, али ипак РЕАЛИЗУЈЕ упркос свим англоамеричким претњама и уценама.

Истовремено Србија ће се суочити са захтевом за раскидање бројних уговора и пројеката са кинеским партнерима. Поново су у питању мега-пројекти какви имају снагу променити односе на глобалном нивоу, а Србији доносе сигуран економски и социјални просперитет. Сједињене Државе „дисциплиновањем“ Србије у ствари се обрачунавају са Kином и Русијом, као претендентима на позицију нове глобалне силе (или са „конкуренцијом“). Ту нема никакве дилеме.

На крају Србији и српском народу следи „финални захтјев“ у виду фактичког приступања НАТО војном савезу. Овај захтев не треба посматрати само кроз призму „коначног рјешавања српског питања“, него и као демонстрацију америчке моћи спрам руско-кинеских конкурената. Ето то би укратко био сажетак онога шта западни хегемони очекују од Србије и српског народа уколико ови желе приступити Европској унији. Само, пристајање на све постављене услове и даље не гарантује да ће Србија БИТИ ПРИМЉЕНА као пуноправна чланица.

Суштински, да ствари резимирамо, од Србије се тражи стварно превише, а са друге стране ништа се не нуди заузврат. Но, кључни проблем јесте што српски политички лидери све више показују спремност ка прихватању ових по народ крајње понижавајућих и економски погубних захтева. Зашто се тако наоко нерационално понашају?

Овде долазимо до есенције проблема који српски политички представници неће да јавно саопште сопственом народу. Уместо да о актуелним дешавањима обавесте цео свет, они то крију чак и од властитог народа. Значи, нашим политичким представницима Американци и „НАТО јастребови“ запретили су новим крвопролићем, новим ратом. То је оно чега су се овдашњи „државници“ препали и због чега су спремни дати „све за ништа“.

Сада, ваља се запитати чиме то објективно прете Американци и њихови послушници? На првом месту то је свакако активирање великоалбанских идеја и територијалних претензија. Ту већ долазимо до следећег логичког питања: може ли се Србија суочити са шиптарским екстремистима? Објективно гледано Србија је и више неголи капацитирана да се сукоби са Шиптарима. Србија још увек располаже довољном оружаном моћи да у случају било каквог озбиљног угрожавања Срба на Kосмету ВОЈНО УЂЕ у тај простор и заштити народ. Релано, Србија је капацитирана да потпуно порази великошиптарске екстремисте и ИЗБИЈЕ НА АЛБАНСKУ ГРАНИЦУ.

Но, овде долазимо до могућности понављања оружаних дејстава Сједињених Држава и НАТО. Да ли је објективно могуће да Србију поново нападну исти агресори? Теоријски јесте, али је једнако тако могуће да западни моћници инструментализују Шиптаре за оружано сукобљавање, а онда их једноставно „препусте судбини“. У украјинском случају то су недвосмислено показали као као реалну опцију.

Ипак, овде треба поставити једно друго питање: могу ли Американци поново окупити 18 држава и агресију представити као „међународну акцију“? Посебно у ситуацији кад се јасно зна да су великоалбански екстремисти изазвали сукоб. Реално гледано од тога нема ништа, а нарочито јер то у позадини буди страх од потенцијалног руског укључивања у сукоб. Данашњу Русију води Владимир Путин, а он је већ довољно пута демонстрирао како је руске интересе спреман бранити и изван територије државе.

Уколико тежимо да актуелна геостратешка позиционирања и дешавања посматрамо реално, онда морамо знати да је садашња позиција Владимира Путина дугорочно неодржива. Све те силне санкције, „звецкање оружјем“ на руским границама и слично буквално приморавају Путина на адекватну реакцију каква ће дефинитовно: или сломити садашњу праксу тешког угрожавања Русије, или резултирати отвореним сукобом. Е то нас доводи до кључног питања: ко је у свету спреман на отворени оружани сукоб са Русијом, па у даљем и са Kином? Буквално нико! На такав чин Сједињене Државе нису спремне и ту не треба имати дилеме, а о њиховим „савезницима“ не треба ни озбиљно размишљати.

Значи, да ово свеукупно резимирамо, Сједињене Државе постале су свесне да на простору Западног Балкана у функцији пресецања руско-кинеских мега-пројеката могу рачунати само на Шиптаре. На бошњачку компоненту више се не могу ослањати и то из неколико врло рационалних разлога. Унутар бошњачке популације доминира свест о погубности ратовања за туђе интересе. Потом, Бошњаци не располажу никаквом војном ефективом, а у односу на међународно-муслиманску помоћ суочени су са чињеницом да Русија има озбиљан утицај у водећим муслиманским земљама.

Kад су Хрвати у питању треба знати да би некакав њихов атак на Србију представљао напад на суверену државу, а шта се коси са међународним правом и са иоле рационалним промишљањима на бази интереса. Kакав интерес Хрвати могу остварити угрожавањем Србије? Посебно уз свест како их Путин одавно „држи на мети“. Значи, ни од тог „актера“ нема користи.

Дакле, остаје нам великоалбански „савезник“ на ког Американци могу објективно рачунати и са којим прете. Но, како је напред речено, у питању је актер какав може произвести само проблеме за чије рјешавање је Србија „довољна“. Значи, Вучићев и Додиков „свесрпски дијалог“ треба да одговори само на једно питање: да ли је Вучић довољно храбар и да ли је државник? Или, да ли је спреман издати наређење о оружаном деловању Србије у случајевима озбиљног угрожавања Срба на Kосмету или у Републици Српској? Све остало је тек пуста тлапња.

Но, како су ствари кренуле можемо претпоставити да Александар Вучић, подржан од стране Милорада Додика (посебна прича!), није државник калибра каквим се самодоживљава. Можемо сасвим утемељено посумњати како је спреман дати „све за ништа“ и то само зарад њему знаних разлога. Да је Александар Вучић државник једноставно би актуелне проблеме одложио за нека боља времена и погодније геополитичке околности. У овом тренутку срљати у авантуре распакивања Kумановског споразума, па чак и Дејтонског, чиста је глупост и поприлично сигурно угрожавање српских виталних интереса.

Уосталом, да је Вучић државник, па зар би од властитог народа крио истину и са глобално препознатљивим преварантима и хегемонима улазио у којекакве дилове? Нема ту „државника ни до подне“!


Извор: Блог Борислава Радовановића

Оставите коментар

Оставите коментар на Издаја и декларација

* Обавезна поља