Запис из срца вашингтонске таме

Бивши стручњак Пентагона за противтероризам, Рич Хигинс, је до 21. јула 2017. био директор у одсеку за стратешко планирање Националног савета за безбедност Беле куће. Захваљујући Трамповом саветнику за националну безбедност, генералу Х.Р. Мекмастеру, он то више није. У чему се састојао његог грех?

Како преноси престижно гласило америчког (нео)либералног естаблишмента, часопис Атлантик, крајем маја Хигинс је написао један интерни меморандум, у ком упозорава да је „председник Трамп под сталним нападом субверзивних снага унутар и ван владе, које користе маоистичке тактике како би поразиле националистичку агенду председника Трампа“. Те снаге, према меморандуму, укључују „глобалисте, банкаре, ‘дубоку државу’, и исламисте“, који желе да „униште Америку“. И кампања оптужби против Трамповог штаба за колаборацију са Русима је окарактерисана као „завера за саботирање Трампове националистичке агенде“.

Медији наклоњени Трампу, попут Брајтбарта, негативно тумаче овај потез, сматрајући да је то још један доказ да је Мекмастер експонент управо горе описаних снага, да је превише благонаклон према радикалном исламу и да негативно утиче на Трампа и безбедносну политику Беле куће уопште (о Мекмастеру је на ФСК писано у априлу ове године). Као још један доказ за своје тврдње, нуде недавно отпуштање још једног стручњака из Савета за националну безбедност, Дерека Харвија, задуженог за Блиски исток, кога је Мекмастер наводно уклонио пошто му је Харви предао списак Обаминих људи који још увек заузимају важне позиције у национал-безбедносном апарату Беле куће, а Мекмастер одбио да их смени. Харви је такође тражио да се скине ознака тајности са Председничке студијске директиве 11, написане 2010. за потребе Обамине администрације, у којој се предочавају будућа жаришта предстојећег „Арапског пролећа“, а која, неки сматрају, садржи и доказе о везама Обамине администрације са Муслиманским братством.

(Овде се мора, међутим, осветлити и агенда коју гурају главни Мекмастерови противници, која је изразито про-израелска и анти-иранска. На пример, једна од главних њихових замерки против Мекмастера је то што он подржава нуклеарни споразум са Ираном. Колумнисткиња Јерусалим поста Керолајн Глик је, жалећи се на чистку про-израелских кадрова коју Мекмастер спроводи, недавно закључила да ће Израел морати да преиспита своју подршку Трампу ако он не отпусти Мекмастера. Аутор спорног меморандума, Рич Хигинс, је такође про-израелски настројен и противник нуклеарног споразума са Ираном. Исти је случај и са Трамповим саветником Стивом Беноном, кога многи сматрају главним конзервативно-националистичким идеологом Беле куће, а за кога се сматра да је један од главних Мекмастерових противника. А горе поменути Харви се у јуну залагао са проширење америчког војног ангажмана у Сирији и офанзивне акције против регуларне сиријске војске на југу земље, како би се спречило ширење иранског утицаја, као и његов колега Езра Коен-Ватник, кога је Мекмастер такође отпустио.

Да иронија буде још већа, Мекмастера је за место саветника за националну безбедност Трампу препоручио нико други до један од његових највећих садашњих политичких противника из редова Републиканаца – сенатор Џон Мекејн, искористивши вакуум који се изненада створио уклањањем Мекмастеровог претходника, генерала Мајкла Флина. А сам Мекејн је, као што је познато, један од највећих заговорника оштре политике према Ирану – као и остатку света, уосталом. То су дубине вашингтонске мочваре…)

Аутору спорног меморандума, Хигинсу, то није био први пут да се изјашњава на ове теме. Прошлог септембра, дакле у јеку америчке предизборне кампање, у ауторској колумни за дневни лист Вашингтон тајмс, Хигинс (који тада није радио за владу) је писао о поражавајућем билансу „рата против терора“ који је започет после напада на Светски трговински центар 11.9.2001. По њему, док се у међувремену амерички дуг попео на вртоглаву цифру од 20-ак хиљада милијарди долара, дотле је исламизам напредовао широм света, од Авганистана до Ирака, Египта, Турске, Нигерије, Западне Африке, Сомалије, Либије, а Европа је све више преплављена мигрантима из муслиманских земаља. Још горе, САД су дале подршку исламистима широм света, од Муслиманског братства до Исламске државе, У исто време, повлађујући политичкој коректности, „амерички председнички кандидати из обе политичке партије говоре да ‘Исламска држава није исламска’, док се на амерички и европски патриотизам гледа као на расизам… званичницима задуженим за националну безбедност је забрањено да развију фактичко разумевање доктрина исламистичке претње, већ се усмеравају ка петоколонашким културним саветницима из Муслиманског братства“.

У јулу 2016, Хигинс је дао један занимљив интервју конзервативном интернет гласилу Дејли колер, у ком између осталог описује како „исламисти ‘претварају политичку коректност у оружје’ и користе наративе како би саботирали наше разумевање непријатеља и како им се супротставити“. Према Хигинсу, „политичко ратовање укључује ненасилне и насилне акције које делују синтетички… Левица је, заједно са својим савезницима из Муслиманског братства, који су у дослуху са непријатељем, у стању да контролише доминантни културни наратив у медијима и у влади, чинећи нас слепим у рату против терора и вршећи утицај на размишљање Американаца“.

(Свака сличност са деловањем домаћих српских корисних идиота/петоколонаша/мондијалиста/“либерала“, који представљају б-х и „косовске“ исламисте као „демократе“ с којим би се могао постићи договор само да није „злих српских националиста“, и који фантазирају о постизању „историјских споразума“ са истима – је, у најмању руку, индикативна.)

Ево још неколико извода из меморандума који је Хигинса коштао запослења у Трамповој Белој кући – у којој се Трамп, очигледно, још увек најмање пита. Или то, или је, с обзиром на политичку понуду, у перманентној позицији да бира између два зла, односно, по речима Џима Џатраса, између представника „зле“ и „глупе“ партије:

 „Током кампање, кандидат Трамп је дотакао дубоку жицу забринутости многих америчких грађана да је Америка у опасности и да клизи ван контроле. Глобалистима и исламистима је јасно, да би њихове визије доживеле успех, Америка, и као идеал и као национални и политички идентитет, мора да буде уништена… Исламисти пактирају са културним марксистима јер су још 1980-их правилно схватили да левица има велике шансе да ослаби западну цивилизацију зарад сопствене користи. Пошто су већ кооптирали постмодерне наративе на кључним тачкама, исламисти ће, у неком будућем времену, кооптирати и цео покрет. (ОБРАТИТИ ПАЖЊУ! Комунистичко преузимање руске револуције против Царева, Северни Вијетнамци против Југа, маоисти против демократских снага против кинеске династије.)

НАПАДИ У СКЛОПУ ПОЛИТИЧКОГ РАТОВАЊА – кратак преглед

Овде се термин ‘политичко ратовање’ не користи у вези активности које су повезане са америчким политичким процесом, већ се искључиво односи на политичко ратовање онако како га схвата модел маоистичког устанка. Политичко ратовање је једна од пет компоненти маоистичког устанка. Маоистичке методологије се описују као синхронизоване насилне и ненасилне акције. Овај приступ подразумева непосредну употребу вештина и тактика ненасилних операција као елемената бојне моћи у маоистичким устанцима, а формирање контра-државе је од суштинске важности за преузимање државне власти. Функционишући као непријатељска конкурентна држава унутар постојеће државе, она има своју алтернативну инфраструктуру. Политичко ратовање представља једну од активности ‘контра-државе’. Политичко ратовање користи ненасилне методе попут деловања које подрива елан или нуди отварање дискусија, као допуне насилном деловању. Методи политичког ратовања се могу применити на стратешком, оперативном или тактичком нивоу операција.

Политичко ратовање је ратовање. Кампање стратешког информисања чији је циљ делегитимисање посредством дезинформација, потичу из ненасилних праваца деловања унутар режима политичког ратовања. Оне делују по више оперативних линија, као подршка ширем правцу ненасилног деловања, у координацији са насилним правцима деловања, и спроводе агенду политичког ратовања која промовише циљеве сагласне са циљевима културног марксизма. Оне првенствено делују кроз наративе. Пошто је левица у савезу са исламистичким организацијама на локалним, националним и међународним нивоима, треба схватити да они неприметно сарађују, кроз координиране, синхронизоване интерактивне наративе… Ови офанзивни наративи су свеобухватни, покривају цео спектар и институционализовани су на свим нивоима. Они делују преко друштвених медија, телевизије, и 24-сатовног циклуса вести у свим медијма, и укоренили су се на вишим нивоима свих бирократија…

Политичко ратовање се такође описује као ‘пропаганда у ратној спреми’“.

Извор: Фонд Стратешке Културе