Demonizacija nacionalnih lidera i vladari sveta

Oslobađanje čoveka optuženog za najteži od svih zločina, genocid, nije tema za naslovne stranice. Ni Bi-Bi-Si ni Si-En-En nisu pokrili ovo dešavanje. Gardijan je objavio kratak komentar. Ovako retko javno priznanje je zatrpano ili potisnuto, iz razumljivih razloga. To bi objasnilo mnogo toga o tome kako vladari sveta vladaju.

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTBJ) u Hagu je tiho izuzeo pokojnog srpskog predsednika, Slobodana Miloševića, od odgovornosti za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni između 1992. i 1995. godine, među njima i za masakr u Srebrenici.

Daleko od bilo kakvog kovanja zavera sa osuđenim liderom bosanskih Srba, Radovanon Karadžićem, Milošević je zapravo „osuđivao etničko čišćenje“, suprotstavljao se Karadžiću i pokušavao da zaustavi rat koji je vodio raspadu Jugoslavije. Zatrpana pri kraju presude Karadžiću na 2.590 stranica donete prošlog februara, ova istina dodatno razara propagandu koja je poslužila da se opravda ilegalni NATO napad na Srbiju 1999. godine.

Milošević je preminuo od srčanog udara 2006. godine, usamljen u svojoj ćeliji u Hagu, tokom onoga što je bilo kvazisuđenje „međunarodnog tribunala“ koji je konstruisala Amerika. Pošto mu nije omogućena operacija srca koja bi mu možda spasila život, njegovo stanje se pogoršavalo što je bilo nadgledano i utajeno od strane američkih zvaničnika, što je otkriveno naknadno uz pomoć Vikiliksa.

Milošević je bio žrtva ratne propagande koja i dalje buja preko naših ekrana i novina i za sve nas predstavlja ozbiljnu opasnost. On je bio prototip demona, prokazan od zapadnih medija kao „balkanski kasapin“ koji je odgovoran za „genocid“, posebno u secesionističkoj oblasti Jugoslavije, Kosovu. To je govorio i premijer Toni Bler, pozivajući se na holokaust i zahtevajući akciju koja bi bila usmerena protiv „ovog novog Hitlera“. Dejvid Šefer, američki ambasador koji se specijalizovao za problematiku ratnih zločina, objavio je kako su i do „225.000 etničkih Albanaca, muškaraca, dobi od 14 do 59 godina“ možda pobile Miloševićeve snage.

Ovo je bilo opravdanje za NATO bombardovanje, koje su predvodili Bil Klinton i Bler, a tokom koga su pobijene stotine civila u bolnicama, školama, crkvama, parkovima i televizijskim studijima i uništena ekonomska infrastruktura. U pitanju je bila jedna bezočno ideološka stvar; na besramnoj „mirovnoj konferenciji“ u Rambujeu u Francuskoj Milošević se suočio sa Madlen Olbrajt, američkim državnim sekretarom, koja je postala nečuvena po opasci kako je smrt pola miliona iračke dece bila „vredna postignutog cilja“.

Olbrajtova je Miloševiću dala „ponudu“ koju nijedan nacionalni lider ne bi mogao da prihvati. Osim ako ne bude spreman da pristane na vojnu okupaciju sopstvene zemlje, sa okupatorskim snagama koje bi imale „pravni imunitet“, i na uspostavljanje neoliberalnog „slobodnog tržišta“, Srbija će biti bombardovana. Ovo je sadržano u „Apendiksu B“ što su mediji propustili da prenesu ili su potisnuli. Cilj je bio slomiti poslednju evropsku nezavisnu „socijalističku“ državu.

Kada je NATO otpočeo svoju intervenciju usledio je stampedo kosovarskih izbeglica koje su „bežale od holokausta“. Kada se rat završio međunarodni policijski timovi su došli na Kosovo da ekshumiraju žrtve „holokausta“. FBI nije uspeo da pronađe ni jednu masovnu grobnicu i otišao je kući. Španski forenzički tim je učinio isto, a njihov vođa je besno ukazivao na „semantičke vratolomije koje je izvela ratna propagandna mašinerija“. Konačan broj mrtvih na Kosovu bio je 2.788. To uključuje borce na obema zaraćenim stranama, kao i Srbe i Rome koje je pobila pro-NATO tzv. Oslobodilačka vojska Kosova. Nije se dogodio genocid. NATO napad je istovremeno bio prevara i ratni zločin.

Velika većina američkih hvaljenih „precizno vođenih“ raketa pogodile su ne vojne već civilne ciljeve, uključujući novinarski studio Radio televizije Srbije u Beogradu. Šesnaest ljudi je poginulo, uključujući kamermana, producente i šminkera. Bler je opisao nastradale, laički kao deo srpskog lanca „komandovanja i kontrole“. Godine 2008. glavni tužilac Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, Karla Del Ponte otkrila je da je na nju vršen pritisak da ne istražuje zločine NATO pakta.

Ovo je bio model za naredne invazije Vašingtona na Avganistan, Irak, Libiju i u potaji na Siriju. Sve se mogu okarakterisati kao „krunski zločini“ prema nirnberškim standardima; svi zavise od medijske propagande. I dok tabloidno novinarstvo igra svoju uobičajnu ulogu, ozbiljno, verodostojno, često liberalno novinarstvo je ono što je bilo najefikasnije – kod evangelističkog promovisanja Blera i njegovih ratova u Gardijanu, neprekidnom laganju o nepostojećem oružju za masovno uništenje Sadama Huseina u Obzerveru i Njujork tajmsu, i u doslednom dobošanju vladine propagande Bi-Bi-Si-ja dok se istovremeno prećutkuju njeni promašaji.

U vreme vrhunca bombardovanja, Kirsti Vark sa Bi-Bi-Si-ja je intervjuisala generala Veslija Klarka, komandanta NATO-a. Srpski grad Niš je baš u to vreme bio posut američkim kasetnim bombama koje su ubile žene, starce i decu na pijaci i u bolnici. Vark nije postavila nijedno pitanje o ovome, ili o smrti bilo kog civila. Drugi su bili čak i bezobrazniji. Februara 2003. godine, dan pošto su Bler i Buš potpalili Irak, politički urednik u Bi-Bi-Si-ju, Endru Mer, stajao je u Dauning stritu i izgovorio je ono što je trebalo da bude pobednički govor. Uzbuđeno je rekao svojim gledaocima da je Bler „rekao kako ćemo biti u stanju da zauzmemo Bagdad bez krvoprolića i da će na kraju Iračani slaviti“. Po obe tačke pokazalo se da je u potpunosti pogrešio. Danas, sa milion mrtvih i urušenim društvom, Marove intervjue za Bi-Bi-Si preporučuje američka ambasada u Londonu.

Marove kolege se utrkuju da podvuku kako su Blerove reči „posvedočene“. Dopisnik Bi-Bi-Si-ja iz Vašingtona Met Fraj je rekao: „Nema sumnje da je želja da se donese dobrobit, da se donesu američke vrednosti ostatku sveta i posebno Bliskom istoku… sada u većoj meri povezana sa vojnom silom.“

Ova pokornost Sjedinjenim Državama i njihovim kolaborantima kao benignoj sili koja „donosi dobro“ duboko je utkana u zapadni novinarski establišment. Ona osigurava da se za sadašnju katastrofu u Siriji isključivo okrivljuje Bašar al-Asad protiv koga su Zapad i Izrael dugo kovali zaveru da ga zbace, ne iz nekih humanitarnih pobuda, već da bi učvrstili izraelsku agresivnu snagu u regionu. Džihadističke snage nahuškane i naoružane od strane Sjedinjenih Država, Britanije, Francuske, Turske i njihovih produženih ruku okupljenih u „koaliciju“ služe ovom cilju. Oni su ti koji šire propagandu i video materijal koji postaje sadržaj vesti u Sjedinjenim Državama i Evropi, omogućavaju pristup novinarima i obezbeđuju jednostrano „pokrivanje“ situacije u Siriji.

Grad Alepo je u vestima. Većina čitalaca i gledalaca neće biti svesna da većina populacije Alepa živi u zapadnom delu grada koji kontrolišu vladine snage. To da oni trpe svakodnevna artiljerijska bombardovanja od strane terorističkih snaga koje podržavaju zapadne sile nije vest. Dana 21. juna francuski i američki bombarderi napali su grad u provinciji Alepo koji kontrolišu sirijske snage i pobile 125 civila. O ovome je izvestio Gardijan na 22. stranici; nije bilo nijedne fotografije.

Kao što su stvorili i podržali džihadizam u Avganistanu 80–ih godina kroz Operaciju Ciklon – da posluži kao oružje za uništenje Sovjetskog Saveza – Amerikanci su učinili nešto slično i u Siriji. Poput avganistanskih mudžahedina, sirijski pobunjenici su američki i britanski pešadinci na terenu. Mnogi se bore za Al Kaidu i njene varijacije; neki, poput al-Nusra fronta, su promenili svoja obeležja kako bi se uklopili sa američkim senzibilitetom posle 11. septembra. CIA ih vodi, sa poteškoćama, kao što utiče na džihadiste širom sveta.

Prvi cilj je uništenje vlade u Damasku, koju, prema navodima najverodostojnijeg istraživanja (YouGov Siraj) podržava većina Sirijaca, ili se barem oslanja na nju radi zaštite, bez obzira na varvarstva koja se možda čine pod njenim okriljem. Dugoročni cilj je slamanje ključnog ruskog bliskoističnog saveznika kao deo rata iscrpljivanjem koji NATO vodi protiv Ruske Federacije, koji će je eventualno uništiti.

Nuklearni rizik je očigledan, mada potisnut u medijima širom „slobodnog sveta“. Istaknuti komentatori Vašington posta, koji su promovisali fikciju oružja za masovno uništenje u Iraku, zahtevaju da Obama napadne Siriju. Hilari Klinton, koja se javno radovala svojoj egzekutorskoj ulozi tokom uništenja Libije, u više navrata je nagovestila da će, kao predsednik, biti spremna da „ide dalje“ od Obame.

Geret Porter, samostalni novinar koji izveštava iz Vašingtona, nedavno je otkrio imena onih koji će po svoj prilici oformiti kabinet Hilari Klinton a koji planiraju napad na Siriju. Svi imaju ratobornu hladnoratovsku istoriju; nekadašnji direktor CIA, Leon Paneta, rekao je da će „sledeći predsednik morati da razmotri angažovanje dodatnih specijalnih snaga na terenu“.

U Velikoj Britaniji, novinar Gardijana Luk Harding objavljuje u svojim novinama rusofobne tekstove u nizu koji predstavlja novinarsku parodiju u kojoj se Vladimiru Putinu pripisuje svako ovozemaljsko nepočinstvo. Kada su objavljena dokumenta tokom afera Panama liks, na naslovnoj strani spomenut je Putin, a tu je bila i Putinova slika; nema veze što Putin nije spomenut nigde u ovim dokumentima.

Poput Miloševića, Putin je demon broj jedan. Putin je taj koji je oborio malezijski putnički avion iznad Ukrajine. Naslov: „Što se mene tiče, Putin je ubio mog sina.“ Nije potreban nikakav dokaz. Putin je odgovoran za vašingtonsko zbacivanje vlade u Kijevu 2014. godine i finansiranje ovog puča. Potonji teror koji su predvodile fašističke milicije protiv ruskojezičnog stanovništva u Ukrajini bio je rezultat Putinove „agresije“. Sprečavanje da Krim postane NATO raketna baza i zaštita većinski ruskog stanovništva koje je glasalo na referendumu da se pridruži Rusiji – iz koje je Krim ranije bio izdvojen – bili su dodatni primeri Putinove „agresije“. Blaćenje u medijima neizostavno je postalo rat medijima. Ako izbije rat sa Rusijom, nameravan ili kao posledica incidenta, novinari će za njega nositi veliki deo odgovornosti.

U Sjedinjenim Državama, antiruska kampanja je podignuta na nivo virtuelne realnosti. Kolumnista Njujork tajmsa Pol Krugman, ekonomista koji je dobitnik Nobelove nagrade, nazvao je Donalda Trampa „sibirskim kandidatom“ zato što je, kako kaže, Tramp ruski čovek. Tramp se usudio da kaže, u retkim lucidnim momentima, da bi rat sa Rusijom mogao da bude loša ideja. U stvari, on je otišao još dalje i uklonio je američke pošiljke oružja za Ukrajinu iz republikanske predizborne platforme. „Zar ne bi bilo sjajno ako bismo išli zajedno sa Rusijom“, izjavio je.

To je razlog zašto ga američki ratnohuškački liberalni establišment mrzi. Trampov rasizam i isprazna demagogija nemaju ništa sa tim. Istorija rasizma i ekstremizma Bila i Hilari Klinton prevazilaze Trampa u bilo kom izdanju. (Ove nedelje je dvadesetogodišnjica Klintonove reforme države blagostanja kojom je objavljen rat protiv Afroamerikanaca.) Što se Obame tiče: dok je oružje policajaca usmereno na Afroamerikance za koje je on predstavljao veliku nadu u Beloj kući i za koje ne čini ništa da ih zaštiti, ništa da im olakša siromaštvo, dok istovremeno vodi grabljive ratove i ubilačke kampanje bez presedana.

CIA zahteva da Tramp ne bude izabran. Generali u Pentagonu zahtevaju da ne bude izabran. Proratni Njujork tajms – u predahu svoje nemilosrdne jeftine kampanje protiv Putina – zahteva da ne bude izabran. Nešto se dešava. Ovi tribuni „neprekidnog rata“ su zaprepašćeni da ratni biznis vredan više milijardi dolara uz čiju pomoć Sjedinjene Države održavaju svoju dominaciju može biti urušen ako Tramp postigne dogovor sa Putinom a potom i sa kineskim predsednikom Si Đinpingom. Njihova panika na samu mogućnost da velike svetske sile dogovore mir – koliko god to bilo malo verovatno – bila bi crnohumorna šala da stvari nisu tako ozbiljne.

„Tramp će voleti Staljina!“, rekao je uvaženi potpredsednik Džo Bajden na mitingu podrške Hilari Klinton. Dok Klintonova klima glavom, on uzvikuje „Mi se nikada ne povijamo. Mi se nikada ne saginjemo. Mi nikada ne klečimo. Mi se nikada ne predajemo. Mi smo oni koji imaju završnu reč. To je ono što smo mi. Mi smo Amerika!“

U Britaniji, Džeremi Korbin je takođe izazvao histeriju ratnohuškača iz Laburističke stranke i medija koji su posvećeni tome da ga unize. Lord Vest, nekadašnji admiral i laburistički ministar, takođe se priključio. Korbin je zauzeo „nečuveni“ antiratni stav „zato što će to motivisati neslovesne mase da glasaju za njega.“

U debati sa protivkandidatom za lidersko mesto Ovenom Smitom, moderator je upitao Korbina: „Kako biste reagovali u slučaju da Vladimir Putin naruši bezbednost neke članice NATO pakta?“ Korbin je odgovorio: „Pre svega želite da izbegnete da se tako nešto desi. Trebalo bi da izgradite kvalitetan dijalog sa Rusijom… Trebalo bi da pokušate da isposlujete demilitarizaciju na granici Rusije, Ukrajine i drugih država koje se nalaze između Rusije i Istočne Evrope. Ono što ne možemo da dozvolimo je niz kobnih gomilanja trupa na obema stranama što može da vodi samo velikoj opasnosti.“

Pritisnut da odgovori da li bi odobrio rat protiv Rusije „ako bude morao“, Korbin je odgovorio: „Ne želim da vodim rat – ono što želim je da postignemo svet u kome nećemo morati da idemo u rat.“

Tema ovih pitanja duguje mnogo usponu britanskih liberalnih ratnih huškača. Laburistička stranka i mediji su im dugo nudili mogućnosti da ostvare karijere. I dok ih je moralni cunami velikog zločina u Iraku ostavio zabezeknutim, njihova inverzija istine bila je privremena teškoća. Bez obzira na Čilkotov izveštaj i gomilu inkriminišućih činjenica, Bler je ostao njihova inspiracija pošto je on bio „pobednik“.

Disidentsko novinarstvo ili istraživački rad su sve to vreme bili sistematski zabranjivani ili prisvajani, a demokratske ideje pražnjene od njihovog sadržaja i zamenjivane „identitetskim politikama“ koje mešaju rod sa feminizmom i javno nezadovoljstvo sa oslobađanjem i hotimičnim zanemarivanjem državnog nasilja i prodaje oružja koje uništava nebrojane živote u dalekim mestima, poput Jemena i Sirije, i priziva nuklearni rat u Evropi i širom sveta.

Pridruživanje ljudi svih doba oko spektakularnog uspona Džeremija Korbina suprotstavlja se ovome u izvesnoj meri. Njegov život bio je ispunjenem raskrinkavanjem ratnih užasa. Problem za Korbina i njegove pristalice je Laburistička stranka. U Americi, problem za hiljade pristalica Bernija Sandersa bila je Demokratska stranka, da ne spominjem ultimativnu izdaju njihove velike bele nade. U Sjedinjenim Državama, domu velikog pokreta za građanska prava i antiratnih pokreta, Crni životi su važni (Black Lives Matter) i oni poput Kodpinka postavljaju temelje za njihove moderne verzije.

Samo pokret koji se širi u svaku ulicu i preko granica i koji ne odustaje može da zaustavi ratne huškače.

Izvor: Stanje stvari