Deset godina razdvajanja Srbije i Crne Gore

DESET GODINA NEZAVISNOSTI SRBIJE

Desetogodišnjica nezavisnosti Srbije prošla je neprimetno. Državnu zajednicu nisu uništili stranci – pristrasna birokratija EU, revanšu sklona SR Nemačka i brutalna politika SAD. Nisu je razbile ni mahinacije Đukanovićevog režima. Propast zajedničke države Srbije i Crne Gore bila je neminovna još od ustavnog definisanja dve članice zajedničke države do koga je došlo u razdoblju od 1989. do 1992. godine. Srpske političke elite i s njima birači ključno su doprineli da sve bude unapred osuđeno na neuspeh.

Maja 2006. nestala je državolika tvorevina, nešto između konfederacije i saveza nezavisnih država. Državna zajednica predstavljala je samo prelazni period. SAD i EU želeli su da dugoročno vežu ostatak Srbije za Crnu Goru i otcepljeno Kosovo na način sličan onome kojim je totalitarni komunistički režim pacifikovao Srbiju (tutorstvom nad njom koje je poverio autonomnim pokrajinama). Samo su promene u islamskom svetu i povratak Rusije među velike sile doveli do promene takve politike i podrške punoj nezavisnosti inače od Srbije uglavnom samostalne Crne Gore i silom otcepljenog protektorata po imenu Kosovo-Unmik. Činjenica je da je režim Mila Đukanovića počeo da zahteva nezavisnost tek posle pada Miloševićeve vlasti u Beogradu.

Razjedinjena i tranzicijom umorena Srbija suočila se s ucenama jednog autoritarnog vlastodršca koga su sve više podržavale velike sile. Zanimljivo, ta politika imala je podršku čak i Ruske Federacije, koja je Crnu Goru doživljavala kao nekakvu Švajcarsku novog sukoba sa Zapadom, koji je posle narandžastih revolucija u Gruziji i Ukrajini (2004) bio neizbežan. Ipak, ni tada zajednička država ne bi bila razbijena da se uopšte radilo o pravoj državi.

Istorija zajedničke države sa Crnom Gorom od 1992. do 2006. pokazuje sve kobne unutrašnje slabosti srpske državnosti. Srbija i Crna Gora bile su pre 1918. dve nezavisne države u kojima je većinu činio srpski narod. Prvi svetski rat sprečio je i za nemirnu i ratnu 1918. odložio, ne njihovo ujedinjenje, već ulazak Crne Gore u sastav Srbije. Tamo gde je bila stvarno ili mentalno još od vremena kad je ponela svoje ime. Godine 1992. Srbija i Crna Gora odlučile su ipak da čuvaju jugoslovensku državu. Donet je ustav sa snažnim konfederalnim elementima, srpski narod u Crnoj Gori nije zaštićen – do tog vremena sveden je sa 90 na devet procenata ukupnog stanovništva. Građani Srbiji se nikada – ni 1992. ni 2006. godine – nisu o zajedničkoj državi i posebno njenoj formi izjasnili na referendumu.

Tako smo se radi bilo kakve „zajedničke države” odricali tradicija, srpskog naroda u Crnoj Gori, funkcionalne diplomatije, unutrašnje politike… Kad je u Crnoj Gori došlo do unutrašnjih podela, Srbija je svoj narod u Crnoj Gori dovela u status kolektivne opozicije, a crnogorskoj opoziciji dala polovinu vlasti nad nezavisnom saveznom državom. Kad je demokratska opozicija došla na vlast, pitanje odnosa sa Crnom Gorom izgubilo se u sukobu DS-a i DSS-a. Zavađeni Đinđić i Koštunica prihvatili su uglavnom sve Đukanovićeve zahteve, a onda su s različitim elanom tu u evropskoj istoriji neviđenu državnu zajednicu tri godine branili od Đukanovića. Konačno je Đukanović uspeo da sebi prilagodi referendumske uslove i sprovede prilično neregularan referendum.

Ipak, šta bi se dogodilo da kojim slučajem nije uspela Đukanovićeva kampanja u prilog nezavisnosti?

Teško da bi posle toga pao taj poslednji autoritarni režim na Balkanu. Za obaranje vlasti koja ima takve poluge moći, podršku i kontinuitet potrebno je mnogo više od jedvitog povratka na prethodno stanje hegemonije u državnoj zajednici. DZ SCG, baš kao i SR Jugoslavija, nije imala mehanizme kojima bi bila reformisana i učinjena u većoj meri demokratskom i centralizovanijom. Srpski političari vodili su u odnosu na zajedničku državu i Crnu Goru politiku mesečara. Nije bilo dugoročne strategije, niti jedinstvenih ciljeva. DS nije mario za to, osim možda ličnog sentimenta pojedinih funkcionera, DSS je računao da će vreme učiniti svoje, ekstremisti s levice i desnice lutali su u jugoslovenskim, ruskim i evropskim maglama… Neuspeh kampanje protiv nezavisnosti pratila je konsternacija posle poraza i kasnije potpuno odbacivanje srpskog naroda iz Crne Gore.

Srpski narod u Crnoj Gori najobespravljenija je nacionalna zajednica u nekoj evropskoj državi. Naša politička elita više pati za zajedničkom državom nego za pravima Srba. Ipak, koliko god smatrali svoje greške nacionalnim porazom, do danas niko nije ni pokušao da povede pokret za obnovu zajedničke države, posebno ne državne zajednice ili Jugoslavije.

DESET GODINA NEZAVISNOSTI CRNE GORE

Prošlo je deset godina od kako je uspostavljena nezavisnost Crne Gore. Za srpski narod u Crnoj Gori to vreme je prošlo u atmosferi linča, obespravljivanja, uvreda… U savremenoj Evropi nema naroda koji je u tako lošem položaju. Spomenuću samo najvažnije: osporavanje i relativizovanje političkog statusa, sistematsko gušenje kulturne posebnosti i prosvetnih prava, kampanje uvreda, šovinizma i asimilacije, falisfikovanje izbora i popisa, obesravljivanje pravoslavne crkve, osporavanje prava na svojinu, neravnopravnost građana Crne Gore koji su ujedno i državaljani Srbije… Crna Gora je u međuvremenu učestvovala u više međuanrodnih akcija protiv Srbije i među prvima priznala divlju državu – samozvanu „Republjik Kosova“.

Crna Gora je tokom proteklih deset godina i sama iskusila početne prednosti državne nezavisonsti. Podržana od EU, SAD i Ruske Federacije prošla je kroz povoljne privatizacije, bila podržavana i podsticana. Turizam joj je doneo napredak uprkos krizi, čemu je doprinela i činjenica do posle 2011. niko iz Evrope više ne želi da letuje na južnim obalama Mediterana. Nevolje koje je prolazila Srbija – samo su nju gonili zbog ratova iz devedesetih u kojima je Đukanović za razliku od Đinđića, Koštunice i Tadića direktno učestvovao; problemi sa privatizacijom, velikom ekonomskom krizom, Kosovom, mržnjom  pojedinih krugova iz SR Nemačke, Britanije, Francuske i SAD, nepostojanja jeftinih i obnovljivih izvora prihoda kao što je turizam… –  uglavnom nisu snalazile Crnu Goru. Podršku dela EU imala je uvek kada bi javno ili potajno radila protiv Srbije. Podrška je bila otvorena, dobio ju je crnogorski tiranin Milo Đukanović čak i kada je tvrdio da je dužnost DPS-a da stvori crnogorsku crkvu, kada je bez dokaza optuživao demokratskog srpskog premijera da je odgovoran za ubistvo novinara u Crnoj Gori, kada se mešao u izbore u Srbiji i posle davao diskriminatorske izjave o Srbima, građanima Republike Srbije koji nisu iz Šumadije. Koliko je Đukanović zabrazdio u mržnju i zlo svedoči i činjenica da se kasnije javno ograđivao tvrdeći kako nema ništa protiv Srba. On… koji je 1990. govorio o „srpskim korenima“ Crnogoraca.

U Srbiji ima političara i intelektualaca koji iz, bez policijske istrage neobjašnjivih razloga,  podržavaju Režim Mila Đukanovića. Njima nije važno što Srbi u Crnoj Gori čine 34% ukupnog stanovništva, a prema zvaničnim državnim statistikama niti u jednoj državoj ustanovi ne prelaze 8% ukupnog broja zaposlenih. Medijska promocija tih ljudi i njihov status kod diplomatija EU i SAD govore u prilog uverenju da još uvek traje kampanja protiv Srbije i demokratskih prava srpskog naroda.

Desetogodišnjica našeg novog narodnog stradanja u Crnoj Gori otvara još jedno pitanje koje je svakako važnije od svih drugih. Pitanje naše odgovornosti.

Čitava Srbija, čak 217 od 250 poslanika podržavala je 2006. opstanak Državne Zajednice Srbija i Crna Gora.   Srpski predsednik, premijer, vlada, baš kao ni poslanici nisu imali bilo kakvu promišljenu i dugoročnu politiku prema Crnoj Gori. Gledali su da sačuvaju postojeće stanje. Bilo kakvo, čak i najgore. Kada su im 2002. Solana i Đukanović uz pomoć njihove poslovične nesloge nametnuli lažnu državu DZ SCG  oni su je branili bezidejno i bezvoljno ali uporno. Time su od Srba u Crnoj Gori napravili žrtve, a od Srbije gubitnicu.

Sve i da se borila za državnu zajednicu domišljatije i bolje, čak i da referendum nije uspeo… Mi bi smo opet bili poraženi. Poraz je morao uslediti zato što su naše političke vođe prihvatile sve tekovine totalitarnog režima uspostavljenog posle 1945. i autoritarne vlasti koja se održala tokom devedesetih godina. Većini naših političara i intelektualaca bilo je dovoljno da postoji zajednička država: na papiru, bez efikasnih ustanova, samo kao trošak, bez bilo kakve zaštite za srpski narod u Crnoj Gori, bez garancija za srpski identitet i mesto Crne Gore u istoriji Srpstva… Zato smo poraženi. Državna zajednica nikada ne bi postala prava država… Bilo je samo pitanje koliko će agonija trajati. Ako nešto neću nikada oprostiti Koštunici, Tadiću, Nikoliću… neću tu lakoću sa kojom su nametnuli Srbima iz Crne Gora Đukanovićevu državu zajednicu kao najviši cilj, kako su  vas svrstali iza terazijskih Crnogoraca, akademika koji su otišli u penziju dve decenije pre referenduma i kako su posle na vas potpuno zaboravili.

Srbi su zahvaljujući izostanku politike Srbije, ali i pritisku SAD i EU ostali jedini podljeni narod Crne Gore.  I takvi su jedini uputili ozbiljan izazov  režimu Mila Đukanovića: na pretprošlim i, posebno  prošlim – falisfikovanim predsedničkim  izborima, prilikom  donošenja zakona važnih za uključivanje u EU, na prošlogodišnjim veličanstvenim demonstracijama… Režimu je polazilo za rukom da preživi, dobije podršku iz inostranstva, podeli opoziciju… Pre nekoliko dana u vladu antisrpske Crne Gore koja je među prvima priznala tzv. „Republjik Kosova“ ušao je čovek koji je dugo bio jedan od vođa Srba u Crnoj Gori. Stao je na čelo policije… One iste koja je tukla Srbe, koja je pomagala da bude izbačena srpska državna zatava sa utakmice, one koja održava režim, toleriše mafiju…  Neće naravno promeniti ništa, samo će dati legitimitet novoj izbornoj prevari.

Godišnjica nezavisnosti Crne Gore treba da nas podseti na naše mane. Kada se sa njima, jednom suočimo, na isti način na koji su nas suočavali Sv. Petar Cetinjski i vladika Rade, propašće i režim dukljanskog Nabukodonosora i doći će sloboda.

Izvor: Politika, Napredni Klub