Događaji u Fergusonu kao prelomna tačka

U Sjedinjenim Državama su uvek voleli da kažu da Amerika predstavlja veliki kotao za topljenje, u kome se pretapaju predstavnici različitih naroda, kultura, nacija, da bi se na izlazu dobio 100-procentni Amerikanac. Ta ideološka koncepcija je i do sada navodila na različita pitanja, ali specifična američka doktrina političke korektnosti je faktički iz političkog diskursa uklanjala sve neprijatne socijalne probleme, prećutkivala ih ili objavljivala da ne postoje.

Događaji u Fergusonu su pokazali da ukoliko popularni „kotao“ i postoji, on je jako blizu toga, da mu od visoke temperature otpadne poklopac. Sve u svemu – za SAD, mada nimalo neobična situacija da policajac ustreli crnokožog mladića, ipak je izazvala gomilu problema o kojima Amerika više voli da ne priča glasno. Tako se sa novom snagom podigla diskusija o negativnom raspoloženju belih policajaca prema crnokožim osobama. Iz sveg glasa je počelo da se priča o preteranoj upotrebi sile kada policajci hapse crnokože. Podsetili su i na sebe, i na regionalne protivurečnosti, i na stare uvrede – na primer, ispostavilo se da je policajac D.Vilson koji je ubio M.Brauna rodom iz Teksasa, gde su rasistička raspoloženja uvek bila vrlo jaka. Ili, na primer, problem rasne disproporcije u različitim oblastima, tj. kada u gradu u kome je 70% stanovništva crnokožo, od 53 policajca samo njih troje bude tamnokožo.

Od dana kada je iz javne svesti izbačen taj diskurs digli su se, reklo bi se, zaboravljeni, problemi rasne segregacije. Tako je „Ku-kluks-klan“ objavio da podržava D.Vilsona i odmah počeo akciju prikupljanja pomoći za njega. Pri tom nikome na pamet nije palo da se upita kako jedna takva rasistička organizacija, koja se zasniva na mržnji prema čoveku, može još uvek da postoji.

Glavno otkriće Fergusona je postalo shvatanje da Američka država predstavlja ogromnu represivnu mašineriju koja radi izvan kategorija kakve su demokratija i poštovanje prava čoveka, a policija u njoj predstavlja jedan od glavnih delova koji je pretnja i po ljudske živote. Jer i do ubistva M.Brauna, gotovo još uvek dečaka, koji nikada nije privođen u policiju, i koji je išao u školu da bi postao zvukorežiser, došlo je, kako svedoči Braunov drug, pošto je policajac faktički dotukao ranjenog dečaka, mada je ovaj dizao ruke uvis, tj. predavao se. To nije bilo hapšenje, to je bilo izvršenje smrtne kazne.

Policija se ni posle toga nije zaustavila. Kada su se protesti pretvorili u mitinge sa više hiljada učesnika, policija je primenila suzavac. Američki novinari su bili otvoreno šokirani korišćenjem otrovne materije koja je zabranjena u međunarodnim konfliktima ali, kako se ispostavilo, ipak je zakonito da se koristi protiv građana u svojoj zemlji. Totalno nipodaštavanje ljudi i njihovih prava, kao i reakcije društva na postupke policajca, vide se i iz činjenice da su 20.avgusta policajci ustrelili još jednog tamonoputog stanovnika Fergusona, naoružanog, ovoga puta – nožem. Pri tom su objašnjenja policije zašto dva naoružana čuvara reda nisu mogla bez ubistva da zaustave tog čoveka, već su odmah otvorili vatru sve dok nije prestao da daje znake života, nisu bila ništa više ubedljiva od objašnjenja ubice M.Brauna.

Reklo bi se da su američke vlasti potpuno prestale da se uzdržavaju i da su krenule na gušenje nezadovoljstva pomoću Nacionalne garde. Faktički je vlada SAD, delujući kao poslednja banana-diktatura, radi gušenja građanskog protesta poslala armiju. O korišćenju armije protiv stanovništva i uopšte o pretvaranju policije u kaznene snage govori novinar DŽ.Stosel: „Američka policija sve više podseća na okupacionu vojsku“. Sve se više širi pojam „Amerika policajaca“ i to precizno odražava pravu sadašnjost, a ne onu za koju bi hteli da bude.

Karakter političkog režima SAD upečatljivo su demonstrirali masovni pritvori novinara koji su pisali o događajima u Fergusonu. A mnogima među njima nije dozvoljeno ni da uđu u grad – njih su na ulazu zadržavali. I sve to u zemlji koja tako uporno piše o slobodi reči izvan njenih granica.

Sve u svemu – odvratno izgledaju postupci američkih policajaca i vlasti dok Vašington tvrdoglavo do dosade inspiriše građanske proteste i državne prevrate po drugim zemljama. Treba se samo prisetiti: američki policajci su ubili mladića zato što se „agresivno ponašao“ i usto je imao kod sebe i nož. Zbog toga su u njega pucali sa nekoliko metaka. A kada je u Kijevu u februaru 2014. na Majdanu Nezavisnosti ukrajinska milicija dve nedelje stajala pod kišom kuršuma, živa gorela od Molotovljevih koktela, kada su milicionere kamenjem i udarcima lancima pretvarali u invalide, Stejt departman je od Viktora Janukoviča zahtevao da onemogući da milicija koristi silu. Čak je i korišćenje vodenih topova, potpuno humanog sredstva za rasterivanje onih koji protestuju, Vašington tumačio kao „rat protiv sopstvenog naroda“. Na kraju je Majdan pretvoren u mesto na kome su se okupljale radikalne nacionalističke organizacije desnog usmerenja, koje su protiv vlasti koristile sve moguće načine oružane borbe.

Međutim, to se dešavalo negde tamo daleko, čak u Ukrajini. A ovo je u SAD – u „brani demokratije“. Ovde ne sme da se protestvuje! Jedino što se ovde može, to je da se potpuno podržava vlast i da se ispunjava sve što policija zatraži. A ako posumnjaš – budi spreman da od policajca primiš metak.

Kako kaže kolumnista Njujork tajmsa DŽ.Eligon, Ferguson je danas grad „besa, bola i nade“. Besa na američke vlasti koje ignorišu realne probleme stanovništva. Bola zbog toga što se policija koja, iako pozvana da štiti ljude, umesto toga lovi i kažnjava i tako se pretvara u najveću zločinačku grupaciju u Americi. I nade. Nade da će stanovnicima Fergusona uspeti da nešto izmene ne samo u svom gradu, već i uopšte u zemlji. Kako kaže civilni aktivista Fergusona, D.Džekson, „Ferguson je sada na raskrsnici. To je trenutak opredeljenja kako za grad, tako i za Misuri uopšte“.

Međutim, oni koji protestuju treba sebi da postave pitanje: čak i ukoliko se sutra obeća da će se ono što se dogodilo pošteno istražiti, čak i ukoliko se obeća da će krivci biti kažnjeni, da li će te koji protestuju to štititi u budućnosti od samovolje policije i vlasti? Pokret „Osvoji Volstrit“ je pokazao: protesti su ono što bi moglo da utiče na američku vladu. Protesti su ono čega se vlada boji i šta namerava da ne dozvoli, makar morala da iskoristi i najteže oblike nasilja.

Teško je reći da li će Ferguson biti presedan koji omogućuje da se u Americi stvori stalna infrastruktura protesta, ista kakva je nekada bila na kijevskom Majdanu. Mnogo šta pogoduje tome, jer je posle Fergusona svest o neophodnosti da dođe do promena u američkom društvu podignuta na nov nivo. Proteste u Fergusonu je podržalo skoro 100 gradova SAD, između ostalog i takvi megalopolisi kakvi su Njujork i Los-Anđeles. Došlo se do izvesne prelomne tačke. Nove etape u razvoju savremene Amerike.

Izvor: Fond Strateške Kulture