Dokoni popovi jariće krste

1.

Teško je ozbiljno komentarisati neozbiljne stvari. Novi plan za razbucanu srpsku ekonomiju, a valjda je, ako me pamćenje ne vara, treći za godinu dana, savršen je, kao i ovi pre njega i zasnovan na potpuno istim postulatima: rast proizvodnje, strane investicije, zapošljavanje. Dva puta nije upalilo, pa je teško da će upaliti „iz treće“. I neće, naravno.

Verujte mi na reč, ili nemojte, ali pristajanje na uzslove MMF-a i hod ka EU direktno su suprotni razvoju srpske privrede i ekonomije. To je do te mere očigledno, da to vide i oni kopji te nazovireforme sprovode. Primenjujući SSP, čekajući strane investicije, koje neće doći, taman da se prizivaju i na nedeljnim liturgijama, kao i slušajući naloge MMF-a, tonućemo i dalji, i dublje, i nepovratnije. Onaj ko bude sprovodio ove nove-stare mere, treba da, ako je odgovoran, svoju političku sudbinu trajno veže za uspeh, ili neuspeh reformi i to u definisanom vremenskom periodu. „Ako do 1. Januara ne bude toliko i toliko stranih investicija, ako ne zaposlimo sto hiljada ljudi, mi odosmo iz srpske politike“-to je stav odgovornih i ozbiljnih ljudi. Odgovornost ima svoju vremensku dimenziju i proverljivost. Ako toga nema, sa pričom o odgovornosti smo završili. Može da se vlada i dalje, ali onda više nema smisla, a ni etičke osnove, da se pominju odgovornost i ozbiljnost.

Što se tiče reforme državne uprave, koja će se dešavati u narednih šest meseci, jedva čekam da vidim koji će biti njeni ciljevi, sredstva kojima će se postići i merljivost uspeha. Slutim da će se široko proklamovati, medijski eksploatisati i da će se, po svaku cenu, gledati da se uspeh ili neuspeh reforme ne veže za lične političke sudbine. Na kraju, kad prođe pola godine i uprava se ne reformiše (jer se ne može reformisati ni za tri godine, a da to valja), proglasiće se još jedna velika pobeda i sve će ostati po starom. Zašto? Prosto: reforma državne uprave i moć stranaka stoje u obrnutoj srazmeri. Jačanje javne uprave i institucija bi ograničilo oć stranaka i stranaca, a nisam siguran da je to ono što se reformom želi postići.

Uopšte uzev, ciljevi kojima se teži, bar po proklamacijama ih ocenjujući, duboko su protivurečni i ne mogu se izvesti u okviru bazičnih postulata sistema. Ili, prostije: ne može i jaka partija, i jake institucije; i MMF i ozdravljenje ekonomije; i zapošljavanje, i gašenje velikih sistema; i ozbiljno pravosuđe, i prećutno prelaženje preko sumnjivog finansiranja stranaka. Upravo zato nam se dešava da se vrtimo u krug, gubimo vreme i ultimativno proglašavamo poraze za pobede. Kad nešto ne uspeš da uradiš, proglasi da si uradio, a mediji će namorati gomilu da u to veruje. Ako je suviše očigledno da nisi ispunio obećanje, toliko očigledno da ni mediji to ne mogu da properu, gurni dalje u budućnost! U budućnosti je sigurnost, tu je sklonište za sve promašaje. Sve što ne možeš danas, ostavi za sutra. Majke i babe su nas učile obrnuto, doduše, ali nisu nas spremale da budemo političari.

2.

Naš „patrijant“ Irinej, kako to ljupko kaže naš prestolonaslednik, izvoleo je blagosloviti klub „Privrednik“. To je, nikakvu sumnju nemam, početak ozdravljenja srpske ekonomije i privrede, jer nam spasa bez pooći višnjih sila nema. Sve bi ovo bilo simpatično, da u tom klubu ne sede Miodrag Babić, Miodrag Kostić, Slobodan Petrović, Dušan Stupar, Milan Beko, Zoran Drakulić, Milija Babović, Obrad Sikimić i Ilija Šetka, svi, dakle, dokazani borci za srpsku privredu i reindustrijalizaciju na bazi privatizacije po modelu „tri evra šećerana“.

U nizu izlišnih i pogrešnih poteza, koje SPC i Sinod povlače u poslednjih nekoliko godina, ovo nije najgora stvar, ali jeste, za onoga ko to hoće da vidi i razume, jasna indikacija da se Crkva, mirno i bez ikakvog srama, stavila na stranu krupnog kapitala, a protiv naroda. Možda zvuči preterano, ali ako blagosilja one kapitaliste koji su u crno zavili stotine hiljada porodica, teško da se ože drugačije objasniti.

Naravno, drevni refleks Crkve je da se primakne lovi, ma odakle dolazila. Ipak, crnorisci zaboravljaju da je narod osnov njihovog izdržavanja i da će doba tajkuna proći. Srpska sirotinja je vekovima izdržavala Crkvu i njene službenike, a Crkva je sve to munjevito zaboravila i stavila se na stranu tajkuna. Valjda računa da će nam, dok ljubav s tajkunima traje, uvaliti priču da je zemni život dolina muka, te da je sva naša sreća na onome svetu, a da će, kad doba tajkuna prođe i kad sirotinja ostane jedina koja se može šišati, preći na skasku da je Crkva oduvek bila uz svoj narod.Dotle će se vladike, po ovoj dolini muka i suza, kretati u Audijima i Mercedesima.

Nedavno sam, u jednoj beogradskoj crkvi, dobio pamflet u kome se, u formi pitanja i odgovora, kao u katehizisu, predstavlja odnos naše Crkve prema bogatstvu. Na retoričko pitanje „Zašto Bog nekima daje boggatstvo, a neki se dave u siromaštvu“, poučitelan odgovor je: „Nije tvoje da ispituješ volju Božiju, On zna zašto i šta kome daje“. Posle čitanja ove celomudrene budalaštine, zavetovao sam se mom Bogu (koga ne vidim ni u kakvoj vezi sa SPC) da, dok gamižem po ovoj dolini muka i suza, dinar više neću dati Crkvi i da ću čak i sveće kupovati u nekom STR-u. Kao običan, umereno religiozan Srbin, iskreno verujem da je moj Bog trakođe Srbin i da sa njim imam direktan link.

Dodatno pojašnjenje za tužnu priču o tome kako je naša sveta majka SPC uvek bila uz svoj narod: narodi bez crkve postoje, ali crkve bez naroda ne. Narod je stariji od crkve, a Perun i Svetovid su stariji od Hrista. I Crkva, i država, računaju na našu zaboravnost i sklonost ka opraštanju. Vi kako hoćete, ali ja sam ko Šiptar-pamtim dugo i ne praštam nikako.

Za kraj, kao mala ilustracija teme, jedna pesma Đure Jakšića, koja govori o životnim navikama naših vladika pre jednog i po veka:

Kaluđeri

Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

Izvor: Vaseljenska TV