Domanovićev srpski vo i napredna politička misao

Quod licet Jovi, non licet bovi

 Domanovićev srpski vo bio je plemenita životinja, misleća. Imao je savest. Pitao se, s kojim pravom se mnogi njegovi ljudski savremenici u Srbiji diče tuđim herojskim delima, odnosno delima svojih predaka, s kojim oni sami nemaju ništa. I ne samo da nemaju ništa, nego se ponašaju upravo suprotno. Traće slobodu koju su im preci izvojevali, krše verska načela kojim se diče, kradu, ponizni su pred vlastima, itd. Nasuprot tome, srpski vo s početka 20. veka radi svoj teški i časni posao kao što su ga radili i njegovi volovski preci, i ne busa se u prsa zbog toga. Smerno prihvata svoj jaram. Napokon, nije on, Sivonja, tražio da bude rođen kao vo, i ne smatra to nekom svojom zaslugom.

Stotinak godina kasnije, mera napretka Srbije se može izmeriti (i) po tome što je jedan (uslovno rečeno) srpski istoričar procenio da je jedina prava opcija, i za njega i za naciju, da se saživi ne sa delima junačkih predaka, nego sa – volom. Teret junačkih dela je preveliki, i na previše obavezuje. Što je najgore – preti da čoveka odvede sigurnim putem u Carstvo nebesko, što je već nedopustivo.

Stoga je, prema mentalnom preživanju profesora Radoša Ljušića, obavljenom na stranicama „Večernjih novosti“, jedini ispravan put izabrati sudbinu i razmišljanje jednog vola. Dobrovoljno prihvatiti jaram. I prihvatiti, kao npr. u slučaju priznanja „jedinstvenog slučaja“ Kosova*, da je ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno rogatoj marvi. Jupiter – to su svi oni koji su „jači“ od nas, na prvom mestu Nemci. A rogata marva – pa to smo, ili bi trebalo da prihvatimo da jesmo – mi Srbi. I Srbija.

Vredi ispitati kako tu našu volovsku budućnost vidi ova perjanica „novovolovske“ misli u Srba. Opravdanost tog napora proizilazi i iz činjenice da je Ljušić takođe i direktor „Službenog glasnika“ koji, kako ističe, „nije državna izdavačka kuća već servis Vlade i najviših državnih organa“.

Na prvom mestu, potrebno je, ovo već znate napamet – suočiti se s prošlošću. Drugi stalno bivaju ohrabrivani od strane belosvetskih „jupitera“ da gledaju napred i da se već jednom oslobode bremena prošlosti, ali za savremenog srpskog vola važe, naravno, druga pravila. Srpski vo ima, baš zato što je vo i što svesno, pa i radosno prihvata taj jaram, da se još više optereti prošlošću. Ona treba da mu postane teg, odnosno jaram oko vrata. A, ako se baš ne može naći neki konkretan istorijski teg, onda ga treba nekako izmisliti.

I upravo u takvom jednom uspešnom izmišljanju istorijskog tereta kojim treba opteretiti srpska pleća leži Ljušićeva „veličina“. On, na osnovu „dokaza“ koje nigde u intervjuu ne nudi, ipak utvrđuje da je Srbija „odgovorna“ za Sarajevski atentat. Zašto? Zato „što nije preduzela sve mere da taj čin spreči“.

Oni koji u ovom devijantnom rezonovanju prepoznaju novu hašku školu jurisprudencije – potpuno su u pravu. To je rezonovanje kojim je Međunarodni sud pravde u presudi povodom tužbe BiH protiv SRJ za „genocid“, u nedostatku opipljivih stvari za koje bi mogla da se okrivi Srbija, ipak Srbiji uspeo da imputira dozu „objektivne krivice“. Time je Srbija, žrtva dva istinska genocida u 20. veku, volšebno postala prva zemlja za koju je MSP utvrdio da je prekršila Konvenciju o genocidu, jer „nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid“.

Postojao je Međunarodni sud u Hagu i 1914. I, u svom odgovoru na austro-ugarski ultimatum, kraljevska srpska vlada bila je upravo voljna „primiti mirno sporazumevanje na taj način što bi se to pitanje iznelo na rešenje pred međunarodni sud u Hagu ili pred velike sile koje su uzele učešća u donošenju deklaracije kraljevske srpske vlade od 18./31. marta 1909. godine“. Znamo koji je bio odgovor Beča. Serbienmusssterbien! I rečju i slikom.

Zašto Beč nije pristao da cela stvar ode pred lice međunarodne pravde, pa i pred veće velikih sila, među koje se i ona ubrajala? Zato što je želeo rat. Po svaku cenu. I najmanje su mu bili potrebni dokazi koji bi ga u tom naumu sprečili. Da su u Beču toliko bili sigurni u „krivicu“ Kraljevine Srbije – a i da su bili toliko „civilizovani“ koliko im se danas imputira – sami bi pristali na priliku da iznesu „dokaze“ pred čitavom tadašnjom „međunarodnom zajednicom“, kojim bi mogli da opravdaju, pa čak i legalizuju svoje agresivne namere naspram Srbije. Ali nisu.

No, sad im u pomoć priskače uslužna srpska novovolovska misao, da dobrovoljno prihvati jaram „krivice“. U ime svih prethodnih, sadašnjih i budućih generacija. Srpskom volu ne treba sud, ne trebaju mu dokazi. On će ih sam naći, ako će to činiti posao Jupiteru. Ili ih izmisliti.

A izmišljanje je upravo ono čime se bavi Ljušić, koji nigde u intervjuu ne nudi dokaz za svoju tvrdnju da je Srbija na bilo koji način mogla da spreči atentat. Nigde. Istina, kaže da je „pre atentatora preko Drine u Bosnu prešao sa izvesnom količinom oružja Rade Malobabić, jedan od najboljih obaveštajaca Kraljevine Srbije“. Međutim, dodaje i ovo: „Ostaće tajna da li je u Sarajevu boravio da zaustavi atentatore ili da ih podrži, pošto se među njima osetilo kolebanje, posle odluke vlade Srbije da se ne izvrši ubistvo prestolonaslednika“.

Dakle, ne zna tačno Ljušić šta je Malobabić radio u BiH. Šta ako je ipak išao da „zaustavi atentatore“ pa, iz ko zna kojih razloga, nije uspeo? A to što je srpska Vlada odlučila „da se ne izvrši ubistvo prestolonaslednika“? Šta s tim?

Ne mari. Ljušić, bez ponuđenih dokaza, još dva puta u intervjuu ipak ustvrđuje „odgovornost“ Srbije za atentat: „Herojski čin Principa Gavrila bio je katastrofalan po srpski narod, te stoga odgovornost za vidovdanski atentat i za njegove posledice ne snosi samo Vlada Srbije već u istoj, ako ne i u većoj meri, mladobosanski atentatori“, i „nesporno je da je Srbija odgovorna što nije sprečila ubistvo Franca Ferdinanda“. A i nastoji da ipak nekako neposredno poveže Srbiju sa atentatom: „Glavni organizator vidovdanskog atentata bio je Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba“, te je „nesporna činjenica da je srbijanska obaveštajna služba učestvovala u organizovanju atentata“. Ovo uprkos sopstvenom priznanju da je „ideja o atentatu, nesumnjivo, poticala od mladobosanaca i posredstvom njihovih prijatelja u Beogradu doprla do Tankosića i Apisa, koji su potajno i bez obaveštenja bilo kog zvaničnog vojnog ili civilnog organa pripremili atentat“.

Nezahvalno je stavljati ikome reči u usta, još manje volovima, ali nije daleko od pameti pretpostaviti da se Domanovićev savesni Sivonja, na osnovu gore-ponuđenih Ljušićevih „dokaza“, ne bi odvažio na jači zaključak od sledećeg – da su možda pojedinci iz srpske obaveštajne službe na svoju ruku učestvovali u organizovanju Sarajevskog atentata, ali da nema osnova da se to poveže sa srpskom državom, a kamoli da se tvrdi da je odgovornost srpske države „nesporna“.

Ali, da se za trenutak udaljimo od volova, evo šta je na tu temu letos imao da kažeistoričar Dušan Bataković:

„Nije dokazano da je Apis organizovao atentat. Prema nekim navodima, on čak nikada nije sreo Gavrila Principa, Trifka Grabeža i Čabrinovića… Dragutin Dimitrijević Apis, koji je rukovodio obaveštajnom službom Vrhovne komande, nije želeo atentat. Njegova namera je bila da se zaplaši austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Prema nekim navodima, Apis je čak poslao svoje ljude da spreče ubistvo“.

I daleko je od jedinog koji tako govori – jer jednostavno nema dokaza za „krivicu“ koja se konstantno želi imputirati Srbiji od strane večitih antisrpskih revizionista i falsifikatora istorije.

A šta ako je Ljušić, između ostalih razloga, procenivši da je oličenje današnjeg Jupitera Nemačka, što u svom intervjuu i konstatuje, osetio da prvi, pre svih drugih treba da odgovori na letošnji „vapaj“ nemačkog revizioniste i istorijskog spinera Holma Zundhauzena: „Gde je srpski Fric Fišer?“ Šta ako je požurio da ubije dve ptice jednim kamenom: i da se dodvori Zundhauzenu, i da pokuša da bar nekako opravda stavljanje svog i Fišerovog imena u istu rečenicu? Da se nekako očeše o slavu nemačkog istoričara za kog mnogi smatraju da je najveći nemački istoričar 20. veka, čoveka koji je, na osnovu iscrpnog izučavanja imperijalnih nemačkih arhiva, došao do zaključka da je Nemačka svesno započela Prvi svetski rat da bi postala svetska sila. Procenite: imamo li pravo da donesemo takav zaključak, koristeći metodologiju kojom je Ljušić „utvrdio“ „nespornu“ odgovornost Srbije za Sarajevski atentat?

Možda je još bolje pitanje – imamo li pravo da Ljušića uopšte više smatramo istoričarem? Jer, po njegovim rečima, „učestali ultimatumi EU su prefinjeni i perfidni, a bolni kao i onaj pre jednog stoleća“. Kako se može pisati istorija ako se ne razumeju osnovni istorijski pojmovi? Pre jednog stoleća, Srbiji je pretilo vojno uništenje i okupacija od strane bar jedne velike sile ako ne prihvati sve uslove ponižavajućeg ultimatuma. I to je, po Ljušiću, „jednako bolno“ kao sadašnji zahtevi EU? A šta će se to desiti ako Srbija kojim slučajem ne prihvati zahteve, odnosno uslove EU? Zamislite – zaustaviće se proces EU-integracija!

Ne treba nam bolji dokaz da mi ovde stvarno imamo posla sa jednim posve novim jezikom i razmišljanjem. Kazna za Srbiju koja je visila u vazduhu 1914. bila je – masovna pogibija. Koja je to „kazna“ koja visi u vazduhu 2014. ako Srbija ne prihvati dalja EU uslovljavanja. Sloboda? Obnova suvereniteta? Šansa da se ne rasprodaju sva nacionalna bogatstva?

S druge strane, ako bolje razmislimo – sloboda je stvar koja stvarno može da bude jednako bolna za srpsku novovolovsku svest kao i pogibija. Šta bi vo koji dobrovoljno prihvata svoj jaram radio sa slobodom, osim što bi brže-bolje potražio neki drugi jaram? A, ako ga ne bi našao – pa verovatno bi umro. Jer, nije u prirodi vola da bude slobodan. To onda više nije vo.

Možda tek u ovom ključu, ako se uživimo u misaoni proces jednog vola, može da postane razumljivije pravljenje idejne paralele između bolnosti „smrti“ koju je Srbiji velikodušno nudila Austro-Ugarska 1914. i „bolnosti“ ostajanja izvan EU koje bi Srbiju 2014. zadesilo da se kojim slučajem zahvali EU na ponudi i krene nekim svojim putem.

Da li je iko čuo od EU da bi napala Srbiju u slučaju da odustane od evrointegracija? Da bi je bombardovala? Naprotiv, EU zvaničnici stalno insistiraju na tome da je Srbija sama, dobrovoljno prihvatila pravila (jaram?) „učlanjenja u klub“, i da, ako želi da u njega uđe, mora da ih poštuje. Iz ovoga se može izvući logičan zaključak da – niko ne tera Srbiju motkom da traži članstvo u EU. Zašto se onda Ljušić, i ne samo on, ponaša kao da je upravo motka, odnosno „štap“ (nasuprot „šargarepe“) u pitanju? Postoje samo ove opcije: 1) postoji neka tajna pretnja za koju srpska javnost ne zna, 2) postoji neka „tajna konvencija“ sa EU, poput one koju je u ime Srbije sa Austro-Ugarskom 1881. potpisao kralj Milan Obrenović i stavio Srbiju u vazalni položaj naspram carevine, 3) postoji neka ucena nad samim Ljušićem i svima u „evrofanatičnom“ političkom establišmentu Srbije, 4) ima ih koji ne mogu da vide smisao u životu izvan EU, za koje bi izopštenost iz EU bila ravna izopštenosti iz života kao takvog.

Ako je posredi opcija 1, onda je vlast dužna da obavesti građane Srbije da su oni izloženi pretnji vojne agresije od strane zapadnih sila, u kom slučaju bi bilo ništavno sve što bi se pod takvom vrstom prinude potpisalo ili prihvatilo. Ako je posredi opcija 2, onda je reč o nezakonitom i nelegitimnom činu koji pravno ne obavezuje nikoga u Srbiji. Opcija 3 bi značila da je Ljušić stavio svoje lične interese iznad opštih, i da on svesno celu naciju drži kao taoca svojih ličnih problema, ambicija ili slabosti. Opcija 4 je već stvar za psihijatriju, i u svakom slučaju ne obavezuje nikoga osim nesrećnika koji pate od te psihoze.

Bilo kako bilo, jasno je da nema nikakvih vidljivih osnova za opravdanost Ljušićevog poređenja ultimatuma iz 1914. i „ultimatuma“ iz 2014. Ne samo to, već da nema nikakvih osnova da se smatra da se uslovi za članstvo u EU uopšte mogu smatrati „ultimatumima“. Naprotiv, osnovano je sumnjati da, kada politička klasa kojoj pripada i sam Ljušić zakuka o nekom novom „ultimatumu“, oni zapravo kukaju zbog pretnje upućene njima samima, odnosno zbog privilegija koje bi im bile uskraćene. Ili to, ili da dramatizuju celu stvar kako bi sebi podigli rejting, ojačali svoj „mučenički oreol“, ili lakše opravdali neki novi čin nacionalne veleizdaje i gaženja po Ustavu.

U ime svega ovoga, Ljušić nam poručuje da „nije sramota kleknuti pred jačim“ jer, ako ne kleknemo – odosmo „u Carstvo nebesko“! Ovo poslednje          Ljušića očigledno istinski plaši. Kao đavola krst. Najzad, kako i sam priznaje: „Oduvek sam zagovarao ideju o Carstvu zemaljskom, a ne o Carstvu nebeskom“. Jer: „Ono prvo je rešenje za nesrećni srpski narod, ovo drugo je za njegovu crkvu“. A: „Moramo to jednom shvatiti i tome se prilagoditi, menjajući neke svoje tvrdokorne identitetske navike“.

Etvoilà! Čuvena „promena svesti“ o kojoj vrhovni protestant iz Nemanjine 23 stalno govori. Jer, kad se ta tvrdoglava srpska svest napokon promeni, onda smo na dobrom putu da shvatimo i to da je srpska srednjevekovna država „odgovorna“ za Obilićevo ubistvo Murata – jer nije učinila sve što je u njenoj moći da to spreči. A onda nam „jupiter“ zvani Turska može čak tražiti i odštetu za, ako ništa drugo, pretrpljeni duševni bol, koji traje do dan-danas. Da ne govorimo o tome da jugoslovenska vlada nije učinila ništa, ama baš ništa – ili svakako nije učinila dovoljno, da spreči 27-martovski puč, što je rezultiralo u nepotrebnoj pogibiji većeg broja pripadnika SS-a i Vermahta, a možda čak uticalo i na konačni negativni ishod rata za tadašnjeg „jupitera“, Hitlerovu Nemačku, pred kojom bi srpska novovolovska misao takođe nalagala „klečanje“. Shvatamo li sada kakve nam sve široke dijapazone otvara novovolovski način razmišljanja?

Ipak, ne treba smetnuti sa uma još jednu „pogodnost“ koju nam željena promena svesti donosi – dodatni materijal za učvršćivanje zločinačke teze o „srpskoj krivici“. Ljušićev intervju, pored svega drugog, deluje i kao još jedan u nizu „domaćih zadataka“, odnosno „teških“ i „bolnih“ „obaveza“ na koje Vučić konstantno kuka. Znajući metodologiju rada zapadnih „slobodnih“ medija, a pogotovo medija sadašnjeg podmuklo maskiranog Četvrtog rajha-u-pokušaju, uzeće se oni poželjni izvodi iz Ljušićevog intervjua – baš oni gde se specifično pominje „nesporna odgovornost“ Srbije, i plasirati kada i gde bude potrebno, da bi se tamošnje javno mnjenje još dodatno nahranilo neosnovanom mržnjom na „leglo bandita“ zvano Srbija, i dodatno učvrstilo u uverenju da, baš kao i 1914, „Srbija mora umreti“.

Nekada su volovi, ako ništa drugo, bar bili benigni.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Domanovićev srpski vo i napredna politička misao