Више није „на Западу ништа ново“. Након преваре Бајдена, Џонсона и Морисона од 30 милијарди евра, Макрон прети изласком из НАТО. У Чешкој је све више присталица изласка из ЕУ. О повлачењу из Кабула Бајден није обавестио савезнике у НАТО. Са Британијом и Аустралијом, САД су формирале нови војни савез AUKUS мимо НАТО. Орбан истрајно игнорише опомене пред искључење из Брисела. Пољска, такође, више није послушна. Вишеградска група све је активнија на Балкану. После Брегзита и Меркелова одлази, а Француска нема капацитет да преузме кормило над ЕУ. Бајден се сконцентрисао се на обуздавање Русије и Кине, занемарио је НАТО и ЕУ, неће се више бавити остатком планете…

Ко ће се у име практично непостојеће међународне заједнице бавити Босном? Да ли ће целу БиХ оставити по страни или ће се фокусирати на мању половину, на „мале Русе“ који су „саградили кућу насред пута кинеске свиле“? Американци ће овог пута можда заиста редуковати ангажман у Србији (КиМ мора да оде) и БиХ (Српска мора да остане), те оставити НАТО на мртвој стражи (Бондстил у Србији и протекторат у БиХ), обе у окружењу чланица Алијансе.

„Бригу“ о БиХ од Американаца, изгледа, преузимају Немци. Да ли је то мање лоше или још горе по Српску? Или је само: „Сјаши Курта да узјаше Мурта“? Баш као и након смене османске Турске и хабзбуршке Аустроугарске у БиХ, једна империја у опадању замењује другу у успону, с тим што ће под фирмом „међунардони протекторат“ бити обезбеђен формални континуитет окупације. Шта то значи за Србе, Хрвате, Бошњаке и за ентитете и кантоне, јер БиХ функционише на парче?

Америчке и немачке игре

Американци су се углавном поигравали са БиХ и преко ње разигравали неке своје шире регионалне, континенталне и глобалне игре. Рецимо, после пада Берлинског зида њима су ратови у СФРЈ и БиХ били аргумент да НАТО опстане у Европи и да у њој остану десетине америчких база. САД су пожуриле да признају БиХ само да би преузеле вођство након што је Геншер у Мастрихту увођење евра условио државним признањем католичке Словеније и Хрватске.

Сви учесници европских мировних покушаја у БиХ (Кутиљеро, Карингтон, Венс, Овен, Столтенберг) касније су изјављивали да су САД саботирале све њихове напоре. Препуштали су Бриселу европско двориште само привремемо и једино да би показали да Европљани не могу ништа да реше без САД. Фаворизовањам муслимана у БиХ превенирали су преливање исламског тероризма са Блиског истока у САД. На Дејтон су натерали све три стране у БиХ да би Клинтон добио важан предизборни спољнополитички поен.

Колико су се Американци удубили у решавање босанског чвора илуструје податак да је државни секретар Кристофер тек током дејтонских преговора сазнао да Срби и Хрвати у БиХ нису дошљаци из суседства него староседелачки народи. Њима никад није био циљ решење кризе него управљање кризом. А како управљати кризом ако је нема, ако се решава а не ствара и подгрејава? Некад је то Цимерманово магарчење Алије, некад убацивање муџахедина преко Техерана, некад поткопавање европског дворишта, некад прављење, некад рушење Дејтона. Увек краткорочне импровизције.

Немци, напротив, хоће да реше кризу, али по традицији на српску штету. Најпре СФРЈ, а онда и БиХ, прилазили су озбиљније и темељитије, са више амбиција и знања да нешто реше у европском дворишту. Ватикан, за који је Босна tera misionis, у спрези са немачким и аустријским католицима, одавно плански и систематски ради на успостављању лимеса на Дрини. Калајев стратешки концепт босанства, бошњаштва, или пежоративно бошњаклука, који би православце, католике и муслимане интегрисао у нову/прастару нацију, послужио им је као мустра.

Упркос неуспеху те мустре после анексије и њеног пораза у два светска рата, мустра је оживљена у социјалистичком уставу из ’74, са атрибутима републичких државности, а затим актуелизована рушењем Дејтонског споразума. Још је Бењамин Калај у муслиманима препознао једини центрипетални, насупрот два центрифугална народа у БиХ, и у њима, још национално неосвешћеним, видео квасац те композитне нације за коју је исконструисао и далеке корене у средњовековној краљевини Босни – „народ богумилних ‘добрих Бошњана’, који се молио у Цркви босанској и писао босанчицом“.

Четири германска од укупно шест високих представника – Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко и несуђени Шмит, баштиници су калајевштине, обогаћене окупаторским искуствима педантно сабраним у архивама аустријског и немачког МСП-а.

Илустрација – Фото: Министарство одбране Републике Српске

Политичар, не дипломата

Немачка, неформлно на челу ЕУ, спремно је дочекала да предводи западне савезнике у БиХ. Меркелова је без консултација са америчким и европским партнерима преузела иницијативу и истурила свог кандидата, Кристијана Шмита. А онда су Инцко и компанија прекардашили.

Забраном негирања „геноцида“ у Сребреници требало је да после неуспеха британске резолуције у СБ УН и напрасног признања геноцида од стране ЦГ и КиМ, сама Српска прихвати да је геноцидна творевина. Наметањем овог  закона требало је да оживи бонска овлашћења и наследнику олакша да серијом беспризивних мера оконча незавршене послове у Босни. Оставком је требало да изнуди нелегитимну кандидатуру и нелегалан избор Шмита, који се већ представио не као дипломата него као политичар, што значи да неће околишати него ударати право у кост.

Но, као што је све било замишљено брзо и ефикасно, увезано у пакету, Српска је тако одмах и у целини све одбила. Уз јединство власти и опозиције и уз удружену подршку Русије и Кине бар што се тиче укидања бонских овлашћења и орочења OHR-а на још годину дана. Забринута Ангела Меркел позвала је на разговор Инцка и Шмита и у опроштајним разговорима са Путином и Вучићем у четири ока додирнула и то питање, али, рекло би се, без значајног резултата. За то време, нови „нелегитимни и нелегални високи представник“ кружи по региону не би ли сусрео Додика, а овај му поручује преко медија: „Није ништа лично, обрати се у Москви и Пекингу за лиценцу СБ УН!“

Вучић га хвали као бившег министра, као личност и као политичара, али исказује и разумевање за отпор браће преко Дрине. Истовремено, он истиче да је Немачка највећи инвеститор у Србији и да му је изузетно стало до најбољих односа са том земљом. Уосталом, Немачка је, упркос грчевитом отпору САД, завршила са Русијом „Северни ток 2“. Немачка је, такође, уз нос Американцима, водећи економски партнер Кине у Европи. За разлику од Британије и Француске, Немачка нема нуклеарно наоружање, али има у миру важнију меку моћ најјаче економије у Европи. За сада, међутим, не покушава са већим инвестицијама у Српској.

Сада је Шмит повукао политички потез. У већем ентитету у коме је посебно од Бошњака био прихваћен са одушевљењем, обрнуто пропорционалном расположењу у мањем, полио је хладном водом муслиманско Сарајево. Рекао је да је „Комшић изабран бошњачким гласовима и да не представља Хрвате, те да, како Хрвати не би догодине бојкотовали изборе, треба променити изборни закон“.

Упозорио је и да „у Босни постоји потенцијал експлозивног ислама“. Најзад, додао је да ће се „борити да сачува интегритет БиХ“. Наравно, није ништа открио што одавно нисмо знали, али од Дејтона наовамо не памти се да је западни званичник опалио шамар иначе „вечито невиним Бошњацима“.

Сарајевски медији кипте од беса због Шмита кога су Бошњаци признали за в. п. са све бонским овлашћењима. Први се, наравно, разгоропадио Комшић у одбрану хрватске столице у Председништву на коју је засео бошњачким гласовима. Неовлашћено од Председништва БиХ стигао је до генералног секретара УН Гутереша да се пожали на Србију и Хрватску. Џаферовић је, опет, револтиран најавом промене изборног закона у корист Хрвата. Реис-ул-улема Хусеин Кавазовић скочио је у одбрану „експлозивног ислама“. Публициста Сенад Пећанин шокиран је што ће се Шмит борити за опстанак БиХ уместо за унитарну Босну. Али, белај не долази из „зле Србије“ и „малигне Русије“, него од у оба светска рата савезничке Немачке, и то са врха жељене ЕУ.

Да би избалансирао задовољство и незадовољство федералних партнера, Шмит је у истој изјави упозорио да „предратни проценат Хрвата од 17 одсто више ни издалека не одговара реалном стању ствари“. Ова реалност, коју је Шмит истакао са жаљењем, наговештава да ће паритетни систем представљања у Федерацији на нижим нивоима власти бити коригован пропорционалним у корист далеко бројнијих Бошњака. Шмит се очигледно одлучио за прерасподелу добитака и губитака између Хрвата и Бошњака како би консолидовао Ф. БиХ. Елем, за исти принцип на коме је ’94. био компонован Вашингтонски споразум. Американци и Немци тада су два зараћена народа преко ноћи поново уеднили против Срба и стрпали их у један ентитет.

Да ли ће тај нестабилни брак оживети у Сарајеву и у Грудама, како би се фокус конфронтације вратио на ентитетску линију према Српској? Можда само привремено на основу бонских овлашћења и субмисивности домаћих актера према спољним ауторитетима, а онда трећи ентитет.

Кристијан Шмит и Валентин Инцко приликом примопредаје дужности – Фото: ФоНет

Лесова процена

А шта је Шмит у актен-ташни био понео за Српску? Сем начелне подршке Вучићевом захтеву за уравнотеженим односом према свим народима у БиХ, није се ништа конкретније изјаснио. Да је за Србе припремио економску шаргарепу вероватно би Шмит то и најавио да би омекшао Додиков отпор. Можда је у питању мала шаргарепа (ситне инвестиције) и велики штап (одлучујући политички притисци)?!

Но, следећи Калајеву мустру католици и муслимани против Срба, илити шаховница и полумесец против четири оцила, једини прави одговор Српске јесте: нема новог в. п. без консензуса у СБ УН,  нема више бонских овлашћења, нема Инцковог закона о забрани негирања геноцида.

Ово последње „нема“, иако наизглед најмање важно, има кључни значај за Калајеву мустру дугорочно непремостивог јаза између Босне и Србије, Бошњака и Срба. Манипулације са „геноцидом у Сребреници“, уз пратећу игру бројева побијених у Јасеновцу, имају стратешки циљ да оперу историјску кривицу Немаца, Хрвата и Бошњака у НДХ за „коначно решење“ за Србе у Хрватској и БиХ. Грех геноцидности ваља пребацити на страну жртве.

Американци су се сурово поигравали са сва три народа у БиХ, а Немци, како рекосмо, раде систематично, темељито и доследно, те по традицији против Срба. Ономад у Бриселу Макрон предлаже да, наспрам САД које се окрећу себи и ослабљеног НАТО, ЕУ развије европске оружане снаге, али ће, подразумева се, њима командовати немачки генерал. Да ли ће Мурта за Српску бити гори од Курте зависи пре свега од прекодринских Срба, али и од блиских рођака и далеких пријатеља који са њима добро економски сарађују упркос санкцијама.

Најбоље је, ипак, да Српска првом приликом крене својим путем и да више не зависи ни од Курте ни од Мурте. Тимоти Лес сматра да је такву прилику пропустила током Трамповог мандата, али да ће их бити још. Американци су после Кабула дефинитвно изгубили поверење код европских савезника. AUKUS показује да су и оне у њих. Још неизвесни наследник Меркелове биће извесно слабији.

Далеко од тога да је Запад у расулу, али вода у брод улази на више пукотина. Да ли је Западни Балкан једно од ретких места где САД, ЕУ и НАТО још могу да тренирају строгоћу и показују мишиће? Или је то баш она Лесова друга прилика за Српску?


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Друга прилика за нови пут Српске

* Обавезна поља