Супротно очекивањима да би карантин могао да изазове бејби-бум (јер би парови код куће могли да се „посвете будућем потомству“), COVID-19 је негативно утицао на ниво наталитета у великом делу Европе, САД и Азије.

Наиме, продужен локдаун отежао је самцима проналажење партнера, док је психолошко-економски притисак на запослене родитеље био огроман, па се повећала вероватноћа да ће породице напустити или одгодити планове за ново дете. Додатно, COVID-19 је појачао негативне ефекте постојећег економско-културолошког система који на известан начин кажњава жене (односно парове) са децом. Поред тога, вирус је деловао као социјално дивизиони фактор, не само физички раздвајајући људе, већ разоткривајући и проширивајући велике економске и политичке разлике (људи живе у различитим пандемијама, а они супер-богати ван ње).

Статистика

Последично, у Енглеској и Велсу број рођених пао је за 3,9 одсто у 2020. и првом кварталу 2021; месечна стопа фертилитета у децембру 2020. и јануару 2021. пала је за чак 8,1 одсто, односно 10,2 одсто, на годишњем нивоу, са рекордним бројем абортуса.

Сличне поразне тенденције детектоване су у САД током 2020. – пад живорођених од четири одсто, што је негативни рекорд. Наталитет у Италији пао је на најнижи ниво од уједињења 1861, што је заједно са великим бројем смртних случајева узрокованих вирусом COVID-19 довело до пада популације еквивалентном величини Фиренце. У исто време, у Француској је број рођених пао на најнижи ниво од Другог светског рата, док је рекордно низак број живорођених забележен и у Јапану, Јужној Кореји, Кини, као и у многим другим државама.

Институт „Брукингс“ процењује да 300 хиљада беба није рођено у САД као резултат економске несигурности повезане с пандемијом. Ово је повезано са фактором да одлука о рођењу детета зависи од оптимизма у погледу будућности, кога је тешко имати током глобалне пандемије. Индикативно је да је Аустралија забележила први пад становништва од 1918. због строжих граничних контрола повезаних са COVID-19, док је из истог разлога Канада одобрила статус сталног боравка за дупло мање подносилаца захтева од таргетираног за 2020.

Ипак, ова поразна статистика само представља убрзање вишедеценијског тренда који би могао да у потпуности реконфигурише глобалну економију, међународну равнотежу снага и наше интимне животе. Наиме, фактори који покрећу пад становништва постоје више деценија, а најважнији од њих је урбанизација.

Док је 1960. једна трећина човечанства живела у граду, данас је то скоро 60 одсто. Пресељење у урбану средину мења економске бенефите и трошкове везане за стварање великих породица. Много деце на фарми значи много радника за обављање посла, а у граду много уста за храњење, те је стога економски рационално имати мање деце. Живот жена у урбаној средини знатно је другачији од живота њихових мајки или бака које су живеле на селу. Наиме, вероватније да ће оне бити образоване и запослене, уз лако приступачна контрацептивна средства; уз то, првороткиње су данас старије, а тинејџерска трудноћа је драматично опала.

Послеподне у једном српском парку – Фото: Снимак екрана/РТС

Глобални пад фертилитета

У 1950. жене су током свог живота имале просечно 4,7 деце. Глобална стопа фертилитета се преполовила до данас, са пројекцијом даљег пада (на испод 1,7) до 2100. Као резултат тога, број људи на планети достићи ће врхунац од 9,7 милијарди око 2064, да би до краја века пао на 8,8 милијарди. Опадање стопе плодности (што постаје заиста глобално питање јер ће чак 183 земље имати стопу фертилитета испод тзв. „нивоа замене“ од 2,1 – потребан број деце по жени да би се у одсуству миграција одржао непромењен ниво становништва на средњи рок) нема никакве везе са бројем сперматозоида, већ се ради о повећаној еманципацији жена (што доводи до тога да се оне одлучују за мање деце).

Пад стопе плодности значи да би скоро свака земља до краја 21. века могла да забележи смањење броја становника, док ће њих чак 23 преполовити популацију. Државе ће такође драматично „остарити“, те ће практично исти број људи пунити 80 година колико ће их се и родити.

Зашто је наталитет драстично пао на Западу делимично се може правдати економским разлозима (због снажно повећаног финансијског оптерећења пореских обвезника у земљама са већ много пензионера). Делимично се пад може објаснити и социолошки: већина људи има сличан број деце као и њихови вршњаци. Постоји још један фактор: људи у богатим земљама имају мање деце него што кажу да желе. То сугерише да када би људи имали број деце који заиста желе, стопа фертилитета била би око стопе замене.

Оно што се дешава за сада је да имиграција из земаља са нижим приходима са већим стопама плодности помаже богатим земљама Запада да успоставе популациону равнотежу, веома важну за функционисање тржишта рада. Тако је у САД наталитет 2020. опао шесту узастопну годину (за чак 19 одсто од 2007), док је стопа фертилитета (просечан број деце по жени) знатно испод „стопе замене“ (тек на 1,6), али се раст укупне популације наставио. Исти показатељ знатно је неповољнији за Јапан (1,3) и Јужну Кореју (1,2).

Индикативно је да је стопа фертилитета у Индији пала на „фамозних“ 2,1. Четврта најмногољуднија држава света, Индонезија, већ је нешто испод тог магичног броја (два), као и Бангладеш и Бразил (са тек 1,7, односно 1,8). Још увек постоје многољудне земље са високим наталитетом, попут Пакистана (3,4) и Нигерије (5,1), али и оне су у великом паду у односу на шест деценија раније (када је тај индикатор био 6,6, односно 6,4) са фертилитетом који константно опада. Пекинг је, у вези с падом броја живорођених од чак 15 одсто током 2020, већ маја ове године објавио да ће родитељима у Кини бити дозвољено да имају троје (уместо двоје) деце.

Стопе фертилитета 2020. године (извор: Population Reference Bureau) – Фото: Wikimedia/Korakys, CC BY-SA 4.0

Ситуација у Србији

Са историјског рекорда из 1952, када је у Војводини и Централној Србији рођено 152 хиљаде беба, брзо смо пали на испод сто хиљада крајем 1970-их (не рачунајући оне рођене у емиграцији, који се најчешће нису враћали кућама својих предака), да би се негативан тренд убрзао у наредним деценијама, а природни прираштај прешао је у негативну зону већ почетком 1990-их. У 2020. рођено је непуних 62 хиљаде деце, са наталитетом од око девет промила.

Тенденције у нашој земљи део су шире стварности практично целе Источне Европе. Пројекције ЕУРОСТАТ-а указују да ће већина земаља Централне и Источне Европе чланица ЕУ до 2050. знатно смањити број становника: Румунија и Бугарска за чак 2,6, односно 1,3 милиона људи, Хрватска за 650 хиљада, Мађарска за 700 хиљада лица, Пољска за скоро три милиона. Такође, очекује се да толико економски хваљене балтичке државе наставе снажан већ тродеценијски пад популације. И подаци УН показују исту суморну слику.

Поред емиграције, проблем ових држава, па и Србије, може се објаснити и све мањом „заинтересованошћу“ жена за рађање са растом стандарда; наиме, „реал-социјализам“ креирао је случајну комбинацију жена образованих према западним узусима, које живе у релативно сиромашним економијама.

Свакако, Србија није изузетак јер је негативан природни прираштај проблем с којим се суочавају практично све развијене земље (које имиграцијом надокнађују потребу за углавном ниско квалификованим радницима, који раде послове које домицилно становништво неће), као и Источна Европа.

По пројекцијама Владимира Никитовића (2019), сарадника Института друштвених наука, српска популација ће у 2030. пасти на шест милиона. Он наводи да ће се негативан популациони тренд након 2030, када би Србија требало да се прикључи ЕУ, благо успорити услед транзиције од нето емиграције ка нето имиграцији и благог пораста стопе рађања. По сценарију „оптимистична будућност“,који усаглашава стопу укупног фертилитета са циљевима дефинисаним у (официјелној) Стратегији подстицања рађања, пад броја живорођених у Србији до средине 21. века био би подношљив ако би заживеле подстицајне мере (-15 одсто у односу на број 2018).

Стопа укупног фертилитета (просечан број деце по жени у фертилном периоду) у Србији је око 1,5. COVID-19 прекинуо је позитивни тренд код држава некадашњег реал-социјализма (које су након 1990. имале изразито низак ниво ове стопе – чак и испод 1,3), где је дошло до пораста ове стопе (појава за коју такође постоје индиције да се дешавала у Србији). Иначе, пад стопе фертилитета повезан је са појавом одлагања рађања, која представља рационалан одговор на друштвено-економске импулсе и несигурности. Стога, не изненађује налаз који неспоран почетак појаве одлагања рађања у Србији повезује са сломом социјализма, што је слично процесима запаженим у другим пост-социјалистичким друштвима. Нпр. просечна старост мајке при рођењу детета између 1991. и 2020. порасла је са 25,9 на 30,1 година, што је ниже за пола године него у Словенији, Естонији и Хрватској, а скоро за годину од просека за ЕУ.

Бебе у ГАК Народни фронт – Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Narodni Front

Мере које се спроводе

Генерално, богатије земље имају две главне опције.

Могу се угледати на Јапан, који је покушао и само је делимично успео да ублажи пад наталитета различитим мерама уз задржавање строгих ограничења у погледу миграција (чак и када недостатак младих људи успорава раст). У Јапану је наталитет порастао у неким деловима земље где су родитељи за свако дете добијали новчане дотације без икаквих обавеза (један град у којем је дошло до пораста наталитета нуди новчане подстицаје који почињу од отприлике 940 долара за прво дете, а иду до отприлике 9.400 долара за четврто). Међутим, Јапан и даље има један од најбржих падова становништва на свету. Дозвољено је више страних радника, али гастарбајтери обично немају могућност да постану стални становници Јапана, или чак да доведу своје породице са собом.

Алтернативно, државе могу отворити своје границе за миграције из земаља са ниским приходима и високим фертилитетом (увоз радно способног становништва), што је већина од њих и радила. Шведска која је комбиновала обе политике) настојала је да повећа наталитет увођењем бољег родитељског одсуства, бриге о деци коју пружа држава и јачих права на поновно запошљавање, тиме остваривши ограничен позитиван утицај на фертилитет (повећавши га са 1,7 на 1,9).

Избегавајући да дозволе већи ниво имиграције, неке владе покушале су да субвенционишу третмане за плодност, нудећи бесплатну дневну негу и великодушно родитељско одсуство и плаћајући хиљаде долара новчаних грантова родитељима. Међутим, ове политике биле су релативно слабо ефикасне.

На пример, родитељи у Јужној Кореји имају приступ универзалној бесплатној бризи о деци, субвенционисаном становању и мноштву новчаних бонуса који укључују месечни додатак од отприлике 90 долара за свако дете млађе од седам година (неки градови чак нуде и бесплатан паркинг). Јужна Кореја је потрошила око 120 милијарди долара између 2005. и 2018. за подстицање рађања деце, али је наталитет наставио да опада.

Сингапур је 1987. након драматичног пада фертилитета почео да нуди субвенције за бригу о деци, издашније политике породиљског одсуства и стипендије за нове родитеље које данас износе 7.330 долара по беби. Ипак, то није преокренуло тренд: Сингапур тренутно има трећу најнижу стопу плодности у свету (1,3).

Руска влада охрабрује људе да имају велике породице нудећи „матерински капитал“, једнократну уплату од отприлике 6.200 долара која се може потрошити на трошкове попут образовања или становања. Раније је та стипендија била доступна само породицама са двоје деце или више, али је 2020. најављено да ће сви нови родитељи постати подобни, већ су нешто раније уведене пореске олакшице за велике породице, а државно здравствено осигурање покрива трошкове вантелесне оплодње за жене које имају проблема да затрудне. Број породица које су одлучиле да имају двоје деце је растао, али је од 2017. наталитет поново почео да опада.

Поподне на Калемегдану – Фото: Небојша Мандић/Курир

Суочавање с реалношћу

Тренд старења брине и економисте који очекују несташице радне снаге, поремећаје на тржишту некретнина и пад стопе штедње (старији би могли почети да масовно продају своју имовину ради издржавања у позној доби). Све то би могло успорити економски раст, а поред мањка појединих профила радника као и расположивог капитала, разлог је и додатно фискално напрезање услед растућих трошкова пензионог система и здравствене заштите. Наиме, болести повезане са старошћу су у порасту (рак, респираторне болести, дијабетес, болести срца, Алцхајмер) и веома су скупе за лечење.

У сваком случају, биће потребне фундаменталне друштвене промене како би се свет прилагодио све мањем броју порески и економски продуктивног становништва, као и све већем броју старијих људи којима су потребне пензије и социјална заштита. Наиме, док је 1960-их на сваког пензионисаног било шест радно способних, данас је однос три према један, а до 2035. биће два према један. Како ће се у будућности финансирати здравствена нега и пензиона давања у систему који функционише попут проточног бојлера, у практично свакој земљи света намеће се као логично питање. Наиме, не постоји пензиони или здравствени фонд који може финансирати те издатке фактички нигде у свету; већ само нешто што се тако зове. У суштини, све се своди се на то да се из текућих буџетских прихода финансирају ових издаци.

И пре пандемије широм већег дела глобалног севера стопа фертилитета деценијама је била испод стопе замене; да није имигранткиња становништво скоро сваке богате земље на свету би се одавно смањивало. Јасно је да се већи део света, не рачунајући Африку, суочава са демографским изазовом који ће променити начин на који живимо. Чини се да ће имиграција, односно расподела радно способног становништва постати још важнија политичко-дебатна тема, која ће у значајној мери опредељивати потенцијални напредак многих држава, па и човечанства.

Неки од експерата упућених у тематику кажу да морамо научити да обуздамо своју опсесију привредним растом, и посебно конзумеризмом. Аутори сличних погледа потенцирају да нас капитализам охрабрује да о себи размишљамо као о индивудуама са партикуларним интересима одвојеним од судбине друштва, те да је сама његова идеолошка трајекторија (нпр. инсистирање на појединачном, себичном интересу) повезана са ниском плодношћу.

Питање повезано са очекиваним падом популације је и еколошка одрживост. Поједини аналитичари надају се да ће свет постати зеленији, здравији и просперитетнији, са мање уста за исхрану и мање људи који ће трошити наше ограничене природне ресурсе. Хипотетички, мањи број становника смањио би емисију угљен-диоксида, као и крчење шума за пољопривредно земљиште, али би то би било тачно само за обрнуту старосну структуру. Наиме, до 2100. број људи старијих од 65 година ће премашити број млађих од двадесет година за невероватних 670 милиона.


Извор: РТС/ТВ Око

Оставите коментар

Оставите коментар на Све нас је мање и све смо старији

* Обавезна поља