Drugi svetski rat i savremeni svetski poredak

Jedna od najupečatljivijih slika Parade Pobede koja je održana 9. maja na Crvenom trgu u Moskvi, bila je slika sa kolonom srpskih gardista koje je sa tribine posmatrao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. “Srbi su nacistima pružili čvrst i beskompromisan otpor” – ovako je Predsednik RF Vladimir Putin u svom nastupu na Paradi, posvećenoj sedamdesetoj godišnjici pobede u Velikom Otadžbinskom Ratu, okarakterisao doprinos srpskih heroja zajedničkoj pobedi. “I sada u zajedničkom paradnom stroju, već su tu unuci i praunuci ratnog pokoljenja. Dan pobede je naš zajednički praznik. Jer je Veliki Otadžbinski Rat predstavljao bitku za budućnost celokupnog čovečanstva”.[1]

Srbi su pokazali heroizam i na frontovima Prvog svetskog rata – kada su se takođe borili rame uz rame sa ruskim vojnicima i oficirima „na istoj strani barikade”. Međutim, upravo sadašnji korak srpskog rukovodstva proizveo je u Briselu i Vašingtonu efekat razorne bombe. “Pobuna? Srpska armija će doći u Moskvu” – ovako je glasio naslov teksta u češkom internet izdanju časopisa Literarni noviny. Prema mišljenju tog izdanja, ovakva ocena nije neosnovana, pošto je Srbija iste te godine potpisala Individualni plan partnerstva s NATO paktom, „a to je najveći mogući stepen saradnje sa NATO u okvirima programa `Partnerstvo za mir`…”[2]

Desilo se tako da su se 2014-2015. godine „poklopila” dva važna jubilarna datuma u istoriji čovečanstva – stogodišnjica početka Prvog svetskog rata i sedamdeseta godišnjica okončanja Drugog svetskog rata, gde je odlučujući bio sovjetsko-germanski front. Oba ratna požara imala su svoje objektivne razloge i unutrašnju logiku i tu su ključnu ulogu igrali vojno-politički i finansijsko-ekonomski interesi velikih država u Evropi u celini i u pojedinim njenim regionima (među njima i Balkanskom regionu). Te države su „pripremajući se za krvavi sukob” u tom smislu „pokušavale da steknu nove saveznike na Balkanu”. Teško je sporiti se sa tim da je upravo Balkansko poluostrvo predstavljalo „objekt neposredne ekspanzije velikih država i da je bio polazna baza za njeno širenje u basen Sredozemnog mora, u Severnu Afriku, na Bliski Istok”.[3] Svoju ulogu odigralo je i praktično na Berlinskom kongresu 1878. godine priznato odstupanje velikih država od principa očuvanja status-kvo stanja, zapravo od „neprikosnovene vladavine Osmanske imperije – od nje u Evropi nije mnogo ostalo“.[4]

Ali, ako je Prvi svetski rat pre svega označio rušenje dva vodeća evropska vojno-politička bloka (Atante i Trojnog saveza) koja su postojala uoči rata, kao i raspad tri vodeće imperije (Ruske, Austro-Ugarske i Otomanske), to je drugi opštesvetski požar imao u neposrednom rezultatu potpunu suprotnost – pojavu novih linija suprotstavljanja i formiranje vojno-političkih saveza koji su po svojoj moći višestruko prevazilazili sliku s početka HH veka. A međunarodni sistem bezbednosti stvoren tokom mirovnih pregovora 1945. godine odredio je na više decenija principe savremenog svetskog uređenja.

Dva svetska rata – to je cena koju su platili narodi sveta za zločine, ambicije i greške sopstvenih vladara. No, ako se Prvi svetski rat stvarno pokazao neočekivan za ogromnu većinu Evropljana, to se za Drugi svetski rat već ne može reći. Tokom cele decenije tridesetih godina, u raznim krajevima Evrope i čitavog sveta nicali su sukobi, i njihov globalni vektor bio je potpuno jasan.

Istina, kako se ispostavilo, nije bio jasan za sve. Šefovi zapadnih država, pre svega Velike Britanije i Francuske – umesto istinskog protivljenja agresoru u vidu Hitlerove Nemačke, agresoru koji je nakupljao snagu – oni su stavili akcenat na njegovo „smirivanje”. A neki od danas aktivnih kritičara Rusije – posebno Poljska – čak su i sami učestvovali u čerečenju Čehoslovačke, ne zaboravljajući pritom da krivicu adresiraju na Moskvu koja je predložila vojnu pomoć Pragu.

Poznata je izjava koju je dao ambasador Poljske u Parizu u maju 1938. godine, kada je uveravao američkog kolegu da će Poljska odmah objaviti rat SSSR-u ako Moskva pokuša da dislocira preko teritorije Poljske svoju armiju u Čehoslovačku.

Još ciničnija je bila pozicija tadašnjih vođa Velike Britanije, u tom smislu i premijera Nevila Čemberlena. Prema svedočenju Aleksandera Kadogana, zamenika ministra inostranih poslova Velike Britanije, šef kabineta je tih dana izjavio da će “pre podneti ostavku nego potpisati sporazum sa sovjetima”.[5]

A već 10. septembra 1938. godine, uoči po pitanju Čehoslovačke rešavajućeg susreta Čemberlena sa Hitlerom, bliski savetnik premijera po političkim pitanjima ser Horacij Vilson predložio je Čemberlenu da prenese visoku ocenu mišljenja o tome da „Nemačka i Velika Britanija predstavljaju dva stuba koja podržavaju mirni poredak protiv rušilačkih napora boljševizma” i da zbog toga on „ne želi da uradi ništa što bi oslabilo taj otpor koji mi zajednički možemo pružiti onima koji ugrožavaju našu civilizaciju”.[6]

Dobro je poznata cena ovakvog popuštanja: 1. septembra 1939. godine Hitler se nije obrušio sa svom svojom moći na SSSR – kako su se potajno nadali u Londonu ili Parizu – već na Poljsku. Potom je došao red i na druge zapadnoevropske zemlje. Ojačali nemački nacizam pogazio je sve prethodne sporazume i počeo je da prekraja kartu Evrope po svom sopstvenom nahođenju, osuđujući milione ljudi na smrt.

Međutim, ni posle toga u zapadnim prestonicama nisu žurili da menjaju svoj pristup međunarodnim poslovima, po navici svaljujući svu odgovornost za nastale probleme na Moskvu. Već 1946. godine administracija predsednika Harija Trumana donela je odluku po kojoj je, bez obzira na to kakvu politiku vodio SSSR, samo njegovo postojanje nespojivo sa interesima nacionalne bezbednosti SAD. Ova odluka kao da produžava gorepomenutu liniju Čemberlena, koja polazi od sledeće premise – da bi živela Velika Britanija, mora da pogine boljševički SSSR. Upravo to, da Rusija mora nestati, izjavio je 25. septembra 1995. godine na zatvorenom sastanku Ujedinjenog komiteta načelnika štabova tadašnji predsednik SAD Bil Klinton. Prema njegovim rečima „u predstojećoj deceniji treba rešiti sledeće probleme:

1. Rasparčati Rusiju na male države putem međuregionalnih ratova, sličnih onom koji smo organizovali u Jugoslaviji;
2. Završni raspad vojno-industrijskog kompleksa Rusije i njene armije;
3. Uspostavljanje u republikama koje su se odvojile od Rusije režima koji nama odgovaraju”…

Danas se u Evropi (Ukrajina), na inicijativu SAD i niza zapadnoevropskih država, ponovo razvija cinični antiruski geopolitički scenario. Stanovništvo istočnoukrajinskih oblasti prinosi se na žrtvu planovima „izolacije” i „kažnjavanja” Rusije, raspodeli sfere uticaja i jačanja sopstvenih pozicija. „Mi se ne nalazimo u stanju novog `hladnog rata`, međutim, javne optužbe, zahtevi i pretnje od strane naših političkih rukovodilaca očigledno pomažu stvaranju takve atmosfere” – sasvim pravilno je rekao Džek Metlok mlađi, bivši amabsador SAD u Rusiji, a danas profesor Instituta za perspektivna istraživanja u Prinstonu, na stranicama američkog časopisa The National Interest. On ističe da „ukoliko vlada SAD želi da postigne slabljenje neravnomernog ekonomskog i vojnog pritiska Moskve na Ukrajinu ili slabljenje ruske podrške separatističkim nastrojenjima u pojedinim oblastima te zemlje, ona mora učiniti sve što je moguće da smanji rusku sumnju u to da SAD i njeni evropski partneri pletu intrige, nameravajući da otrgnu Ukrajinu iz ruske sfere uticaja i pretvore je u sanitarni kordon u cilju `obuzdavanja`, a u konačnom rezultatu i porobljavanja Rusije. Međutim, američki zvaničnici i administracija svojim dejstvima i izjavama, posebno sa početkom demonstracija na kijevskom Majdanu, kao da teže da pojačaju, a ne da smanje, rusko podozrenje…”[7]

Ipak, nastala situacija objektivno otvara određene mogućnosti za Rusiju. Čini se da bi strateški kurs Moskve mogao postati, s jedne strane protivljenje kursu Zapada (posebno svim pokušajima da je liše prava veta u SB UN), a s druge strane – aktivnije učešće u stvaranju višestranih međunarodnih mehanizama sposobnih da deluju u ovim ili onim kriznim regionima evroazijskog geopolitičkog prostranstva. Takva struktura, koja autonomno deluje u odnosu na OUN, kao što je to slučaj sa NATO i EU, može biti Šangajska organizacija za saradnju, kao i ODKB i Evroazijski ekonomski savez, ali i drugi modeli stvoreni između ostalog na postsovjetskom prostranstvu. Korišćenje iskustva jednostranog dejstva zapadnih struktura u kriznim regionima sveta, pomoglo bi Rusiji i njenim saveznicima da (ne odustajući od formalnog priznavanja mandata OUN), aktivnije guraju svoje interese, koristeći u tom smislu i slabosti (koje su se projavile u poslednje vreme) međunarodno-pravnih normi i praksu njihove primene.

________________________________

Odrednice:

[1] http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/49438

[2] http://inosmi.ru/russia/20150411/227446014.html#ixzz3a0mEsGbm

[3] Pisarev Ю.A. Velikie deržavы i Balkanы nakanune pervoй mirovoй voйnы. M., 1985. S.3.

[4] V «porohovom pogrebe Evropы». 1878-1914 gg. M., 2003. S.12.

[5] Niedhart G. Grossbritannien und die Sowjetunion. 1934-1939. München, 1972. S.62.

[6] Vyšný P. The collapse of mediation // The Runciman mission to Cze-choslovakia, 1938: prelude to Munich. Palgrave Macmillan, 2003. P.295.

[7] http://nationalinterest.org/feature/ukraine-crisis-time-reach-resolution-11156

Izvor: Fond Strateške Kulture