Dva američka plana za Balkan

Zašto su u maju 2015. godine u Kumanovu eskalirali sukobi? Ako Amerikanci podržavaju vladu Nikole Gruevskog, zašto su američke obaveštajne službe dozvolile albanskim teroristima da napadnu makedonski grad? Zašto ima haosa i divljanja u Prištini? Zašto se opozicionim vođama dozvoljava da svakodnevno bacaju suzavac usred parlamenta i parališu rad važnih institucija? Ako Amerikanci podržavaju Hašima Tačija, zašto onda američki obaveštajci istovremeno rade sa Aljbinom Kurtijem, Ramušom Haradinajem i drugom opozicionim grupama (pokret Vetëvendosje, na primer)?

Zašto Aleksandar Vučić često govori da Amerikanci žele da ga zamene? Ako je srpski premijer već učinio toliko ustupaka Amerikancima, a među najvećima su oni u vezi sa statusom Kosova i odnosu Srbije sa NATO, zašto onda američke obaveštajne službe podržavaju evrofanatičnu opoziciju u Srbiji?

Zašto se u Crnoj Gori raspala koalicija koja je državu de facto vodila u NATO? Ako je strateški cilj Amerikanaca bio da Crnu Goru guraju u NATO, zašto onda američki obaveštajci rade na novoj političko-stranačkoj aritmetici, koja je uvod u zbacivanje Mila Đukanovića sa vlasti?

Da li SAD imaju dve različite politike na Balkanu? Da li je ovo teorija zavere?

Ranijih godina smo slušali o sukobu Putina i Medvedeva. Stotine novinskih napisa o ovoj temi su objavili zapadni mediji. Danas slušamo o ozbiljnoj podeli u Velikoj Britaniji (zbog članstva države u EU) i u Nemačkoj (u vezi sa migrantima). Svuda postoje podele, osim u političko-obaveštajnom aparatu SAD. Vrlo često se od evropskih birokrata po briselskim kuloarima može čuti: „Amerikanci znaju šta rade”. Zato su supersila – jedina u svetu.

Međutim, ovo što se događa na Balkanu, u stvari pokazuje da aparat SAD takođe nije imun na podele. Ovo se vidi na primarnim izborima i na popularnosti Donalda Trampa, na neuspehu ukrajinske revolucije i na rezultatima Arapskog proleća. Ishod je da u Vašingtonu nema konsenzusa šta da se radi na Balkanu. Globalni politički sistem se dramatično menja i uskoro će biti veoma teško održavati regionalni bezbednosni kompleks na Balkanu.

Očigledno je da jedan centar moći u Vašingtonu smatra da treba nastaviti sa aktivnostima na Balkanu samo po inerciji. To znači dalje guranje balkanskih država u NATO, održavanje lokalnih lojalnih vođa, podložnih pritisku i spremnih da postepeno ispune sve zahteve. To takođe znači nastavak investiranja u postojeće regionalne odnose, sve dok ne postane jasno šta se događa na širem planu. Zato jedan deo američke supermoći podržava Nikolu Gruevskog, Aleksandra Vučića, Hašima Tačija i Mila Đukanovića.

Drugi centar moći misli da je krajnje vreme za plan B. Plan B uključuje koncept građenja nove političke i bezbednosne arhitekture na Balkanu kroz kontrolisane krize. Iz te perspektive, izgleda da se plan B oslanja na albanski faktor. Otuda i činjenica da neke strukture SAD ulažu u različite političke partije, terorističke grupe i radikalne organizacije. Možda izgleda paradoksalno, ali promena pozicija unutar struktura moći i uticaja u Vašingtonu i sukob (barem dve) struje američke moći je vidljiva i pokazuje se na Balkanu. Ušli smo u novi period destabilizacije.

Izvor: Katehon