Dve paralelne američke revolucije

O figuri Donalda Trampa vodiće se sporovi još mnogo godina.

Kakva je njegova uloga u istoriji Amerike? Ko je on u suštini? Američki heroj-supermen, koji se bori sam protiv svih za interese američke provincije i nosi se sa „vašingtonskim birokratskim blatom“? Novi Džordž Vašington koji je, ostavivši voljenu plantažu, stao na čelo rata za oslobađanje od ropstva globalnih elita (u ono vreme – od britanskog kralja Džordža III)? Ili samozaljubljeni ekscentrik koji je odlučio da svojim rijaliti-šou ulogama pridoda i ulogu predsednika SAD?

A možda se u neobičnoj Trampovoj ličnosti odražava revolucija koja se zahuktava u Americi a nema presedana u toj zemlji? Nema nikakve sumnje da su Sjedinjene Države u stanju revolucije, to jest – „radikalnih, dubokih, kvalitativnih izmena u razvoju društva“.

U SAD postoje svi klasični elementi revolucije – od ekonomskih problema, koji provociraju masovnu mobilizaciju uz govor o promenama, do paralize elite koja se zaglibila u međusobnim obračunima. Plus je tu i atmosfera globalne krize koja dezorijentiše staru vlast i razjaruje novu. Štaviše, u Americi su u toku dve revolucije.

Prva je na površini: politička, a vodi slomu monopola američkih „univerzalista-globalista“ koji su zemlju uveli u slepu ulicu i otvorili put nacionalistima. Ta revolucija je u svom špicu. Druga revolucija je zasad gotovo neprimetna, a upravo će ona opredeliti kako će SAD izgledati kroz 10, a možda i kroz 30 godina. Ta druga revolucija se neumoljivo približava. Ona će uskoro međusobno sukobiti konzervativce i socijal-liberale. Da veoma pojednostavim: naslednike Regana i Ruzvelta.

Tramp je, ako ne baš inspirator, sigurno nesporni simbol prve revolucije. Ironija je američke istorije što on svojom pobedom raščišćava teren za poraz svojih pristalica u drugoj revoluciji.

Uzroci prve revolucije ne izazivaju nikakve sumnje. Amerika se od kraja 80-ih nalazi u svojoj imperijalnoj epohi. Zbog odsustva ideoloških konkurenata, američki politički sistem je počeo da gnjili i okoštava.

U Vašingtonu je izrasla „imperijalna klasa“ koja je umislila da će njeni zvezdani trenuci biti večni. Kao i u starom Rimu, pojavila se tipično imperijalna elita čiju ideologiju je moguće nazvati univerzalizmom. Ta elita je – verujući u Fukujamin „kraj istorije“ – proglasila univerzalnost američkog sistema.

Univerzalisti su potpuno kontrolisali sve što se u SAD događalo od Bila Klintona do Trampa, nezavisno od toga koji predsednik SAD je kojoj partiji pripadao i kakav je odnos snaga bio na Kapitolu. Zato je podela na republikance i demokrate odavno izgubila smisao.

Univerzalisti su stvorili pojam globalizacije i idealnog „globalnog čoveka budućnosti“ koji postoji izvan svoje socijalne pripadnosti, pola, boje kože i zemlje. Ta sterilno tolerantna jedinka simboliše globalno-konektovanu, potpuno uverenu u svoju ispravnost elitu, koja gleda CNN i okuplja se u Davosu.

Istorijski i mentalno taj univerzalizam se oslanja na anglosaksonski beli protestantski aktivizam – na shvatanje uloge SAD kao Bogom izabranog zaštitnika vaseljenskog dobra od zla…

Ta univerzalistička elita čak je zaboravila i kako se pravi novac: većina njenih pripadnika nikada se i nije bavila biznisom jer je čine profesionalni političari, partijski aktivisti, novinari, profesori, birokrate i šefovi dobrotvornih fondova i NVO koje su stvorene političkim novcem. Svi oni opslužuju sistem. Ta elita dobija novac samo zato što čini političku i ideološku nadgradnju iznad američkog imperijalnog sistema. Upravo zato su ovako agresivni u nastojanju da sačuvaju svoje pozicije.

Kao što su pokazali događaji u Šarlotsvilu, da bi slomili Trampa, ti ljudi su spremni i da zemlju uvedu u novi građanski rat. Njihovi protivnici – konzervativci-nacionalisti – dobili su šansu tek poslednjih godina, posle niza vojnih i finansijskih neuspeha univerzalista. Kod američkih preduzetnika, koji gube konkurentnost i kod sve siromašnije srednje klase pojavio se interes da nacionalno pobedi globalno. Nacionalista Tramp stavio je tačku na globalizaciju, otvoreno nazvavši ceo svet konkurentom Sjedinjenih Država. On je takođe stavio tačku na licemerje Amerike, čak pre svega na licemerje prema samoj sebi.

Sa Trampovom pobedom došao je kraj i političkoj korektnosti koja je bila svojevrsni esperanto univerzalista preko kojeg su kontrolisali i sužavali društvene diskusije i stavljali van zakona sve ideje koje im nisu bile po volji. Zajedno sa njihovim autorima. To je bila najstrašnija moguća cenzura. Ona je nametanjem etiketa (setite se samo „ruskih hakera“) izbacivala iz igre sve neugodne ideje i njihove nosioce.

Međutim, fenomen Donalda Trampa nije samo plod uzdizanja konzervativnog pokreta. On je – u ništa manjoj meri – i posledica kraha leve ideologije u SAD. Čim su postali imperijalni – univerzalisti, pripadnici demokratske vrhuške su se odvojili od srednje klase koja je bila njihova tradicionalna baza. Partija je napustila Ruzveltov socijal-liberalizam i okrenula se oligarhijskom neoliberalizmu bračnog para Klinton.

Ali, sada se Amerika, pa i ceo svet, vratila situaciji koja je pre bezmalo 100 godina dovela Ruzvelta na vlast. Pred nama je opet sistemska ekonomska kriza sa finansijskim mehurovima, sa vapijućim raslojavanjem i socijalnim nezadovoljstvom. Sve to sa perspektivom nove podele sveta i neophodnosti koncentracije nacionalnih resursa za novu trku za svetsko liderstvo.

Amerika je pred ovim istorijskim izborom: ili će, kao što je to učinio Ruzvelt da bi sačuvao socijalnu stabilnost i kupovnu moć, podelu nacionalnog bogatstva učiniti pravednijom, obezbedivši normalan i osmišljen život većini u svetu u kojem roboti ubrzo mogu milione ostaviti bez nade u budućnost, ili će uslediti revolucionarna erupcija – poput one u holivudskim „Igrama gladnih“.

Nijedno od pitanja od kojih zavisi budućnost Amerike ne može se rešiti sa pozicija konzervativizma koji danas pobeđuje a zastupa smanjivanje uloge države, maksimalnu slobodu biznisa i primat interesa pojedinca nad društvom, jer upravo je to ono što SAD vodi u ćorsokak i ka socijalnoj eksploziji.

Za rešavanje nagomilanih problema SAD je potrebna nova etapa državnog regulisanja ekonomije, sa novim socijalnim ugovorom na nivou ekonomskih mogućnosti koje će Americi realno preostati. Kakve ovo ima veze sa Trampom?

Da bi se izgradilo nešto novo – staro mora biti slomljeno. Tramp jeste rušitelj starog sistema, ali on samo odseca maligne izrasline njene okoštale elite, on oslobađa politički prostor za promene. Svaki drugi – manje radikalni, da ne kažem odiozniji političar – pokušao bi da sporo reformiše sistem koji bi ga potčinio i svario.

Tramp je dezavuisao Vašington – i demokrate, i republikance – kao nosioce univerzalne istine, čime je isprovocirao koloritnu demonstraciju njihove moralne degradacije i pokazao da u SAD – pored univerzalista – postoje i američki nacionalisti, to jest da američki univerzalizam nije univerzalan.

Tramp istovremeno razara i atlantističku solidarnost, koja je za samoj sebi dovoljnu Ameriku postala nepotrebna i preskupa. Progresivne demokrate treba da budu zahvalne Trampu što je ubrzao čišćenje levog krila američke politike od klintonistčke truleži koju se sami demokrati nisu usuđivali ni da taknu.

Kako je pokazala predizborna kampanja Bernija Sandersa – bilo je naprosto nemoguće sa levog krila demokrata probiti zid političke korektnosti i sveobuhvatne cenzure. To je mogao učiniti jedino Tramp – on kojem etikete, koliko god mu ih lepili, nisu mogle da naškode. Tramp još može izgubiti, ali povratka na status kvo više neće biti. On je razorio dil elita, zaoštrio njihovu konfrontaciju, izveo njihov rat u javni prostor i svima odrezao put za povlačenje.

Konzervativci u njegovoj administraciji već lome preživele socijalne programe, za koje ekonomija SAD više nema resurse i tako razvezuje ruke onima koji će posle njih doći sa kardinalno novim rešenjima! Zato ćemo – prvi put za mnogo godina – umesto glumljenog nadmetanja republikanaca i demokrata gledati realnu borbu desnice i levice – konzervativaca i liberala. Obe partije se već podmlađuju i radikalizuju – počele su i da se vraćaju svojim izvorištima.

Od posebne je važnosti što se prioriteti Trampovih konzervativaca i Sandersovih progresista podudaraju povodom niza ključnih problema Amerike: neophodnosti poreske reforme, ograničavanja vlasti finansijskog kapitala, preporoda nacionalne ekonomije i reforme izbornog sistema. A to daje nadu da će stabilnu izbornu podršku imati levoliberalni, „ruzveltovski“ kurs u unutrašnjoj, pa i u spoljnoj politici sutrašnje Amerike.

Tramp je, sa jedne strane, lider konzervativne revolucije odlazeće anglosaksonske protestantske Amerike. A sa druge, Tramp je akcelerator druge mnogo fundamentalnije revolucije. On neumoljivo rastura sistem koji tu revoluciju zaustavlja.

Dolazak konzervativaca na vlast prisiliće sve koji se sa njima ne slažu da se vrate izvorima američkog socijalnog progresivizma. Konzervativna revolucija odozgo otvoriće put liberalnoj revoluciji odozdo. Tramp – a moguće je da on to i ne shvata i ne želi – ubrzava istorijski zaokret Amerike od Reganovih naslednika ka Ruzveltovim.

Izvor: Fakti