Rasturanje Srbije ili princip haosa

Kada je gospodin Mlađan Dinkić od stare stvarao novu političku stranku, čiji su temelji delanja spadali u regionalizaciju Srbije, da li je on tom prilikom pokazivao gordu državničku mudrost za kojom vapi gospodin Vuk Drašković, ili je upražnjavao poznavanje upokojenog naučnog socijalizma na kome je doktorirala gospođa Vesna Pešić, ili je sledio nečisti duh destrukcije vojske po kome se ravnao gospodin Boris Tadić, ili je videlački najavljivao pojavu sadašnje vlasti koja je nedostojna i Srbije i ukupne istorije Srba, ili naprosto ugledao se na ratnog zločinca Hašima Tačija, ili je na neki svoj način pomagao u tajnim i rušilačkim planovima gospodina Božidara Đelića, ili je uzor našao u turskoj shemi podele okupiranih srpskih zemalja na sandžake, ili jednostavno nije imao tri čiste šta to hoće da uradi od Srbije budući osokoljen uništavanjem srpskog bankarskog sistema sve sa službom društvenog knjigovodstva – ili je po sredi nešto sasvim drugačije?

Izvinjavam se zbog ovako komplikovane prve rečenice. Namera mi je da njome upravo takvom ukažem na svu slojevitost rasturanja Srbije, ali i jednostavnost puta do izvora ove nečastive delatnosti.

Dakle, po odgovore na sva ova i mnoga nerečena pitanja ne moramo ići u Vašington ili Brisel, a ni da svraćamo u Vatikan ili Berlin. Još manje da treba da se ogrnemo američkom zastavom, ili da ekumenizam usvojimo kao jedini put našeg srpskog pravoslavnog bića, ili da letujemo tamo odakle su nam roditelji proterani, a zimujemo tamo gde su nam pripremali sendviče sa mišomorom, kako nas redovno pozivaju plakati po Beogradu. (Znate, ono: „tako blizu, a tako lepo“, ili „skijanje u mariborskim Alpima“…) Odgovor je usred Šumadije.

U vreme kada je zapadna Evropa, zajedno sa Amerikom, sankcijama gazila sve Srbe i Srbiju, bezobzirno i svojim dajdžest zakonima legitimisano, u jednoj zimi došlo je do nestašice mazuta. Po gradovima toplane su stale, stanovi su postali frižideri, a pokazala se i nestašica ćebadi i tople odeće. Zgrade, novijih datuma zidane, nisu imale dimnjake, pa ni šporete ili kaljeve ili slične peći. Uvoz mazuta za toplane, a i svega, pod sankcijima Zapada, nije bio moguć. U bodljikavim žicama Zapada zima je zaista bila stigla u Srbiju.

ČOVEKOLJUBLJE SA ZAPADA Tada nam je Zapad otkrio lice svog humanističkog pogleda na život. Onako kao što su nam do tada isporučivali šlepere lekova kojima je istekao rok važnosti, a nisu dopuštali da uvezemo sirovine za proizvodnju lekova, kao što su znali da je stopa smrtnosti veoma povećana u Srbiji zbog izostajanja lekova, kao što se graničilo sa naučnom fantastikom da se neko iz Srbije leči negde na Zapadu, kao što je iz SVIH međunarodnih organizacija Srbija bila izbačena, kao što je nad nama Srbima Zapad preko svoje sluškinje Ujedinjenih nacija diktirao svoj moral za čitav svet, tako su u pomenutoj zimi odvojili cisterne i cisterne za takozvane demokratske gradove u Srbiji. To su bili gradovi u kojima je lokalnu vlast držala Miloševićeva opozicija. I gradovi su raširenih ruku primili te nesebične darove. Bila je to velika pobeda demokratije u Srbiji.

Ne može se reći da je to početak rasturanja Srbije, koreni su malo dublji, ali je vrlo slikovito, za poslednjih dvadesetak godina najupečatljivije. A što je važnije od svega, taj humanistički gest na najneposredniji način opisuje to kako nas Srbe vidi taj veoma, veoma civilizovani Zapad.

Mi Srbi za Zapad jedan smo remetilački faktor u svim sredinama, nekultivisan, divalj i anarhiji sklon narod, ravan rulji u kojoj ne vladaju nikakvi zakoni, pa ni oni prevaziđeni, iz običajnog prava, sa svešću koju treba menjati. Inače zašto bi Zapad jednima, kao izabranima, po meri njihove kulture i demokratije, dodelio humanitarnu pomoć, a ostalima, koji se ne uklapaju u njihov metar društva, ne bi. Pa da ove više divlje, od onih manje divljih, kojima oni daju mazut, treba da opomene da se prizovu pameti – jer oni su, tamo na Zapadu, pravom svoje nadmoćne kulture i bogatije tradicije gospodari naših srpskih života. A nema veze, to ne treba uzimati u obzir, što se uzrok i početak svih tih peripetija sa sankcijama, kao i oko grejanja, nalazi u svesti koja se začela u nečijoj glavi tamo negde na Zapadu. I sad se ispostavlja da je posledica uzrok, a uzrok posledica. Ko može neka spoji tu logičku papazjaniju, sastavljenu na stolu zapadnog racionalizma.

Za nas Srbe daleko je važnije da uvidimo da je taj gest čovekoljublja sa Zapada samo išao u prilog još većim produbljivanjima raskola, deobama i netrpeljivostima u nas, u našoj Srbiji. Jer oni koji su dobili mazut (te staklene đinđuve, pre nego što počnu da ih masakriraju – po receptu Anglosasa pred Indijancima), kao povlašćeni, kao izabrani, s punim pravom i legitimacijom sile Zapada, gordo će dopustiti svojoj samoživosti i bezobzirnosti, da se razmašu kao uravnotežene i podstičuće odlike života. Jer nije zabeležen slučaj odbijanja tog zapadnog dara. Niti je iko u Srbiji osudio taj čin zapadnog čovekoljublja.

Budući da je izazvana delatnošću kulturnijeg Zapada, samoživost je, dakle, postala životonosna sila, uprkos višemilenijumskom iskustvu koje tvrdi suprotno, navodeći to kao najniži životinjski akt u čoveka.

PERJANICE NETRPELJIVOSTI Treba li reći da su ti i takvi porivi u duši poslednji stepenik pred isključivošću, netrpeljivošću i nasiljem – pa se onda, na primer, ne pitajmo odakle tolika mržnja prema svakom vidu ispoljavanja rodoljublja (jedna od osnovnih brana pred netrpeljivošću i isključivošću sazdana je od rodoljublja, stoga nije rodoljublje kada gospodin pisac Svetislav Basara kaže da moramo da menjamo svest, niti je rodoljublje kada njegov sagovornik, u njihovom otužnom razgovoru, gospodin Aleksandar Vučić ponovi to isto, da bi nekoliko meseci pre toga sasvim zablatio jedan od najsvetijih srpskih praznika, Vidovdan… uz čitav niz akata mržnje protiv svog srpskog roda, što se obično zaodeva u tajanstvena značenja dugo već moderne reči demitologizacija a što je naročito usavršen vid netrpeljivosti i isključivosti). A da u prilog isključivosti ne pominjemo tamu i mrak među novinarskom svitom i štampe i svih televizija po Srbiji, ili srpsko pravosuđe, sve sa specijalnim sudom, ili gospođu Natašu Kandić, ili gospođu Sonju Liht, ili gospođu Sonju Biserko, ili gospodina Teofila Pančića, ili gospodina Miljenka Deretu, ili gospodina Ivana Vojevodu… Što su javne perjanice netrpeljivosti, ostrašćenosti, egocetrizma u Srbiji. Samo po sebi razumljivo je da je delatnost ovih činovnika mraka verna kopija onoga što radi sama vlast, i obrnuto, iz čega i sledi da je to jedna vrlo čvrsta simbioza, jedan jedini organizam.

S druge strane, kod onih koji nisu dobili mazut, tim zapadnim darovanjem, ništa prirodnije od toga nego da se probude zavist i zloba, i najposle da se Zapad shvati kao ona civilizacijska celina koja Srbima želi svako dobro, da je za to i spremna na takve darove. Setimo se samo onih tramvaja, autobusa, brašna, konzervi, i ko zna čega sve već ne, čime je Zapad s padom Miloševića krenuo da zasipa i Beograd i Srbiju. I ko posle svega toga ne bi rekao: Zapad je prijatelj Srbima. A to što se taj civilizacijski krug prethodnih godina upinjao iz petinih žila, pa i bombama i uranijumom, da u svakom pogledu satre i Srbe i Srbiju, treba zaboraviti. To sve bilo je protiv Miloševića. Mi oko njega, samo smo kolateralna šteta, ono što bi rekli Anglosasi: pogibija od prijateljske vatre.

Zar sve ovo ne podseća na proizvođača droge koji, od tim poslom steknutih para, otvara centar za lečenje narkomanije! U Americi imali smo slučaj velikog kriminalca Al Kaponea i ništa manjeg humanitarca, ali i rodoljuba.

VIRUS BEZOBZIRNOSTI U svakom slučaju, posle mazuta jasno je bilo da je raskol u Srbiji postao prirodno stanje, štaviše prva ploča na savremenom i modernom putu na Zapad, pa po tome i nešto veoma poželjno i preko potrebno.

Kolikogod to zvučalo nestvarno, danas, usred pitomih, idiličnih, blagih i prijatnih javnih uveravanja u mirne tokove života u Srbiji, Srbija je zaražena opakim virisom bezobzirnosti, samoljublja i isključivosti. To je ozvaničilo i slavodobitno primanje zapadnog mazuta.

Sad smo se donekle primakli odgovoru na pitanje čime se to rukovodio gospodin Mlađen Dinkić, kada je u program svoje nove-stare stranke uterao zapovest o regionalizaciji Srbije.

Manje-više svi mi znamo šta je centralna vlast, ali isto tako znamo šta je zemlja podeljena na regione. Tako, na primer, Brozov ustav iz 1974. godine pocepao je Srbiju kao komad hartije – i to je rezultiralo padanjem kapija Srbije pred spoljnjim neprijateljima, osim onih već razvaljenih kapija koje su nesrpskim žiteljima Jugoslavije dopuštali da u Srbiji rade šta im se ćefne. Do propasti Brozove Jugoslavije od tog ustava prošlo je samo šesnaest godina – što je za vek jednog naroda, ili jedne države, činjenica bez ikakve važnosti. Ali kada se u tom vremenu bar ne zaustave procesi koji vode raspadanju i rasulu države i koji ne kazuju o bujanju raznih životonosnih delatnosti, onda je to prilično vremena.

A, kada je glava države u pitanju, kao danas, onda se ne vode jalove i isprazne rasprave o regionalizaciji, o centralnoj vlasti, o ovom ili onom modelu državnog ustrojstva, ne istupa se sa saopštenjima sa raznih katedri, skupštine stranaka… nego se u jednom jedinom duhu pristupa objedinjavanju svih vitalnih državnih činilaca, od vojske i policije, do saobraćaja, komunikacija, bankarstva, zdravstva, pravosuđa, školstva… i, naravno, privrednog potencijala. A ovaj gospodin Mlađan Dinkić bi da regionalizuje Srbiju, kao da Srbija traje u blagostanju i svakoj dobrobiti, u duhovnom jedinstvu na kome bi pozavideo svaki Nemanjić. Njegova regionalizacija bi bila dodatno komadanje i onako duboko podeljene Srbije, po svim šavovima koji je koliko-toliko drže kao jednu papirnu celinu. Ta regionalizacija nije deljenje kolača vlasti, kako vlast razumeva čak i Politikin zvanični karikaturista gospodin Dušan Petričić: vlast nije za otimačinu i pohlepu, kako se o vlasti svojim delanjem izjašnjava i gospodin Nenad Čanak. Ideja vlasti je u opštem dobru, što nauče i studenti prve godine filozofije. Ali gospodin Mlađan Dinkić bi da regionalizuje Srbiju, a samim tim i da se kolač vlasti deli na jednake časti, sve do jednog jedinog glasača.

U kolaču vlasti, tek usput da se doda, za nepostojanu dušu, kao učvršćivač, sadržan je onaj zaslađivač koji dušu pokreće na osionost, gordost, bahatost i bezobzirnost – samo se setimo kako je gospodin Nenad Čanak odvažno i čilo vozio motorne sanke po trotoarima Novog Sada, ili kako je onaj ministar gospodina Zorana Đinđića, sa zadnjeg sedišta, komandujući vožnju, usmrtio devojku na trotaru, ili kako je gospodin Predrag Marković, manje znan kao ključar prve Soroševe kancelarije u Srbiji, u ime svoje neprikosnovenosti pustio bradu, da zaseni prostotu, ili kako je gospodin Božidar Đelić a da i ne trepne tetkinim kaučem bestidno dokumentovao svoju jedinu imovinu, ili kako je gospođa Zorana Mihajlović silom svoje ličnosti gordošću pauna preuzela kormilo života u Srbiji, da po svom ćefu kroji energetske odnose Srbije sa Rusijom.

Za svagda treba reći: u duši u kojoj caruje gordost i osionost nema topline života za drugog, pa time ni smisla za opšte dobro. Ali ko će o takvim tričarijama voditi računa kada su pred Srbijom visoki zadaci stupanja u Evropsku zajednicu i NATO. I bez javnog muljanja sadašnje vlasti, zar to ne potvrđuju kancelarije za tu delatnost, skoro u svakom budžaku po gradovima Srbije?

ŠTA NAS NE SPAJA Dakle, da skratimo, u krajnjem ishodu, svesna ili nesvesna zamisao gospodina Mlađana Dinkića o regionalizaciji, sadrži se u odricanju od suvereniteta, odnosno u proizvođenju tuđina u gospodara Srbije. Jer, ako se utemeljuju netrpeljivost, samoživost, egocentrizam, samoljublje… kao osnove društva, onda se, sasvim prirodno, ima smatrati da to društvo i nije u stanju da vodi računa o sebi. Tako razbijeno na jedinke, tako atomizirano, ono će preko svojih jedinki i nadalje inertno težiti tom istom stanju, pošto u sebi neće imati ništa objedinjavajuće – iako većina ljudskog roda tako misli i dela novac nije ono što ljude spaja, što se u slučaju gospodina Mlađena Dinkića postavlja kao osnova društva. Ne treba nama Vilijem Šekspir, ni njegov Timon Atinjanin da bismo za to znali. A još manje da je to u stanju interes – čak i kada je interesna pljačka u pitanju, jer se tada na vrhu ljudske volje nalazi strast koja kazuje o nadređivanju, za šta je veoma zahvalna, radi potkrepljenja te tvrdnje, velikobritanska spoljnja politika u poslednjih 300 godina, ili germanska vizija sveta od Berlinskog kongresa do danas, ili sadašnja spoljnja politika Amerike.

Ako nam je moral vodič kroz život onda treba znati da novac, kao crkotina, kao ucrvljana lešina, jedino što privlači muve, na šta liče sve zapadne donacije koje su se slile u Srbiju posle oktobra 2000. (setimo se onih ponosno na tabli istaknutih 100.000 dolara koje je Amerika uložila u obnovu Doma omladine u Beogradu, da bi na tom mestu mogla zarazno da orgija sa izopačenjima i nakaznostima novog svetskog poretka, što sveukupno predstavlja kao poželjne vrhunce života).

U velikom nizu podvala gospodina Mlađana Dinkića ima još jedna neprikrivena, koja nas uverava u njegove sasvim nečasne pobude pred Srbima i Srbijom. Njegova uloga od njegovih nalogodavac, svesnih ili nesvesnih, nije u njegovom isturenom položaju, nego onako, donekle iz senke, a donekle da se on vidi i zna. I s tog poluprikrivenog mesta on nam poručuje „ujedinjeni regioni Srbije“ (kao da ga vidim na Trgu republike kada oktobarske demonstrante grleno poziva na kriminalno provaljivanje u Narodnu banku Srbije, dok gospodin Nenad Čanak nešto dalje poziva na vešanje Slobodana Miloševića). Već sama ta složenica kazuje o misaonoj mutljavini koja nam servira pitanje: kako ono što si razbio ponovo možeš sastaviti, da bi se očuvala pa i obogatila svrha toga što je razbijeno.

Ja u tome gledam duh anglosaksonskog odnosa prema predmetu interesovanja, ne predmetu s kojim se stupa u odnos jednačenja, za šta su potrebni i uvažavanje i trpeljivost i obzir i naklonost. To je kao ono kada je Amerika preko svojih evropskih slugu krenula da rasturi Libiju, što joj je i pošlo za rukom, da bi je posle sastavljala, ili Irak, ili Avganistan ili… U prevodu na naše srpske prilike to je: ne da se namerno izazvan požar gasi, nego da se još više širi, čime se lopovima, ološu i šljamu daje prilika za nesmetano delanje. Takve okolnosti idu naruku onima koji nemaju kičmu da stanu licem u lice sa zbiljom, pa se zato i zovu ološ, šljam i fukara.

OTUĐENI I ISTISNUTI Kao delatnik novog svetskog poretka gospodin Mlađen Dinkić dobio je zadatak da stidljivo istrajava u delatnosti rasturanja Srbije, što se rečnikom sledbenika tog toka istorije oslovljava kao modernizacija, demokratizacija, tranzicija, liberalizacija… a uvrh svega, kao kruna te naopake delatnosti sa zlokobnim učinkom, postavljaju se ljudska prava.

Uloga ljudskih prava sadrži se u neposrednom otuđenju čoveka od hrišćanstva, od roda, od porodice, od tradicije, od istorije, od nasleđa svake vrste, da bi sam čovek, kao sasvim oguljena i ogoljena jedinka, potpuno izložen, na brisanom prostoru, tako istisnut iz zajednice, svoj jedini oslonac imao u poznavanju papirnih zakona, u strepnji pred poslodavcem, u praznoj formi sindikata, u obesti policije, u mrzovolji socijalnih radnika, advokatskim muljanjima, raznim folirantskim i žicaroškim humanitarnim organizacijama, prihvatilištima za beskućnike, sivim sigurnim kućama, za sada samo za ženski pol, u pohlepi banaka itd. I to novi svetski poredak zove otvoreno društvo, sa najvišim standardima života.

Ispod maske tih mističnih reči još većih mistifikatora globalizma nalazi se odbacivanje vrline kao prevaziđene civilizacijske tekovine, pod naslovom demitologizacije. Kada izbistrimo mutljavinu tih novih reči novog svetskog poretka, a da mu zapadnjaci Napoleon Bonaparta ili Adolf Hitler nisu vođi, suočavamo se sa nepoštovanjem starih, blaćenjem svakog autoriteta, rasturanjem sopstvene istorije, osim one koja se stacionarno upisuje u istoriju bolesti, ismejavanjem trpeljivosti i skromnosti i smernosti, nipodaštavanjem čednosti i skrušenosti, gnušanjem nad samilošću i saživljenošću, glumljenom ljubavlju prema bližnjem, sprdnjom sa svetinjama, gađenjem nad devstvenošću, izmozganim smicalicama pred požrtvovanjem, izvrgavanjem ruglu pa i kažnjavanjem junaštva, izbegavanjem svetosti… – što su u netaknutom, u očuvanom stanju temelji naših života. A s druge strane, kao vodiče ka novom čoveku i promeni svesti (što je germanski hit među nama Srbima), imamo težnju ka hvalospevima nakaznosti i kultom izopačenja, veličanje licemerja i izdaje pod firmom kooperativnosti i prijateljstva, na ravan vrline izdizanje promiskuiteta svake vrste, s prividom čistote i uglađenosti istican i hvaljen prostakluk, odbacivanje i prekrajanje istine kao mere stvarnosti, podsticanje samoljublja kao najpoželjnijeg vida društvenog opštenja, pokloničko proizvođenje antiheroja, krivotvorenje istorije i naturanje tuđih koncepata srpske prošlosti… i kao kruna svega, imamo zakonskim sankcionisanjem gaženje svakog vida rodoljublja (da se neko ne prevari pa da pomisli da je to uređivački koncept televizije B 92). Naravno da je sve to sračunato za stolovima zapadnog racionalizma, samo da bi se iskorenila svaka mogućnost sabornog objedinjavanja ljudi po onim tokovima života koji su lišeni sumnje i slučajnosti, koji ne traže korist, nego iskrenu uzajamnost i bezrezervnu predanost. Težište spajanja ljudi na Zapadu treba da bude i jeste na onim tokovima koji mogu da proizvedu novac, pa čak i kada je prostitucija u pitanju (prostitucija u užem smislu je polna a u širem moralna, kao, od poprilične lepeze njenog ispoljavanja u Srbiji, da uzmemo primer donatorska ulaganja iz Soroševe kase, ili služenje tuđinu koji je dao novac za određena kretanja u društvu, a tuđin se obično pojavljuje u liku ambasadora).

NA METI JE VRLINA Drugim rečima svedeno, komadanje Srbije, po planovima i po delanju gospodina Mlađana Dinkića, nije samo stvar teritorije, nego i temelja duhovnog života. Ne samo da su krv i zemlja jedno isto, što se inače smatra prevaziđenom tekovinom državotvorne misli, ali ne spada u planove otimanja istorijom potvrđenih srpskih zemalja (kao, na primer, Republike Srpske Krajine). Pošto je otimačina i rasturanje Srbije pri kraju, sada je na meti ponajviše vrlina, kao najprirodnije okrilje duha, vrlina koja je u stanju da ljude saborno okuplja i drži u čvrstoj zajednici. I to je najviše pitanje bezbednosti i suverenosti jedne države, pa tako i Srbije.

Sve ovo do sada rečeno treba da nam potvrdi da je gospodin Mlađan Dinkić janičar novog svetskog poretka, neko bi možda rekao i poturica. Kako mu drago, svodi se na isto. A on je ovde pomenut kao obrazac takve ličnosti, u teško prebrojivom nizu narodnih vođa, manjeg i većeg kalibra, u poslednjih dvadesetak godina u Srbiji.

U potpunijem razumevanju izraza janičar novog svetskog poretka trebalo bi samo da obratimo pažnju na sve učestalije pojave u Srbiji, u poslednjih kritičnih dvadesetak godina. A evo o čemu je reč.

Otkako su se devedesetih bili pomamili rušitelji Jugosalvije, po beogradskoj štampi mogao se naći oglas koji je Srbe i Srpkinje pozivao na lutriju po kojoj je njih 50.000 (pedeset hiljada) godišnje dobijalo zeleni karton, sa dozvolom za rad i boravak u Americi. Uskoro su krenule kolone prvih srećnika. A pošto je Dejton utemeljio budućnost Srba, po srednjim školama, posebno po gimnazijama u Srbiji, nastala je pomama za završavanjem poslednjeg razreda negde u Americi. Sve to uz blagoslov američkih vlasti. Sad više i ne pominje Amerika lutriju, nego preko internet posrednika nudi isto bez lutrijskog hazarda.

Ne želi se ovde reći da Amerika pokazuje apetit prema srpskim dušama u ovo današnje vreme. Ona je to radila i ranije, preko raznoraznih fondacija i stipendija, čime je regrutovala svoje propagandne agente i širitelje ljubavi prema Americi. Među kojima se ističu mnogi narodni vođi i voditeljke. A ovo danas, u jednom trajnom procesu samo je pojačano vrbovanje srpskih duša za američku stvar. I to je ono što se spolja vidi, dok iznutra biva nešto daleko opakije i dušegubnije.

Pogledajmo to ovako.

JANIČARI Pošto je danas prisustvo Rusa i Rusije prokaženo u svesti mladog čoveka, onog koji obično i kreće putem iseljavanja, on odlazeći iz Srbije u Ameriku, odlazi iz zlikovačkog naroda, iz zemlje koju svi na svetu mrze. Tome ga uče u školi, o tome mu govore filmovi, i strani i domaći, pozorišne predstave, sva sredstva javnog informisanja, glumci koji uglavnom drže nepolitičko mnenje, raznorazni trovači smisla umetničkog dela… I, kada stupi na tlo Amerike, ništa prirodnije nego da taj dolazak doživi kao oslobađanje od tog na leđa natovarenog mu greha. Tek tu on postaje slobodan, ali sada i odan tom tlu, kao izvoru svoje slobode. I još kada mu se, sa američkim državljanstvom u džepu, pri povratku u Srbiju, što nije daleko od istine, američki ambasador lično obrati telefonskom porukom, pri nekoj izrazitoj krizi, njegovoj sreći niko neće moći da doskoči. Taj osećaj sigurnosti niko mu nikad nije pružio. Iza njega stoji Amerika Svetska sila namb uan.

U vremena turske vladavine širom srpskih zemalja ovakav duševni inžinjering davao je janičare – one koji su svim svojim delatnostima odobravali i branili svog okupatora kao oslobodioca. Dok su u potaji, u četiri zida, pred proverenim prijateljima, možda ponekad se prekrstili, slavu svoju proslavili uz hranu i piće koje više ne uzimaju i možda tiho zapevušili kakvu svoju staru pesmu. Učinak njihov za Tursku državu bejaše neprocenjiv – janičari su govorili srpski, kao i oni nad kojima su imali vlast. Za potpuno ovladavanje Srbima imali su legije svojih klonova, sa maternjim srpskim jezikom. Pa nek se onda zapita neko: kako to da su Turci 500 godina vladali Srbima.

A nije isključeno da neko postavi pitanje: zašto se pominju Rusija i Rusi. Iz sasvim prirodnog razloga: Rusija i Rusi, kao što nisu mislili i govorili, tako i sada ne misle i ne govore o Srbima i Srbiji ono što govori Amerika, pa time i Zapad. Zato je potrebno da se Rusija izvrgne ruglu, u svim segmentima života, od umetnosti, nauke, tehnike, do morala, razvrata i imperijalnog naturanja svetu (što su inače odlike zapadnog sveta). A Srbin u Rusiji jedino što može doživeti naklonost, obzir, pažnju, uvaženje, trpeljivost… a da zauzvrat ništa se ne traži – što se inače u poštenom svetu zove ljubav.

U kratkom rezimeu ovog tužnog razmatranja da zaključimo: to je ono što projektanti novog svetskog poretka žele da iskorene u nas Srba, a za šta im veoma predano služe naši narodni vođi, kao i mnoštvo zapadnih kancelarija, činovnika svake vrste i svega što učestvuje u oblikovanju javnog života i mišljenja o njemu. Time se udaraju temelji rasulu koje se na grčkom zove haos, što je za nas Srbe tajno ime za Evropsku zajednicu.

Izvor: Novi Standard