Egzistencijalna kriza Evrope

Kako god da se grčka kriza završi, bilo da Atina napusti evrozonu ili se potčini štednji i dikatima kreditora, izgleda da Evropska unija naginje ka egzistencijalnoj krizi.

Grčka je pozajmljivala i trošila van svojih sposobnosti, kao što je to Njujork radio 70-tih godina, ili Detroit, Ilinois i Portoriko danas. Ali kriza Evropa je nešto više od budžetskih deficita i štetnih dugova.

Težnja ka Evropi iz snova generacije Žana Monea o jedinstvenoj Evropi izgleda da je pukla. Zamah je sada u razdvajanju i raspadu.

Grčka kriza je otkrila slabosti Unije, želju mediteranskih zemalja da izgrade blagostanje koje njihove privrede nisu mogle da podrže bez ogromnih zaduživanja u inostranstvu.

Plaćanje tih dugova će izazvati još veću štednju među tim nacijama. Ali, na kraju, te nacije, baš kao dužnici, mogu da odluče da odšetaju i ostave račun neplaćen.

Ali ne samo da privreda ugrožava EU. Postoji i zov plemena i naroda koji je i ranije cepao Stari kontinent.

Britanska Stranka za nezavisnost i Nacionalni front iz Francuske, stranke koje žele izlazak iz EU, imaju milione glasača u svojim zemljama i simpatizere širom Evrope. Ove partije pozivaju se na istorije svojih zemalja, heroje i kulture, dok im sledbenici EU i evrozona zvuče kao neka japijevska priča iz Fajnenšel tajmsa. Ko bi još hteo da bude topovsko meso za Brisel i Evropsku komisiju?

NATO je senka onoga što je nekad bio. Danas je to virtuelno bratstvo onih koji žive na tuđ račun. Isključujući Poljake, Estonce i Turke, sve evropske ancije su srezale vojne budžete na ispod dva procenta BDP. Angela Merkel je opisana kao čelična kancelarka zbog sukoba sa Ciprasom, ali ona zapravo više izgleda kao Vili Brant kako razgovara sa Vladimirom Putinom.

Vek ranije, pošto su Lojd Džordž i Klemanso napravili kartu u Parizu, mogli ste da hodate od Bagdada do Kaira, zatim da skrenete južno i hodate nekih sedam hiljada kilometara do Kejptauna, i još ne biste napustili britansku teritoriju.

Danas bi Britanija i Francuska, imperijalne sile Sajs-Pikota, više volele da Amerikanci kontrolišu Bliski Istok. Naši saveznici imaju loša iskustva sa evropskim ratovima koji nisu doneli ništa dobro i logično je da niko od njih ne želi novi rat.

Ali oni i imaju nešto zajedničko. Njihov kontinent je napadnut.

Od propalih država podsaharskog regiona do ratom razorenih nacija Magreba i Bliskog Istoka, Treći svet dolazi da okupira Stari kontinent.

Drugog jula je Njujork tajms imao nekoliko članaka o grčkoj krizi, ali i ponešto na temu imigracione evropske krize. Nekih osam hiljada imigranata  zaglavljeno je u kamionima u Kaleu i Doveru, na suprotnim stranama Lamanša, dok su se migranti gužvali u njima kako bi prešli u Englesku. Vozači kojima je prećeno nisu ništa mogli da urade kako bi ih sprečili.

„Migranti hrle ka Evropi iz severne Afrike i turbulentnog Bliskog Istoka“, kaže Tajms, „EU je pokušala da natera zemlje da podele teret, ali do sada nisu uspeli da se dogovore kako to da izvedu. U Britaniji je to pitanje posebno žarište, jer evroskeptici zagovaraju izlazak iz Unije, navodeći migrante kao glavni problem.“

Ima još jedan naslov na istoj stranici: Rusija vidi posebnu pretnju u svojim građanima koji prelaze na islam. Priča je povezana sa strahovima od džihadističke pobune unutar njenih granice, dok etnički Rusi prelaze u militantni islam i pridružuju se 15-20 miliona muslimana kojih već ima u Rusiji i onih dva miliona koji žive u Moskvi.

Rusija i Evropa imaju više sličnosti nego što shvataju – istu egzistencijalnu pretnju.

Još jedna priča: Evropa se bori sa islamističkim radikalima u društvenim medijima o vrbovanju džihadista unutar Evrope.

Šef Evropola je rekao za Tajms da „se procenjuje da je do pet hiljada ljudi iz Zapadne Evrope otišlo u Irak i Siriju, mnogi kako bi se pridružili Islamskoj državi. Britanski zvaničnici veruju da se oko 500 ljudi koji su se vratili u zemlju predstavljaju potencijalnu pretnju.“

Evropa je preživela depresiju i najgore ratove u savremenoj istoriji, pa su njene rane trajne i užasne. Ali može li Evropa da, sa starosedelačkim stanovništvom, koje stari, smanjuje se i umire, da preživi neprestanu invaziju naroda Trećeg sveta, koje nikad pre nije asimilovala? Pogotovo kad milioni tih ljudi ispovedaju militantu veru koja je oduvek bila strana i neprijateljski nastrojena prema Evropi?

Problem rađanja u Evropi postoji već 40 godina. Ne nazira se kraj invaziji Trećeg sveta, dok se u zemljama Bliskog Istoka i podsaharskog regiona odvijaju novi plemenski, verski i građanski ratovi, koji će poslati još milione ljudi ka obala Mediterana.

Ko i šta će ih zaustaviti? Baš kao što je general Petreus rekao na putu za Bagdad: „Recite mi kako se ovo završava?“

Izvor: Real Clear Politics, Novi Stanard