Autor: Zoran Čvorović

Emanuel Makron kao novo lice Evropske unije

Naslovna / Politika i društvo / Emanuel Makron kao novo lice Evropske unije

Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 21/09/2017, 10:16

1. Evropska unija iz perspektive „devedesetih”

Kada pobornici ideje „Evropa (=EU) nema alternativu” hoće da običnom svetu približe sve „benefite” koje će naš narod i država imati od priključenja ovom zemaljskom raju, najboljem od svih do sada obećanih, onda posegnu za argumentima ovakvog tipa: gde su odlazili naši gastarbajteri na rad – u zemlje EU ili u Rusiju i Kinu; gde bi želi da živite i radite – u Nemačkoj i Francuskoj ili u Rusiji ili Belorusiji; da li je bolji sistem socijalne i zdravstvene zaštite u EU ili u Rusiji; gde su radnička prava bolje zaštićena u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj ili u Rusiji, Kini i Kazahstanu; da li bi više voleli da vam deca studiraju na univerzitetima u EU ili u Rusiji i Kini; i najzad, hoćete li da Srbija bude u zajednici sa evropskim ili sa azijskim državama.

Pošto čovek svoju predstavu društvenih fenomena uglavnom formira na osnovu utisaka iz najskorije prošlosti, što posebno važi za čoveka informatičke ere kome je vertikala sećanja i iskustva sve kraća i oskudnija, navdena argumentacija u prilog EU je iz ugla iskustva devedesetih godina prošlog veka zaista ubedljiva. Nasuprot političkog haosa, opšteg bezakonja i nesigurnosti, privrednog i finansijskog kraha, kolapsa socijalnog i zdravstvenog sistema, koji su devedesetih godina prošlog veka zadesili sve države Istočne Evrope i Balkana, Evropska zajednica je tih godina zaista delovala kao jedna velika „država blagostanja”. Stoga su Fukujamina proricanja o kraju istorije i konačnom trijumfu zapadne liberalne demokratije delovala realnije na ratom zahvaćenom Balkanu i u tranziciono devastiranoj Istočnoj Evropi, nego na zapadnoj hemisferi. Ovaj hilijastički utisak, izmešan sa osećajem sopstvene inferiornosti, imao je kod Balkanaca i istočnih Evropljana plodnu podlogu u višedecenijskom doživljaju Zapada kao simbola slobode.

Jednom rečju, Zapad koji je početkom 20. veka izvezao komunizam u pravoslavno Rusko Carstvo, dočekao je krajem istog veka u svojim raljama robove-begunce ispražnjene svesti, koji su hrlili u obećani Edenski vrt zapadne civilizacije. Tako je Zapad zahvaljujući izvozu komunizma tokom 20. veka, umesto fizičke kolonijalizacije svog istočnog predziđa, izvršio vrlo uspeli poduhvat kolonizacije (akulturacije) svesti, pre svega, evropskih pravoslavnih naroda.

Pošto je kod kolonijalne vesternizacije poistovećivanje sa zapadnom civilizacijom akt nužnosti, a ne akt slobodnog podražavanja, ne treba da čudi što današnji predvodnici pozapadnjačivanja među Srbima nemaju ni delić onog oduševljenja za slobodu i nacionalnost koje je nadahnjivalo duhove jednog Ilije Garašanin i Stojana Novakovića. Naši današnji zapadnjaci lišeni su ne samo slobodarstva, već i svakog vida racionalnosti. Stasali po nadzorom Tita i partije, oni imaju mitski i dogmatski odnos prema evropskoj stvarnosti, koji se najočiglednije manifestuje u paroli „Evropa nema alternativu”. Mitski odnos prema stvarnosti i stalna borba protiv „slobodnih duhova koji sam mit dovode u sumnju”, čine osnovu svesti i delovanja današnjih Srbijinih EU-ropejaca, pa ih M. Lompar s pravom naziva sekularnim sveštenstvom.1) Delom zbog inostranih apanaža, a delom zbog sopstvenog istoriosofskog slepila kao ploda jednodimenzionalne dogmatske svesti, Srbijini sekularni sveštenici imaju okamenjenu predstavu o Evropskoj uniji, koja odgovara utisku koji o Zapadnoj Evropi iz devedesetih godina prošlog veka nosi i naš običan svet. Zato saznanje o tome gde se zaputio brod EU teško da možemo da dobijemo od onih čiji su politički vidici i interesi nepovratno kolonijalno zaključani u ideju „Evropa nema alternativu”. Neuporedivo je korisnije da čujemo šta o budućnosti Evropske unije govore pripadnici njenog nadnacionalnog establišmenta.

2. Rađanje novog lica Evropske unije

Ne samo po godinama, već po onom što govori, što je uradio tokom sto dana svog predsednikovanja, a naročito po onome što najavljuje da će učiniti, Emanuel Makron deluje kao autentično lice nove Evropske unije. S tim u vezi, svakako nije slučajno to što liberali iz ruske filijale „Karnegi centra” o fenomenu „makronizacije” već govore kao o „mogućem načinu obnove Zapada”. Pri tome, podvlače kako će sam Makron svojim primerom pokazati koliko je „makronizacija” obrazac „uspešne priče” (success story) za suprostavljanje probuđenim ultralevim i ultradesnim populistima (ovde).2) Svoju viziju „uspešne” francuske i evropske priče, ovaj bivši Rotšildov bankar je podrobno predstavio u opširnom intervju koji je 1. 9. 2017. dao „Le Point-u” (ovde).3) U intervjuu se Makron dotiče svih na početku navdenih stereotipa na osnovu kojih prosečan građanin Srbije gradi svoju predstavu o Evropskoj uniji kao zemljaskom raju.

2. 1. Novo lice evropskog radnog zakonodavstva

Za „majku” svih svojih sadašnjih i budućih političkih bitaka, Emanuel Makron je proglasio reformu tržišta rada. Prava tema za proveru realističnosti predstave jednog srpskog evro-entuzijaste o Evropskoj uniji kao večitom raju socijalne sigurnosti i vladavine prava.

Suština Makronove reforme u oblasti rada svodi se na deregulaciju radnih odnosa, minimiziranje uloge granskih sindikata i granskih kolektivnih ugovora (ovde).4) Namera je da se neki od ključnih elementa ugovora o radu, kao što su minimalna nadnica, dužina radnog dana i radne nedelje, iznos naknade za prekovremeni rad, više ne ugovaraju na nacionalnom nivou kroz granske kolektivne ugovore, već na nivou preduzeća ili direktno između radnika i poslodavca. Makron u navedenom intervjuu ističe kako će prema propisima izmenjenog Zakonika o radu, otpušteni radnik moći samo jednom u pet godina da se koristi pravom na materijalno obezbeđenje za slučaj nezaposlenosti (ovde).5) U izmenjenu radnom zakonodavstvu svoje mesto neće naći mesto ni mirovne sudije u radnim odnosima, koje su do sada, zajedno sa predstavnicima preduzeća i inspektorima Ministarstva za socijalna pitanja, rešavale sporna pitanja u vezi sa otpuštanjem radnika, a pre svega sporove u vezi sa tim da li je do otkaza došlo usled krivice radnika ili ekonomskih razloga. U ovom drugom slučaju oni su zajedno odlučivali npr. o dužini perioda u kome je otpušteni radnik primao naknadu, njegovoj prekvalifikaciji, i sve te obaveze su do sada padale na teret preduzeća (ovde).6) U slučaju protivzakonitog otkaza Makron predlaže da minimalni iznos naknade štete dosuđene od strane suda bude u visini tri plate posle dvogodišnjeg rada, a da maksimalni iznos bude u visini dvadeset plata za preko dvadesetdevet godina staža. Prema postojećim propisima visina minimalne naknade štete iznosi šest plata, dok maksimalni iznos nije zakonski određen, pa su do sada francuski sudovi dosuđivali protivzakonito otpuštenim radnicima visoke iznose naknade štete. Predlaže se oslobađanje poslodavca od plaćanja novčane kazne državi kada prekrši proceduru prilikom davanja otkaza, pod uslovom da je sam razlog za davanje otkaza bio zakonit (ovde).7)

Posle drugog otkaza, radnik ne samo da bi gubio pravo na materijalno obezbeđenje, već bi se dotadašnja njegova stručna sprema i radno iskustvo proglašavali „irelevantnim” i on bi bio dužan da prođe neki od oblika profesionalne prekvalifikacije. Pri tom se zbog otvorenog Makronovog podozrenja prema sindikatima planira da država prestane sa dosadašnjom praksom finansiranja dodatnog obrazovanja u organizaciji sindikalnih organizacija (ovde).8) Slabljenje uloge sindikata u konfliktnim situacijama vidljivo je i u predlogu da se dosadašnja najmanje četiri različita komiteta na nivou preduzeća – predstavnici svih zaposlenih, sindikalnog rukovodstva, ispekcije za kontrolu uslova rada i konfliktne komisije, spoje u jedno i da tako pregovaraju sa poslodavcem (ovde).9) Uz to, Makron predlaže da „srednji i mali biznis dobije mogućnost da kolektivne ugovore pretresa i utvrđuje bez učešća granskih sindikata, direktno sa predstavnicima zaposlenih ili čak sa radnicima neposredno” (ovde).10) Da nije reč samo o radikalnom smanjenju prava radnika i nezaposlenih, već da Makron ima nameru da ozbiljno umanji i finansijsku stranu onih socijalnih prava koja će preživeti reformu, najjasnije se vidi iz predloga da se pomoć države za otplatu stana za siromašne i studente smanji na iznos od pet evra mesečno (ovde).11)

Reformu koja će slobodu ugovaranja između radnika i poslodavca ostaviti skoro bez ikakve normativne i kontrolne stege Zakonika o radu, granskog kolektivnog ugovora i nacionalnog granskog sindikata, Makron je s pravom nazvao „kopernikanskom” (ovde),12) jer u Francusku, kako primećuje naučni saradnik RAN, Jelena Filipova, uvodi američki liberalni model uređenja radnih odnosa, koji ukida evro-kontinentalni koncept prava na rad (ovde).13) Posmatran iz ugla dvestogodišnje evolucije francuskog radnog prava, Makronov predlog deluje još „kopernikanskije”, jer radnopravnu zaštitu suštinski vraća na okvire Napoleonovog građanskog zakonika od 1804. godine. Prema čl. 1781. ove kodifikacije kod usmenog ugovora o najmu radne snage se u slučaju spora verovalo na reč poslodavcu i to kada je u pitanju visina nadnice i druge godišnje premije.14)

U deregulaciji radnih odnosa novi francuski predsednik traži lek za smanjenje sadašnje ukupne nezaposlenosti od 9,6%, odnosno 25% u mladoj populaciji. Imajući u vidu visoku nezaposlenost i budžetski deficit od 3%, Makron postojeći sistem ocenjuje kao neefikasan, a onda u duhu utilitarizma dodaje da je „nepravičan zato što je neefikasan, i neefikasan zato što je nepravičan” (ovde).15) Dakle, po Makronu ispada da će „efikasnost i pravičnost” biti dostignuti tek onda kada se u uslovima dugotrajne i izuzetno visoke nezaposlenosti radnik bude ostavio sam, bez ikakvih garantija zakonskih imperativnih normi i kolektivnih ugovora, da sa poslodavcem ugovora nadnicu, premije, radno vreme.

Pri tome, Makron u skladu sa svojim shvatanje socijalne pravičnosti najavljuje posle reforme tržišta rada i reformu poreskog sistema, koja treba poslodavcima da smanji poreski teret. Ovakav predlog reforme novog francuskog predsednika pokazuje svu ispravnost ocene N. Katića da „kada se uvede režim radikalne štednje na svemu, pogotovu na trošenju za socijalne funkcije ili za državne investicije, počinje nepovratni proces demontiranja socijalne države. Ova kriza i njeno prolongiranje nije ništa drugo do tiho ubijanje moderne socijalne države i smrt kroz hiljadu rezova”.16)

2. 2. Novo lice evropske pravne države

Da ima nameru da potpuno, Katićevom rečju, „demontira” postojeću socijalnu državu, Makron i ne krije. „Ja ne pripadam svetu starih položaja. Ja sam krenuo protiv njega”, veli mladi francuski predsednik (ovde).17) Ovim želi da ukaže ne samo na svoje činovničko poreklo, koje ga ne vezuje za političku Francusku, već i na svoju nameru da kroz rušenje postojećeg poretka, stvori „novi vrli svet”. Citirajući ekonomstu J. Šumpetera, Makron ističe kako je njegov zadatak da oslobodi proces „kreativne destrukcije”. Da će žrtva ovog procesa biti ne samo socijalna država, već i vladavina prava, pokazuje način na koji će biti izvršene izmene važećeg Zakonika o radu. Iako ima sigurnu većinu u Narodnoj skupštini i Senatu, koja je na prethodnim parlamentarnim izborima izmajstorisana zahvaljujući većinskom dvokružnom sistemu, rekordno niskoj izlaznosti (38,3%), pritisku tek završenih predsedničkih izbora i Rotšildovim donacijama u novu Makronovu partiju, francuski predsednik se odlučio da radno zakonodavstvo izmeni putem uredbi Vlade (ovde).18) Parlament je na osnovu čl. 38. Ustava ovlastio Vladu da ova može u formi ordonansi da izmeni Zakonik o radu (prema čl. 34. materija radnog prava spada u isključivu nadležnost Parlamenta)19), u cilju sprovođenja svog programa. Predsednik i Vlada su se odlučili da zaobiđu redovnu zakonodavnu proceduru u Parlamentu, kako bi izbegli prolongiranje zakonodavnog postupka zbog mogućeg podnošenja brojnih amandmana od strane opozicije, ali i nezadovoljnih poslanika vladajuće većine. Jer, reformi radnog zakonodavstva se protivi čak 63% francuskih građana, u okviru njih su najbrojniji glasači stranaka koje predvode Le Penova i Melanšon, ali i 59% glasača republikanaca i 71% glasača socijalista (ovde).20) Tumačeći izuzetak sa ordonansama kao pravilo, a u pravu važi načelo da se izuzetak uvek restriktivno tumači, francuska Vlada je de facto preuzela zakonodavnu vlast od Parlamenta. Pišući o vladavini uredbama u Kraljevini SHS, Slobodan Jovanović je isticao sledeće: „Od kada je uredba zamenila zakon, pravni poredak je izgubio svaku stabilnost, i mi u pogledu pravnih propisa živimo od danas do sutra, u večitom provizorijumu”.21) Ono što je važilo kao dijagnoza za Kraljevinu SHS, mora da važi i za jednu Francusku.

Ako je podela vlasti minimalni uslov da bi za jednu državu rekli da u njoj postoji vladavina prava, onda je francuska država zbog vladavine uredbama na dobrom putu da izgubi ovaj atribut. Stvari izgledaju još ozbiljnije ako se uzme u obzir činjenica da se izmene Zakonika o radu putem uredbi Vlade sprovode u uslovima vanrednog stanja. Jer, masovni ulični protesti koje su najavili drugi po veličini francuski sindikat, kao i stranka Žan Lik Melanšona, uvek mogu biti zabranjeni iz razloga bezbednosti, odnosno terorističkih pretnji. Uz podelu vlasti, „sloboda pojedinca da se potčini samo onom zakonu za koji je dao slobodan pristanak”, čini drugi nužni element vladavine prava.22) Bez vladavine prava Makronova vlast može biti legalna, ali ne i legitimna.

Iz intervjua Le Point-u se vidi da mlađanom bankaru Makronu nije prioritet vladavina prava, a u okviru nje ni podela vlasti i sloboda, već suverenost, kao najviša i nedeljiva vlast. Pri tome u ustavnom sistemu Pete Republike on vidi u predsedniku „osnovu političkog života i garanta državnog ustrojstva” (ovde).23) Istovremeno, daje prednost činovničkoj u odnosu na političku vladu, što zajedno sa bivšim činovnicima koji su kao politički anonimusi ubačeni u parlament, pokazuje da je Makron izraziti pobornik jake izvršne vlasti i slabog parlamenta. Ako se ovome doda njegovo citiranje pouke utemeljivača francuske apsolutne monarhije, Luja XIV, „ne dozvolite da rukovode vama, budite domaćin, radite bez miljenika i premijera” (ovde),24) onda je jasno da Makron želi da do krajnjih granica ojača ulogu predsednika Republike, koji treba bude otelotvorenje suverene, odnosno najviše i nedeljive vlasti. Opravdanje za ovakav pogled na predsedničku vlast Makron nalazi u tome što su u Francuskoj, kao kolevci evropske apsolutne monarhije, i danas itekako „žive monarhijske predstave”. Da ne bi bilo zablude da ovaj njegov kvazimonarhizam znači nekavo vraćanje vrednostima francuske srednjovekovne monarhije, Makron ističe kako se sva poređenja „završavaju na tome” (ovde).25) Suverenu vlast novi francuski predsednik misli da deli samo sa briselskim nadnacionalni strukturama i tu se predstavlja kao snažan zagovornik koncepta EU kao naddržave, jer prema Makronovom tumačenju stvarnosti ispada da svi građani članica EU očekuju da ih zaštiti ovaj, njegovom rečju, „Levijatan”.

Najavom reformisanja lokalne uprava, pod vidom finansijske štednje, koja treba da dovode do ukidanja tradicionalnog francuskog lokalnog ustrojstva sa departmanima i opština (ovde), Makron želi da završi posao na ostvarenju, rečju H. Šulcea, „apsolutističke ideje države”, koju je započo francuski apsolutizam, a nastavila Francuska revolucija, „tako što je ratom i masovnim terorom prinudno uspostavila revolucionarno jedinstvo”.26) Takva država je prema građanima sveproždiružći (reforma radnog prava) i sveujednačavajući (reforma lokalne uprave) „Levijatan”, dok se prema globalnoj plutokratiji pokazuje kao puki pion. Jednom rečju, sadržina i način na koji francuski predsednik namerava da sprovede navedene reforme pokazuju da „makronizam” znači uspostavljanje snažne i birokratizovane izvršne vlasti, oslobođene u ime efikasnosti „stega” demokratskog legitimiteta i vladavine prava.

2. 3. Novo lice evropskog obrazovanja

Tvrdnja da u Makronovom konceptu država predstavlja puki instrument za realizaciju interesa globalne plutokratije, deluje na prvi pogled previše „zavrenički”. Međutim, sam Makron je u navedenom intervjuu pokazao da njegove reforme radnog, socijalnog i fiskalnog sistema Francuske polaze od vizije Evrope svetske finansijske pseudoelite koja nema svoju Otadžbinu.

Suštinu Francuske i francuske civilizacije Makron vidi u onome što je F. Brodel nazvao „amalgam”, rasna, verska i kulturološka mešavina (ovde).27) Shodno takvom karakteru, najveća opasnost savremenog francuskog društva je po Makronu građanski rat. Islamski terorizam je nikao na periferiji francuskih gradova, zato što francusko društvo i država nisu uspeli da kulturološki, socijalno i ekonomski apsorbuju muslimane iz azijskih i afričkih zemalja. Ističući kako su glavne žrtve sadašnjeg „neefikasnog” radno-pravnog, socijalnog, ali i obrazovnog sistema, mladi i niskokvalifikovani kadrovi, Makron zapravo ukazuje da bi direktnu korist od najavljenih reformi trebali da imaju migranti sa periferije francuskih gradova. Istu socijalnu grupu ima u vidu i Makronov predlog da oblasti Pariza, Liona, Provanse i Marseja dobiju status građevinskih zona sa posebnim prioritetom, u kojima treba liberalizovati gradnju i sniziti cenu kvadratnog metra. Reč je o regionima u kojima je i najveća koncentracija migranata.

Da je celokupna reforma usmerena tako da u njoj glavnu žrtvu treba podnesu demografski istrošeni, a politički i ekonomski nemoćni srednji slojevi autentičnog francuskog društva, najasnije pokazuje sledeća Makronova rečenica: „Danas čovek iz siromašne porodice, posebno ako roditelji nemaju visoko obrazovanje, malo ima šansi za uspeh, makar on dobio i diplomu osnovnih studija (prema bolonjskom sistemu)” (ovde).28) Da bi povećao socijalnu pokretljivost francuskog društva, koja treba da omogući društvenu adaptaciju i uspon migranata, Makron planira da na jesen i sledeće godine pokrene „revoluciju u obrazovanju”. Prvi njen cilj je da školovanje na univerzitetu izgubi onu popularnost koju ima danas. U centru pažnje treba da budu strukovne studije, kao i različiti oblici prekvalifikacija i dokvalifikacija, jer obrazovanje mora, po Makronu, da prati potrebe i interese biznisa (ovde).29) Kada se odbace „bolonjske” ideološke floskule, kao što su one o podizanju praktičnih znanja, većoj transparentnosti i prohodnosti obrazovnog procesa, onda se vidi jasna Makronova namera da zajedno sa likvidacijom socijalne države i vladavine prava, izvrši i egzekuciju nad preživelim ostacima tradicionalnog evropskog obrazovanja u Francuskoj.

2. 4. „Makronizam” i migranti

Predložene reforme pokazuju da je suština ideje „makronizma” da se izgradi model države i društva koji će moći da apsorbuje i drži pod kontrolom onu radnu snagu i poreske obveznike koji iz Azije i Afrike budu planski pristizali u demografski iscrpljenu „staru” EU. U toj tački se „makronizam” pokazuje kao politički fenomen koji je itekako povezan sa fenomenom migracija iz afričkih i azijskih zemalja. Tvrdnju, po kojoj su ostareloj Evropi migranti jedini spas za očuvanje njene privrede i socijalnih i penzionih fondova, nije izrekao ni jedan pobornik „teorije zavere”, već na Radio Beogradu dobro obaveštena Sonja Liht (ovde).29)

Srpski evro-entuzijasti dobro došli u evropski „kotao za pretapanje”, u kome su obrazovanje, nadnice, radnička prava i vladavina prava prilagođeni navikama stanovnika Malija i Avganistana! I neka vas pri tome ne raduje pritajena osvetnička pomisao da će afrički obrazovni i zdravstveno-socijalni nivo prava i usluga u EU podjednako pogoditi i nekadašnje „bele” kolonizatore, jer evropsko „crno plemstvo” nikada nije živelo tamo gde je živeo običan svet. Uostalom, Emanuel Makron samo sprovodi planove tog „crnog plemstva”, jer je njegov plan reforme radnog i poreskog prava i obrazovnog sistema prepisan iz izveštaja koji je 2008. godine sačinila Komisija za stimulisanje ekonomskog rasta, kojom je rukovodio, ni manje ni više, poznati bankar i mason visokog stepena – Žak Atali, a u kojoj je Makron bio pomoćnik generalnog sekretara (ovde).30)

_____________________________________

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vrh stranice

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Emanuel Makron kao novo lice Evropske unije

Vrh stranice

Emanuel Makron kao novo lice Evropske unije

1. Evropska unija iz perspektive „devedesetih”

2. Rađanje novog lica Evropske unije

2. 1. Novo lice evropskog radnog zakonodavstva

2. 2. Novo lice evropske pravne države

2. 3. Novo lice evropskog obrazovanja

2. 4. „Makronizam” i migranti

Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Kategorije

Prijatelji sajta

O Nama

Najnoviji članci

Nedavni Tvitovi

Pretraga