Energetski diktat Brisela i Južni tok

Savremena geopolitika – …to je goblen. Ako negde povučete za neku neku nit, promeniće se potka na čitavom svetskom ćilimu. Ponekad te promene bivaju ozbiljnije nego što se čini na prvi pogled. Ova misao francuskog pisca Maksima Šatama iz knjige Lavirinti haosa koncentrovano i jasno izražava suštinu borbe koja se rasplamsava na energetskim tržištima. Energetika je jedan od važnijih faktora svetske politike, zbog čega se krupni igrači na tom polju pojavljuju kao neposredni akteri pravih geopolitičkih bitaka.Savremena Rusija, kao „velika energetska država” spada u tu grupu.

Godina koja je na izmaku za ruske energetske kompanije bila je više nego uspešna. Dovoljno je prisetiti se ugovora između Rosnjefti i CNPC o isporuci 365 miliona tona nafte Kini u periodu od 25 godina, koji se procenjuje na 270 milijardi dolara, ili ugovora između Rosnjefti i GNKAR sa perspektivom od 15-20 godina. Predsednik Azerbejdžana I. Alijev, veoma precizno je označio vektor razvoja naših zemalja: „Mi smo usmereni na odlučnu saradnju, na učvršćivanje sadejstva sa Rusijom”. Ovome treba dodati i početak izgradnje kopnenih delova gasovoda Južni tok (JT) u Bugarskoj (31. oktobra) i Srbiji (24. novembra). To ni izbliza nije potpun spisak ruskih projekata.

Ovakve aktivnosti nisu mogle da prođu nezapaženo kod ruskih konkurenata. Na fonu događaja u Ukrajini, pitanje energetike postaje danas posebno aktuelno jer na najneposredniji način dotiče ruske nacionalne interese. Reč je o tome što se upravo „ukrajinska karta” pokazala kao adut u sudbini glavnog ruskog energetskog projekta na evropskom pravcu – gasovoda JT. Otkazivanje zvaničnog Kijeva da potpiše saglasnost o pridruživanju sa Evropskom unijom, kao i aktivizacija diskusije o mogućem pristupanju Ukrajine Carinskom savezu, prinudili su geopolitičke protivnike Rusije ne samo da još jednom proigraju scenario „obojene revolucije” već i da pređu u otovreni napad na energetskom frontu.

Geopolitički uspesi Rusije izazvali su novi talas borbe, koji se rasplamsava oko JT. Maske su poskidane: od diplomatskih nagoveštaja i preporuka, evropski činovnici su prešli na otvoreni diktat – Brisel zahteva (!) od Gazproma da preispita ugovore o izgradnji gasovoda. Taj zahtev, koji je objavio direktor sektora za unutrašnje energetsko tržište Evrokomisije K. D. Borhardt tiče se učesnika projekta po čijoj teritoriji treba da prođe gasovod: Bugarske, Srbije, Mađarske, Slovenije i Hrvatske. Izjava Evropske unije tog tipa veoma je daleko od konstruktivnog dijaloga, o kome tako vole da govore Evropljani. Štaviše, mnogo je bliža pretnji i uceni.

Tokom konferencije Južni tok: evolucija gasovoda, koja je održana u Evroparlamentu 4. decembra, Borhardt je direktno izjavio: „Ako Rusija sama ne raskine ugovore koji su postali nezakoniti, to će umesto nje učiniti zemlje Evropske unije. Pritom, Evropska unija ima načine i sredstva pomoću kojih će obavezati druge strane iz ugovora s Moskvom da raskinu saglasnost”. Evropska unija obrazlaže ovaj zahtev time što međudržavni ugovori Moskve i ovih zemalja tobože nemaju pravnu snagu. Shodno logici evročinovnika, pravnu snagu međudržavnim dokumentima ne daju vlade i parlamenti pojedinačnih zemalja, već norme Trećeg energetskog paketa (TEP). Upućivanje na norme TEP samo po sebi dokazuje odsustvo nacionalnog suvereniteta evropskih zemalja.

Ipak, ostavimo za sada to pitanje po strani. Za nas je danas važno to što, saglasno TEP, dostavljači gasa ne mogu da poseduju gasovod. Grubo govoreći, neka Gazprom izgradi gasovod, a kakvim gasom će da ga popunjava i po kojoj ceni – to više nije njegova stvar. Kamen spoticanja za EU upravo je pitanje cene gasa. Brisel nije zadovoljan time što, saglasno postojećim sporazumima, Gazprom ne samo da je vlasnik cevi nego će određivati i tarife za gorivo, što ga stavlja u poziciju monopoliste na energetskom tržištu. Otuda i težnja EU da, sa jedne strane, čvršće priveže treće strane za JT, a, sa druge, da formira „nezavisnog” upravljača koji će određivati cenu plavog goriva.

Pritom, na nivou EU čak i ne pomišljaju na činjenicu da potpisani ugovori odgovaraju interesima konkretnih država. To je očigledno jer, da nije tako, ni predsednici, ni premijeri, ni parlamenti zemalja učesnica nikada ne bi stavili svoje potpise na dokumenta neophodna za realizaciju projekta.

Stvorena je veoma čudna situacija: to što odgovara nacionalnim interesima konkretnih država, što je povoljno za ekonomije Bugarske, Srbije, Slovenije i dr. postaje „opasno” za EU. Čije onda interese štiti Brisel? Interese zemalja učesnica Unije ili nadnacionalnih i njima pripojenih transnacionalnih institucija i spoljnih energetskih igrača – pre svega SAD i Katara? Za mene je odgovor na to pitanje veoma jasan. Ipak, odsustvo punog suvereniteta zemalja članica EU primorava ih da poštuju zahteve Brisela.

Opšti odnos prema situaciji oko JT, koji danas preovladava u zemljama koje učestvuju u projektu, najbolje je izrazila ministarka za energetiku Srbije Zorana Mihajlović: „Mi smo za Južni tok, ali Srbija je suviše mala zemlja da bi uticala na energetsku politiku. Moskva prvo treba da se dogovori s Briselom, a zatim sa nama”.

Uzgred, upravo posle briselskog ultimatuma Gazpromu, oprezniju poziciju zauzela je i Slovenija. Tokom pregovora s D. Medvedevim, koji su održani u Moskvi 10. decembra, slovenačka premijerka A. Bratušek bukvalno je ponovila reči Mihajlovićeve: „Za Sloveniju Južni tok predstavlja važan projekat, ali Republika mora da poštuje zakone Evropske unije… Ja sam uverena da će svi problemi biti rešavani na dva koloseka – zemlje-članice EU u okviru EU, i drugi kolosek – to je Rusija – EU, odnosno, Brisel – Moskva”. Drugim rečima, za politička rukovodstva zemalja članica ili onih koje su se opredelile za ulazak u EU odnosi sa Moskvom ne mogu biti prioritetni. Mora se sačekati odobrenje iz Brisela.

Pritisak na „Gazprom” je bez presedana. Na fonu pravog trovanja situacije oko projekta u lokalnim medijima u Briselu neprestano se ponavlja: Južni tok ne može da radi na osnovu starih ugovora. Pritom, evročinovnici čak i ne žele da čuju da je strategijski zadatak Rusije – „stvaranje opšteevropskog energetskog prostora s integrisanom mrežnom infrastrukturom i otvorenim, transparentnim, efikasnim i konkurentskim tržištima”, sposobnim da obezbede energetsku bezbednost i Rusije i EU. Upravo o tome je govorio tokom konferencije u Evropskom parlamentu zamenik ministra energetike Rusije A. Janovski. To neprestano ističu ne samo rukovodioci Gazproma već i predsednik Rusije V. Putin.

Ovde nije suvišno podsetiti Evropljane na tradiciju demokratije, o kojoj tako vole da govore, ali ne žele da žive po njenim normama. Radi se o tome da većina građana Jugoistočne Evrope nije na pozicijama Evropske komisije. Prema rezultatima britanske (uočite, ne ruske) istraživačke agencije World Thinks, 59 odsto stanovništva zemalja učesnica podržava izgradnju JT, a oko 58 odsto misli da prednosti premašuju nedostatke. Istraživanje je takođe pokazalo da ključna zainteresovana lica, uključujući naučnike, političare, državne službenike i predstavnike biznis struktura, pretpostavljaju da će JT omogućiti diversifikaciju isporuka i povećati bezbednost.

Ipak, javno mnjenje za Brisel ne znači ništa. Evrokomesar za energetiku G. Etinger već je uputio gore navedene zahteve ministru energetike Ruske Federacije A. Novaku.

A šta je sa Rusijom? U Ministarstvu energetike su uvereni da nikakvog prekida ugovora o JT neće biti. Kao prvo, zakon ne može imati retroaktivno dejstvo, a većina ugovora je zaključena još 2008. godine, to jest pre stupanja na snagu normi Trećeg energetskog paketa. Štaviše, prema rečima A. Jankovskog, „međudržavni ugovori koji su bili zaključeni sa drugim državama povodom JT, pravno su iznad ostalih zakona EU”. Kao drugo, prema rečima zamenika potpredsednika Gazproma A. Medvedeva, koncern je već pronašao kupce za ceo pretpostavljeni obim gasa od 63 milijarde kubnih metara godišnje, tako da ne postoji sila koja bi zaustavila izgradnju Južnog toka. Kao treće, JT – to je jedan od najekonomičnijih projekata za jug Evrope, što je vezano ne samo za neprekidnost isporuke gasa već i za dotok investicija, stvaranje novih radnih mesta, aktivizaciju finansijsko-bankovne sfere zemalja uključenih u realizaciju projekta. Kao četvrto, kao što je više puta isticao ruski ministar spoljnih poslova S. Lavrov, „TEP protivreči sporazumu Rusije i EU”, pre svega u delu stimulisanja i zaštite investicija.

Ovde se treba prisetiti i mišljenja premijera D. Medvedeva o tome što TEP protivreči normama STO jer pravi diskriminaciju ruskih kompanija na evropskom tržištu. Ako EU prema Gazpromu preduzme sudsku istragu u vezi sa neispunjavanjem normi TEP, ruska strana može da odgovori simetrično. Kao što je već izjavio ministar ekonomskog razvoja RF A. Uljukajev, „Rusija sprema tužbu protiv EU zbog ograničenja koja je doneo ozloglašeni Treći energopaket… Mi smo spremni da pokrenemo proces i da formalno iskažemo naše zahteve u odnosu na TEP, po svim elementima energetskog usaglašavanja”.

Najvažnije je, a ubeđena sam u to, da ne treba Rusija da se brine zbog izgradnje gasovoda, već Evropa. Pretpostavimo scenario koji je najneprijatniji za rusku stranu – zamrzava se izgradnja JT a zatim se sve otkazuje. Kakvi će biti gubici za rusku stranu? To su finansijski i reputacijski troškovi i neostvareni profit, ali to nije fatalno za ekonomiju zemlje. Danas, kada JT ne radi, godišnji prihod Gazproma može se porediti sa BDP Ukrajine. Taj koncern i dalje ostaje najveći poreski obveznik zemlje. Ne treba čak ni napominjati da ruske energetske kompanije sve aktivnije rade sa zemljama ATR, šireći stara i formirajući nova tržišta. Na taj način: sa JT ili bez njega – Rusija ima ogromne mogućnosti i perspektivu.

Za Evropu, otkazivanje ruskog projekta može da se izrodi u niz energetskih i političkih kriza. Ovo tim više jer je prvo upozorenje već došlo iz Bugarske februara 2013. godine. Ovome treba dodati i faktor Ukrajine. Njeno stupanje u Carinski savez može da dovede do kardinalnog preispitivanja ruske energetske politike. Na taj način evročinovnici mogu da pokažu veoma kratkovidim. Imajući u vidu činjenicu da potražnja prirodnog gasa u Evropi može da poraste za 25 odsto, od čega je 80 odsto iz uvoza, nije dobro svađati se sa Gazpromom, već izgrađivati konstruktivni dijalog, za koji je ruska strana uvek spremna.

Godina koja je na izmaku najavila je svu složenost i zamršenost lavirinata svetske energetike i ponovo je pokazala tesnu vezu između velike ekonomije i velike politike. Rešavanje svih problema oko Južnog toka završiće se već 2014. godine. U krajnjem slučaju, januara 2015. godine, kada stupa na snagu Treći energopaket, perspektiva projekta biće konačno određena. Rusija je uputila predloge izmena TEP evrokomesarima. Mi smo spremni za dijalog. Da li je spremna i Evropska unija? Sačekajmo odgovor.

Izvor: Fakti