Erdogan u Srbiji kao revija neokolonijalnih samoponiženosti

Mnogo je niti od kojih je istkana spirala propasti jednog naroda i društva. Srpski slučaj tu nije izuzetak. No, ponekad se desi da se niti propasti međusobno gusto upletu. Toliko gusto i upečatljivo da formiraju jedan korbač koji nas opauči po glavi! Reakcije su tada obično: „šta to bi?“ i „zar je moguće da smo ovoliko nisko pali?“

Nažalost, moguće je. A bolno očigledno smo znake posunovraćenja srpske države (i dobrog dela srpskog društva) mogli da vidimo tokom nedavne dvodnevne posete turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana Srbiji. Erdogana je tom prilikom na beogradskom aerodromu dočekao, kako dobri običaji nalažu, njegov srpski kolega Aleksandar Vučić, predsednica Vlade Ana Brnabić i članovi Vlade Srbije.
Prema navodima medija ključne teme posete bile su iz sfere privrede. Što se, u srpskom slučaju, iscrpljuje na molećive poglede uperene ka potencijalnim stranim investitorima i uveravanja, izrečena sa najvišeg mesta da će investitori iz te-i-te zemlje dobiti u Srbiji najbolje zamislive uslove (i izdašne državne subvencije). 

Da se, uz protokolarno cmakanje i razmenu najlepših želja i obostrane uverenosti u večno prijateljstvo, poseta turskog predsednika ovim sadržajno iscrpila to ne bi bilo ništa drugo do uobičajena i svakako dobrodošla poseta jednog stranog državnika. Istina, Erdogan jeste kontroverzan državnik. Ali malo koji državnik, posebno ako vodi državu suočenu sa takvim izazovima u međunarodnoj areni, kao što to čini turski predsednik, nije. Samim tim, da su program posete turskog predsednika i istupi ovdašnjih zvaničnika bili odmereni i dobro izbalansirani ova poseta je mogla biti jedan uspešan međunarodni susret.

Kad ono, međutim, nismo mi te sreće! Erdoganovo dvodnevno bitisanje u Srbiji, Beogradu i Novom Pazaru se svesnim i neodmerenim činjenjem srpskih zvaničnika pretvorilo u jednu reviju neokolonijalne samoponiženosti. Devastiranost srpske diplomatije, koja svoje najniže tačke doseže u estradnim nastupima prvog srpskog diplomate Ivice Dačića, pokazala se na više različitih načina. 

Ukratko, reč je o seriji samoponižavajućih gafova. Prvo, Aleksandar Vučić je sasvim u skladu sa sopstvenim političkim stilom i ovu međudržavnu posetu iskoristio za bavljenje unutrašnjim političkim odnosima (odnosno odnosom opozicija–Aleksandar Vučić) uz pomalo samosažaljevanja. I žlicu autošovinizma. Drugo, izbor destinacija koje je obišao turski predsednik pokazao je jednu krajnju nesofisticiranost u vođenju i osmišljavanju ovakvog događaja. Ako uz to dodamo Dačićev solistički nastup jasno je da stvari sa srpskom diplomatijom ne stoje dobro. Treće, neodmerene izjave podrške turskom predsedniku pokazuju i jedan izostanak geopolitičkog takta ili bolje rečeno elementarne geopolitičke promišljenosti. No, o tome kasnije. 

Pođimo od početka. Pošto su se srdačno pozdravili na beogradskom aerodromu Vučić i Erdogan su nastupili na Srpsko–turskom ekonomskom forumu. Srpski predsednik je i ovu priliku (zar opet!) iskoristio za unutrašnjepolitička naklapanja po formuli red krivotvorenih/izmišljenih makroekonomskih pokazatelja, red samosažaljenja. Predsednik je tako ukazao kako mu je poznato da i u Turskoj postoje oni koji će reći nešto loše o predsedniku. Zaista postoje. I ti ljudi se u svakoj zemlji zovu opozicijom – poznato je to i turskom predsedniku i verovatno mu je poznato da takvih ljudi ima i u Srbiji. Međutim, tako nešto ne bi trebalo da mu bude interesantno. I uopšte stvari iz unutrašnjesrpskog političkog života nisu nešto o čemu bi trebalo detaljnije izveštavati bilo kog stranog državnika, posebno ako to čini predsednik Republike koji, veli Ustav, predstavlja dražvu i simbolizuje njeno jedinstvo. Korišćenje poseta stranih državnika za davanje izjava o unutrašnjim problemima je nešto u najmanju ruku nepristojno. Pa i politički neodgovorno. Doduše, ovde Vučić pomalo imitira čoveka kome se beskrajno divi – Josipa Broza Tita – koji je koristio sličan manevar, samo u obrnutom smeru. 

No, daleko značajnije od solidarnosti prema turskom predsedniku autokratskih manira je što je Vučić u duhu privrednog autokolonijalizma izrekao i sledeće: „Ko god vam u okruženju ponudi bolje uslove, dođite kod nas, mi ćemo da popravimo naše uslove i dobićete za pet odsto bolje uslove nego gde drugo u okruženju i za to vam lično garantujemo Vlada Srbije i ja“.

Na stranu što predsednik Republike ne bi smeo da može da ponudi ovakve garancije. Znamo da predsednik Srbije može mnogo onoga što ne bi trebalo da može, kao i da predsednik Vlade Srbije ne može skoro ništa. Ovde je reč o dvema stvarima: svesnom prizivanju da se država dovedi u neokolonijalni položaj (videti šta o ovom procesu piše Slobodan Antonić) i pre i iznad svega glupavoj trgovini. Ovakvo cenkanje podseća pomalo na jednu scenu iz čuvene predstave nečuvenog Dušana Kovačevića „Radovan III“ – odvija se cenkanje između dve strane i tu strana koja treba da proda određenu robu nudi uvek nižu cenu od potencijalnog kupca; kupac onda prihvata igru i u svakom krugu nudi sve niži cenu sve dok konačan dogovor ne padne – džaba! Otprilike se na ovaj duhoviti skeč svodi Vučićeva ekonomska strategija! Možda bi supruga turskog predsednika bila kadra da pouči srpske vladajuće krugove kako se trguje? Da naškodi ne bi mogla, čak i da hoće.

Pođimo dalje stazama samoponiženja. Dve lokacije na kojima se dalje odvijala poseta turskog predsednika: Beogradska tvrđava i Novi Pazar. Predsednik nas je poučio jednoj širokoprihvaćenoj istini – da ovo nije 1389. godina no 2017. Svako ko ume da pogleda kalendar zna da je to tačno. Ono što je, dakako, važnije je politička poruka koja treba da se pošalje ovim rečima. To u najkraćem znači „manimo se prošlosti, gledajmo u budućnost“. Ali burna prošlost srpsko–turskih odnosa postoji i ona u značajnoj meri formira sagledavanje i sadašnjih srpsko–turskih prilika. Ako želimo da se distanciramo od prošlosti i da autistično negiramo njen uticaj na sadašnja zbivanja zašto nije odabran neki drugi prostor za šetnju, neki reprezentativan šoping mol s one strane reke koji nema istorijsko značenje ni za srpsku ni za tursku stranu? TC Ušće, na primer. Erdogan ionako kaže da je tamo Orban.

Odnos Srbije prema istorijskom nasleđu odnosa sa Turskom nije jednostavna tema. Mnogo umešnosti, znanja i takta potrebno je da se izgrade odnosi sa nekadašnjom zavojevačkom (i što ne reći kolonijalnom i genocidnom) silom. Crveni tepih u Beogradskoj tvrđavi, mestu nekadašnjih sukoba, uz klicanje raspomamljene, stranačkim tapšanjem po ramenu privučene mase, na prvi pogled ne deluje kao način da se ova teška tema „kulture sećanja“ postavi na dobre osnove. 

Ukazaćemo na jedan primer: jedan od objekata Beogradske tvrđave je i Mehmed–pašina česma. Nedavno je ovaj objekat doživeo restauriranje ili bolje reći renoviranje i modernizaciju. Reč je o nasleđu nekadašnje osmanske vlasti ali i srpskom kulturnom nasleđu. Da li je jedan ovakav spomenik potrebno obnoviti? Naravno! Ali ne kao imperijalni ostatak nekadašnje Osmanske imperije, no kao deo srpskog muslimanskog nasleđa. Jer je srpska kultura, pisao je o tome Milo Lompar, kontaktna kultura. Ona ima svoju muslimansku komponentu koju treba negovati ali koja nije nužno i turska komponenta. I nije mudro, iz razloga političkog pragmatizma, prepuštati ovo polje neoosmanskim ambicijama savremene turske države. Kakve god te ambicije bile. I koliki god njihov domet bio. 

Da bismo malo bolje razjasnili ovu situaciju predlažem da ukratko razmotrimo jednu skorašnju i, verujem, analognu temu: pitanje obnove kuće bana Jelačića u Petrovaradinu. Novosadski portal 021 piše da je predsednik Vučić (ta ko bi drugi) izjavio kako je Hrvatskom nacionalnom veću Vojvodine uplaćeno pola miliona evra za obnovu rodne kuće bana Josipa Jelačića. Za razliku od spomenute česme Mehmed-paše ova kuća ni po čemu, u arhitektonskom smislu, nije posebna. Ako se izuzme boja, ona se gotovo ne razlikuje od susednih dvospratnica iz istog doba. Međutim, reč je o objektu koji je na vrlo snažan način povezan sa imperijalnim nasleđem ovog prostora – habzburškim nasleđem. Iako bi stoga ovaj objekat možda trebalo obnoviti kao istorijsko mesto gde je rođena jedna istaknuta ličnost južnoslovenskog 19. veka, njega svakako ne bi trebalo obnavljati kao objekat hrvatskog nasleđa u Srbiji. Jer je krajnje neoportuno i politički tupavo tretirati savremenu hrvatsku manjinu u Srbiji kao ostatak nekadašnje imperijalne strukture. 

Slična situacija je i sa novopazarskim muslimanima kojima se drugi dan svog boravka u Srbiji obratio turski predsednik. Nejasno je zašto je Erdogan odlučio da se obrati po mišljenjima nekih našim sunarodnicima muslimanske vere odnosno, po mišljenjima njih samih, Bošnjacima. Ni u kom slučaju u pitanju nisu Turci.

Dok su u Novom Pazaru bili istaknuti transparenti sa Erdoganovim likom i jedan džinovski latinični natpis „Vučić–Erdogan“ mogli smo postaviti pitanje da li je bilo potrebno da Erdogan putuje sve do juga naše zemlje kako bi se obratio svojim jednovercima? Muslimana, poznato je, ima i u Beogradu. Zar ne bi bilo uputno da se turski predsednik poštedi neugodnog puta – a svi znamo da onaj autoput nikako da dokrajče – i da u zajedničkoj molitvi ili neobaveznom ćaskanju učestvuje negde na pariferiji Beograda? Nedeljnik NIN je nedavno o beogradskim muslimanima pisao da su „tihi da ne bodu oči“. Povod za to pisanje, podsećam, bilo je rušenje ilegalno podignutog verskog objekta. Zar turski predsednik nije mogao da se obrati rečima ohrabrenja ovim ljudima i da im obeća da će apelovati kod svog prijatelja Aleksandra Vučića da apeluje kod svog prijatelja Siniše Malog da se olakša dobijanje građevinske dozvole za podizanje adekvatne bogomolje? Pritom je neki načelnik neke istambulske opštine mogao da obeća i neposrednu finansijsku pomoć. Povrh svega, turski predsednik je mogao da u duhu muslimanske solidarnosti obeća da će se založiti za prava ovih ljudi kod jednog svog drugog prijatelja. Jer je reč o ljudima koji su mahom izbegli sa Kosova i Metohije, bežeći od jednovernika druge narodnosti.

Međutim, na opšte neiznenađenje Erdogan se odlučuje da ode u Novi Pazar. I tu drži jedan politički govor satkan od uglavnom neobavezujućih fraza. Neki komentatori su ukazivali da je reč o govoru koji ne godi uhu proturski orijentisanih muslimana u ovom delu Srbije. Kao da je dovoljno dobro to što Erdogan nije isukao jatagan i zavitlao njime na zaprepašćenje okupljenih! Ono što je zapravo od daleko veće važnosti je da je Erdoganu dato, sasvim bespotrebno, da održi politički govor u Srbiji, pred srpskim građanima i da je pritom komentarisao potrebu za očuvanjem mirnih odnosa u ovom delu Srbije. Da li se time Erdogan preporučio kao kakav arbitar ako eventualno ti odnosi ne budu mirni? Možda nije. Možda je reč samo o prigodnim frazama. Ali je politička šteta po Srbiju počinjena, i to u doba kada se zvaničnicima Erdoganove vlade rutinski onemogućava da drže političke govore širom Evrope.

Reč je o još jednom diplomatskom gafu koga zasenjuje pobednik za izbor mis gafova – solistički nastup ministra spoljnih poslova Ivice Dačića. Dačić je, ako je uopšte potrebno podsećati, na svečanoj večeri priređenoj za tursku delegaciju zapevao na turskom pesmu „Osman–aga“. Svojevremeno, kada se otiskivao diplomatskim vodama, Dačić je nonšalantno na prebacivanja kako ne zna engleski odgovarao da je on ministar spoljnih poslova Srbije i da uopšte ne bi morao da poznaje taj strani jezik. I to je tačno. Pored toga, iako nije loše da srpski političari imaju široko obrazovanje pa da i poznaju poneki strani jezik, oni bi trebali da prilikom zvaničnih razgovora sa strancima sasvim ograničeno i vrlo škrto govore na stranim jezicima. I to obavezno u prisustvu terdžumana, da se poslužimo jednim turcizmom. Verovatno dobri diplomatski običaji ne normiraju pevanje pa je Ivica Dačić iskoristio taj prostor da se provuče i pokaže svoj talenat.

Domašaj ovakvih vokalnoinstrumentalnih nastupa u srpskoj diplomatiji stvar je oprečnih tumačenja. Koliko smo uspešni u konvecionalnim metodama, nije zgoreg da pokušamo i nešto što nije uobičajeno. Međutim, o stanju srpske političke kulture (i opštem sunovraćenju sa početka teksta) govore izjave koje je Ivica Dačić davao posle svoje tačke. Dačić je za Telegraf na pitanje odgovorio pitanjem: „A šta je trebalo, da ga ubijem kao Murata?“ Ima u toj izjavi malo tipične socijalističke bahatosti i malo više neoradikalskih lažnih dilema. Svi možemo da se složimo da Dačić nije trebalo da raspori Erdogana „od učkura do bijela grla“. Ali da li su to jedine dve mogućnosti u saobraćanju sa turskim zvaničnicima? Zar ne postoji neki stepenik između nanošenja teških telesnih povreda sa fatalnim ishodom i pevanja u svojoj zemlji u svojstvu ministra spoljnih poslova stranom državniku? U političkoj kulturi kakvu postojano neguje tandem naprednjaci–socijalisti takvih nijansi u javnom diskursu zapravo je sve manje. Sve je svedeno na oštre dihotomije pa se time svaka politička rasprava obesmišljava. Zar ćemo, pobogu, da koljemo strane državnike? Pošto je odgovor naravno odričan iz toga nepogrešivo sledi – „Ćuti, Ivice, i pevaj.“ Slične lažne dileme postavljene su širom polja savremene srpske politike: da li ćemo potpisati Briselski sporazum ili ćemo kosovske Srbe prepustiti njihovom krvnicima; da li ćemo podržati Ramuša Haradinaja ili ćemo, opet, kosovske Srbe prepustiti njihovim krvnicima. Ili ćemo „ratovati sa celim svetom“ ili ćemo se unižavati do samoponištenja pred tim istim svetom. Između tih krajnosti, uspešno ubeđuju srpsku javnost političari poput Vučića i Dačića, nema apsolutno ničega. I tako unedogled, do potpune degeneracije političkog života i depolitizacije javnosti.

Koliko je teško da se iz tako koncipirane političke kulture otisne na složenije polje međunarodnih odnosa pokazuje vrlo nezgodno geopolitičko situiranje nedavne Erdoganove posete. Naime, Turska u poslednje vreme ne stoji dobro na međunarodnoj sceni. Predsednik Erdogan, izveštava ruska Pravda, tokom svoje posete ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku izjavio je kako Turska „nije priznala niti će priznati ilegalnu aneksiju Krima“. Rusko–turski odnosi često osciluju i vrlo su nepredvidljivi. Često dolazi do zastoja u trgovinskim odnosima, a 9. oktobra je turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu izjavio kako će Ankara možda dodatno razmisliti o ugovoru za nabavku protivvazdušnog sistema S–400. Precizirao je da je Turska raspoložena za ovu nabavku samo ako je Rusija spremna da pokrene zajedničku proizvodnju sistema u samoj Turskoj.  Situacija za Tursku nije bolja ni u odnosima sa Nemačkom, ključnom članicom Evropske unije. Zigmar Gabrijel, ministar inostranih poslova u prošloj Vladi Angele Merkel, letos je poručio, kako se odnosi sa Turskom ne mogu razvijati kao ranije. On je ukazao da problem nisu samo sitne međusobice već da postoji jedno ozbiljno, suštinsko pogoršanje odnosa pošto „turski predsednik iznova i iznova ne pokazuje zainteresovanost da se uključi u dijalog“. Krajem septembra, Erdogan je ponovo uputio oštre reči na račun Nemačke: tri nemačke partije (demohrišćane, socijaldemokrate i zelene) označio je kao „neprijatelje Turske“.

Srbija, kada se uporede Turske prilike, a po uverenjima provučićevskih propagandista, daleko bolje stoji i na Istoku i na Zapadu. Posebno su važni odnosi baš sa Nemačkom i Rusijom. Da li Srbija i posebno srpski predsednik stavljaju na kocku svoj spoljnopolitički kapital isticanjem srdačnih odnosa sa nepopularnim turskim predsednikom? Možda je reč o nekakvom obliku budućeg regionalnog povezivanja koje treba da olakša srpske odnose sa velikim silama, poput „četvorke iz Varne“? To bi bile teme o kojima bi zaista bilo vredno diskutovati.

Ne treba se zanositi ovakvim geopolitičkim kombinatorikama. Iskustvo nas poučava da je pre reč o jednoj krajnjoj nesposobnosti u formulisanju i vođenju konzistentne spoljne politike. To je važno primetiti iz još jednog ključnog razloga za razumevanje srpskih političkih prilika: podrška koja stiže Vučiću iz inostranstva stoga po svoj prilici nije posledica osmišljene spoljnopolitičke strategije i veštog balansiranja u mutnim vodama svetske politike već namenski pružena podrška za činjenje ordinarne veleizdaje. Otuda pružena podrška lako može biti uskraćena kada se ta namena ispuni. A možda pesak ističe mnogo brže nego što se čini? 

Izvor: Fond Strateške Kulture