Erdogani dolaze i odlaze …

Površinski ili angažovani istoričar će lako istoriju rusko-turskih odnosa da svede na istoimene rusko-turske ratove. Međutim, istorija je mnogo komplikovanija i bogatija od konjukturnih šema.

Na primer, istorija ratova Turske sa Mađarskom, Venecijom, Austrijom mnogo je duža od istorije ratova sa Rusijom, a rat vi sa Persijom su uopšte predstavljali stalnu pozadinu turske istorije. Druga činjenica: najstrašniji poraz kada je zarobljen i poginuo sultan, a Turska se raspala na tri dela, njoj je naneo 1402.godine musliman-sunit Tamerlan u poznatoj bici kod Angore. A lojalnost ruskom imperatoru Tatara, baškiraca i drugih turskih plemena koja su se borila u ruskoj armiji u svim rusko-turskim ratovima poništava svaki pokušaj da se tim ratovima da religiozni karakter.

Prvi povodi za rusko-turske konflikte mogli su da se pojave tek pošto je Krimski kanat bio pripojen Turcima (1475), do čega je došlo posle žestokog rata sa kanom Mengli-Girejem, glavnim, a povremeno i jedinim saveznikom ruskog cara Ivana Trećeg. Međutim, bez obzira na još 200 godina mira i po obe strane korisnu trgovinu, koju su samo povremeno prekidali kozački sukobi i jedna tajanstvena ekspedicija Turaka na prokopavanju kanala Don – Volga, sve to su prekinuli novi podanici, krimski Tatari, pošto su ubedili sultana da se pozabavi drugim delovima svoje beskrajne imperije i da oblast severne obale Crnog mora ostavi njima.

Tek prelazak hetmana Dorošenka „sa desne obale“ pod vlast sultana prvi put je doveo glavnu tursku armiju (300.000 ljudi) u Ukrajinu i omogućio otpočinjanje 200-godišnjeg perioda rusko-poljsko-turskih ratova. A da je zbog toga Ukrajina „sa desne obale“ bila najstrašnije opustošena i da se po broju stanovnika izjednačavala sa Saharom – to je predstavljalo sporednu, mada vrlo karakterističnu posledicu izdaje Dorošenka.

Važno je da u glavnom ratu nove istorije, Drugom svetskom, naše zemlje nisu međusobno ratovale. SSSR je povremeno bio jedina zemlja koja je pomagala Kemalu Ataturku da gradi novu Tursku Republiku, i taj period je povezan sa interesantnim kolizijama koje su pomagale da se na rusko-tursku sudbinu – kismet – gleda na nov način.

Istorija Turaka najkraće što je moguće, izgleda ovako: naglo prebacivanje uralsko-altajskog plemena, potomaka starih kangla, od turanskih stepa do Male Azije i Istočne Evrope. Zatim, nekoliko razlaza i na kraju ujedinjenje pod vlašću plemenske dinastije Osmana. Otada oni sebe nazivaju osmanlije. „Turci“, izraz na koji smo navikli, „smatran je za podrugljiv ili uvredljiv “ (Brokhaus i Efron).

Činjenica da su kontingenti janičarskih korpusa, kao i serala (harema) formirani u najvećoj meri od istočnoslovenskih polonjana imala je vrlo neobičnu posledicu: istambulske diplomate i činovnici su najčešće govorili … srpski. A zatim, pošto je prihvaćen islam, to je u „duhovno-intelektualnom delu“ turskog rečnika donelo – arapski jezik.

Sa tom činjenicom se 1922.godine sudario i Ataturk, kada je shvatio da je turski rečnik koji je važio u njegovo vreme bio turski samo u prizemnom delu svakodnevnog govora. „Ali mi nismo Arapi!“ uzviknuo je u besu Ataturk i svoje naučnike poslao po svim turskim gradovima u svetu da tragaju za izgubljenim rečnikom. Šta se ispostavilo? Ispostavilo se da ponosita parola koja staje u jedan red „U Rusiji nema suvišnog naroda!“ nije samo parola. Upravo su u Rusiji, a ne u Turskoj, narodi turskog ruskom imperatoru govornog područja na najbolji način sačuvali svoju kulturu, običaje, „visoki“ književni jezik. Pošto su proanalizirali tu bitnu okolnost, Ataturkovi filozofi su za osnovu turskog književnog jezika koji je trebalo da se obnovi uzeli … čuvaški i jakutski. Odluka da se iz rusko-turskog sazvežđa turski obnovi baš preko ta dva jezika takođe je vrlo značajna i uopšte nije slučajna: turski naučnici su se orijentisali na narode koji su prihvatili pravoslavlje, a jakuti predstavljaju najveći pravoslavni narod među Turcima. Filolozima je bila važna čistota jezika i nepostojanje arabizama koji su istiskivali turske termine.

O toj istorijskoj misiji može da nam govori savremeni klasičar jakutske književnosti Nikolaj Luginov, „I uz takvu brigu o jeziku – Jakuti predstavljaju dvojezični narod“ – kaže Luginov, po čijim je knjigama 2009. snimljen rusko-mongolsko-američki blokbaster „Tajna Džingis-kana“. O Džingis-kanu su napisana brda literature, ali su autori čuvenog filma zaključili da je najbolje što se moglo iskoristiti – Džingis-kan Luginova. Nije bio u pitanju samo talenat autora, već i bogatstvo jezika. Pa,i jakutski epos „Olonh“ Unesko je uneo u spisak „remek-dela usmenog i nematerijalnog nasleđa čovečanstva“.

Pretenzije Turske na apsolutno vođstvo u turskom svetu negira ne zbir rusko-turskih ratova (ubedljiva pobeda je na strani Rusije), već jedinstven fenomen evro-azijatstva u okviru koga su uspesi ruskih Turaka i Rusa nerazdvojivi. Rusko plemstvo sa 60% vodi poreklo od Horde. Šeremetjevi, Jusupovi, Beklemiševi, Basmanovi, Godunovi, Kočubeji, Baturini, Saltikovi, Ušakovi, Stroganovi se nikad nisu stideli svojih tatarskih korenova, naprotiv – ponosili su se. Na Crvenom trgu je spomenik spasiocu Rusije Kuzmi Minjinu (a ukoliko hoćemo baš precizno: Kuzma Minjin Ankundinov).

U duhovno-istorijskom prtljagu Rusa su i Karamzin, Tatiščev, Turgenjev, Timirjazev, Behterev, Bičurin, Aksakov, Rahmanjinov, Korsakov, Čaadajev, Miljukov, Gučkov, Akčurin. Pa čak i ukoliko vi, pošto uho naštelujete samo na zvuk turskog korena, napravite krug, teško ćete se prevariti. Zato što je taj krug mnogo širi. Bez razmišljanja:

Polivanovi: plemićki rod, od Tatarina Kočevi, pokršteni u Onisifora, napustio je Hordu i prešao velikom knezu Dmitriju Donskom. Praunuk Mihail Gljebovič, prozvan Polivan. On je rodonačelnik.

Ogarevi: plemićki rod, napustio Zlatnu Hordu, murza Kutlu-Mamet koga su prozvali Ogar, služio je Aleksandru Nevskom, kršten je imenom Pantelejmon.

Rtiščevi: isto… I tako dalje. Spisak, kada se gleda kao baza, u kasi turskog istorijskog nasleđa učešće turskog stanovništva treba da se traži mikroskopom.

…Turska armija? „Druga po brojnosti u NATO-u“? Nekoga, možda, to i impresionira, ali ne i organizatore parade koja je priređena povodom 70 -godišnjice Velike pobede u Drugom svetskom ratu, na kojoj je sovjetsku armiju predstavljao general Mahmut Garejev, koji je stajao uz Predsednika, a sadašnju, Rusku – general Sergej Šojgu.

A Erdogani? Pa, oni se pojavljuju i isčezavaju…

Izvor: Fond Strateške Kulture