Ердоганов Халифат као озбиљна претња безбедности (1)

АБСТРАКТ: Геостратешка целовитост Балкана и Подунавља и стратешка стремљења великих сила наслеђена из претходних векова одредили су полазне тачке европских кретања 19. века. Немачки Продор на Исток, руско ширење на Југ и тежња за приматом у борби за турско наслеђе, настојање Турске да реформама своју империју врати из мртвих и остане на десној страни савско-дунавског слива, чувајући га као своју природну границу као и тежње балканских народа за ослобођењем, уобличили су геополитичка, стратешка и државно-правна обележја феномена названог „Источно питање“.

 

Освајачки походи са југоистока на север и северозапад и обратно, указали су да геостратешке особине Балкана нису раздвајање и географска непремостивост (доминантно мишљење у античко доба), већ спајање и прожимање које отвара стратешке путеве за доминацију над евроазијским чвором и топлим морима Средоземља и Блиског истока. Чињеница да Балкан није једина веза између Европе и Азије не умањује његову геостратешку и геополитичку важност. Напротив. Руском платформом Европа јесте широко везана за Азију, али док се руска територија наставља у Сибир и пустиње Централне Азије, тешко приступачне и сасвим изван центара старих цивилизација, Балканско полуострво је блиско везано Егејским морем (многобројним расејаним острвима и мореузима) за Малу Азију и њоме за Индију и Египат, колевке најстаријих цивилизација.

Правци миграције становништва и војних кретања предосманлијског периода, правци турских освајања и аустријско-руски одговори на ове походе, операције свих последњих ратних збивања и геостратешких прегруписавања, говоре да господарење над балканским сувоземним и воденим путевима значи важан положај у Европи као и контролу најважнијих стратешких праваца и међународних токова сваке врсте.

Ово питање, које је за велике силе било источно, а за народе југоистока Европе животно, сеже дубоку у прошлост. Формирали су га и трасирали геостратешки положај читавог простора кога се Источно питање тицало и сукоби интереса народа, религија и читавих цивилизација које су се ту сучељавале. Поједини писци смештају ово питање дубоко у предисламско време имајући у виду свете ратове, поделу Римске империје и тадашње понашање Византије, папске напоре да се освоје света места у Палестини, и иду чак до тражења корена овог питања у фараонском Египту. Ако се, међутим, тражи ужи историјски смисао самог појма Источно питање, наћи ћемо га у судару Европе са исламским светом, који је са собом донело продирање Турске у Европу и њено запоседање важних трговачких и војних путева, који су најкраћа веза Запада са Истоком. У време успона моћи Османлијског царства било је то питање опстанка европских сила које су биле на удару Турских освајања, а потом, опадањем моћи Османске империје, Источно питање је прерасло у борбу за турско наслеђе.

Та борба показала је своје лице и облике у свим ратовима који су се водили на Балкану у деветнаестом и двадесетом веку. Кроз ту борбу и ратове, уобличила се и слика интереса Немачке нације и државе која свим средствима, масовним злочинима, геноцидом и холокаустом, преко Балкана, жели „на Исток“ у јединственој стратегији коју су и Немци али и друге европске нације виделе као стратешки интерес, под именом „Продор на Исток“.

Постепено истискивање Турске империје са Балкана, значило је истовремено повратак на Балкан друге империје, чију је богату историјску хронику покривала патина посвећености и чији су цареви, у то доба представљали најугледнију династичку лозу у Европи.

«Повратак на Балкан», био је резултат краха освајачких идеја на западу Европе: аустро-угарски порази код Маћенте и Солферина 1859. године (у ратовима са Сардинијом и Француском), те у рату са Пруском 1866. године и поразу код Садове, после кога долази до стварања Немачког царства под водством Пруске државе.

Осим пораза које је претрпела, на Балкан је двојну монархију терао и њен велико-државни и економски егоизам, који је тежио помицању границе политичког утицаја што ближе Азији и исламском свету. И немачки притисак извана је просто гурао ка свом циљу – путеви за Багдад водили су преко Балкана и једина сметња том циљу били су «мали словенски народи» и њихова идеја националне слободе.

Немачка индустрија је тражила простор за своју експанзију и задовољење општег, ратног програма Немачке 1914. године, који је подразумевао формирање царинске уније са Аустро-Угарском монархијом и изградњу војних база на Балкану. Тако је Немачки интерес, иако потајно у супротности са интересом двојне монархије, јавно и гласно, подржавао „источне амбиције“ свог јужног савезника. Ту се и налазе корени константног, изразито негативног, анти-славенског деловања Немачке државе и нације – у интересу, да се не дозволи малим славенским народима да сачувају заједничку државу Југославију, и буду способни, на било који начин, блокирати и затворити пут на исток.

Додуше, односи великих сила, у то време, били су тако затегнути да су сви сукоби, колико год били периферни и привидно неважни, имали дубоке последице и свет је (баш као и данас) доживљавао ланац великих криза и ратова, од Марока до Манџурије, од којих је свака криза, могла, под одређеним околностима довести до рата глобалних размера.

Након пораза Турске у сукобу са Русијом 1877. године, велике силе су процениле да је дошао тренутак да се од «болесника са Босфора» преузму све оне територије и колоније у којима је султанова власт постала беспредметна, па и неостварива.

На конгресу великих сила у Берлину 28.06.1878. године, извршена је ревизија Сан-Стефанског уговора и донесене следеће одлуке: Бугарска је подијељена на Источну Румелију (која као аутономна област остаје и даље у саставу Турске) те Бугарску кнежевину (под врховном управом султана); Русија је добила: Карс, Батум и Бесарабију; Енглеска је окупирала Кипар а Србији, Румунији и Црној Гори призната је независност. На истом скупу, након интервенције аустро-угарског министра иностраних послова Андрашија, узет је у разматрање и чл. 14 Сан-Стефанског уговора, који се тиче Босне и њеног статуса. Гроф Андраши је том приликом истакао аустро-угарско интересовање за решавање прилика у Босни а прилике су биле такве, да је након херцеговачког устанка од 1875. до 1878. године из Босне избегло преко 200 000 људи, углавном у Аустрију, и да је за њихово издржавање држава платила цех од преко 10 милиона форинти, да се улагања стално повећавају, да се избеглице уопште не враћају и да се у Босни почиње компликовати и верско и национално питање.

Истичући немоћ Турске империје да реши сва компликована питања заоштрених односа, обнову привреде, решавање аграрног питања те чињеницу приближавања границама Босне, државних граница Србије и Црне Горе, што може још више заоштрити постојеће проблеме, Гроф Андраши је јасно изнио констатацију како се за мир у Босни и стабилност у региону, аустро-угарска окупација Босне намеће не само као неизбежна већ и као спасоносна. Предлог Аустро-Угарске подржали су представници британске и руске владе (Солзбери и Горчаков) као и сам Бизмарк, који је и направио јак притисак на турске изасланике, па су ови то и прихватили 04.07.1878. године.

Берлински уговор о миру садржавао је 64 члана, а чланом 25 установљено је право Аустро-Угарске да окупира покрајине Босну и Херцеговину као и да на подручју Санџака инсталира гарнизоне и контролише војне и трговачке путеве а да сва остала спорна питања буду разрешена у међусобним договорима са Турском. Турска је, у маниру велике силе у паду жртвовала и Босну и Херцеговину.

Вест о предстојећој окупацији Босне и Херцеговине већ 05.07.1878. године довела је до демонстрација у Сарајеву под водством војног имама Хаџи Лоје, који агитује и против Турске «јер је срамно продала Босну» али и организује постепено заузимање стратешких војних утврђења и магацина са оружјем. На опомене које су долазиле из Цариграда, одговорено је да народ Босне и народ Херцеговине више неће примати никаква наређења из Турске и да је Турска држава сама укинула своју врховну вољу у Босни. Већ 08.07.1878. године, збачена је османска власт и изабрано Народно веће од 24 члана а народ је позван на отпор и борбу против аустро-угарског окупатора. Главни организатори и војни команданти су били: пљеваљски муфтија Вехби еф. Шемсекадић (упућен са војском у Тузлу), затим Мухамед Јамаковић, Мустај-бег Фадилпашић и Ристо Бујак. Устанак у Крајини предводио је Хаџи Ахмет-ага Поздерац а у Брчком Мухамед Ћемерлић. Главни заповедник босанске војске био је Смаил-бег Селмановић, на прогласу упућеном народу Босне и Херцеговине од 07.08.1878. године потписан као Командант Босне Исмаил Хаки.

Карактеристично је да је Писмо народу (проглас) датирано на 26.07.1294. године и тај апсурд у коме се време мери хиџретским годинама а кршћанским месецима открива сву сложеност трагике заплетености у неколико културних и историјских кругова једног националног корпуса у развоју. Све до проглашења анексије Босне и Херцеговине (1908. године) султан је формално био суверен над Босном. Муслимани су добили право да за време својих празника истурају ТУРСКЕ ЗАСТАВЕ (??!!), да несметано одржавају своје везе са Цариградом, да слободно помињу султаново име код обављања молитве и да у финансијском промету имају право учествовати са турском монетом.

Аустро-угарском окупацијом није дошло до напретка нити промена на боље, ни унутар социјалне, ни индустријске нити образовне структуре босанског становништва. Босанско становништво (90%) је било и остало аграрно (87,92%). Најбројнију категорију представљали су кметови (око 85 000 породица), па слободни сељаци (око 77 000 породица) и земљопоседници (око 7 000 породица). Занатлије и трговци, без помоћне радне снаге (њих 40 000) чинило је 85% свих власника радњи или предузећа. Број неписмених износио је око 85% и ову популацију чинило је искључиво домаће становништво јер су досељеници углавном долазили описмењени. Оваквој поразној слици доприносила је и чињеница да су муслимани, у мектебима, учили искључиво арабику (нису ни латиницу ни ћирилицу). Аустро-угарска власт је у Босни и Херцеговини градила железнице (искључиво за своје потребе и извлачење рудног богатства из земље) и војна утврђења али је зато на око 2 000 000 становника држала само 4 гимназије, док их је у тадашњем Београду (на око 100 000 становника) било 6.

Зато је ИСТОЧНО ПИТАЊЕ питање капиталних геополитичких интереса и одмеравања великих сила са правом на живот локалног становништва – балканских нација.

У деветнаестом, и двадесетом веку – с једне стране: АУСТРО-УГАРСКА, симбол просвећености, збир анжувинских-луксембуршких и германских стремљења кроз вјекове идентификује цивилизаторску улогу са појмовима, као што су: «моћ», «ширење културе», «освајање» – јер је империјална идеја, «космичка идеја» а право јачег, најстарије право у људском роду. С друге стране: «мала балканска племена», СЛОВЕНИ, или нешто друго, заостали и примитивни стреме слободи којој не знају сврху ни домет, и тако плаћају најскупљу цену властитој неспособности да уоче модерне форме робовања и модерне начине отпора. Не виде границе своје лоше организованости ни крајњу сврху промени стања – зато их је лако ослабити и посвађати.

У двадесетом и двадесет првом веку кључни утицај, остваривали су, Америка и Немачка – помало Русија. Распадом Југославије и ратовима на овим просторима, уназад целу деценију, најзначајније одмеравање претворило се у УНУТАР-ИСЛАМСКУ БОРБУ две МУСЛИМАНСКЕ ЗЕМЉЕ: „Вехабијске“ Саудијске Арабије и „Шитског“ Ирана. Данас, је у ту борбу, за османско-османлијско наслеђе, снажно укључена и Турска.

Турско понашање, оптерећено империјалном улогом, личи на, кретање слона у стакленој радњи – и наноси штету. Иако је позорница овог одмеравања цели Балкан, ипак је Босна и Херцеговина тачка одмеравања три муслиманске државе и нације.

Турски ангажман, у принципу, представља империјални, османски, ревивализам и борбу за властито политичко наслеђе, означену јединственим именом: „НЕООСМАНИЗАМ“.

Долазак председника Турске Рецепа Тајипа Ердогана у Загреб и споразум са председницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић и са бошњачким чланом Председништва и председником највећег исламистичког покрета на Југоистоку Европе, названом СДА (Странка демократске акције) о оснивању и формирању тзв. Трилатерале, само је рефлексија политичких, неоосманских, амбиција Турске на Балкану.

Одлазак Давутоглуа са чела владе неће променити ништа: стварни политички архитекта који влада у реалном животу, а не у теорији, је Ердоган, који годинама непоправљиво срља и вуче Турску у изолацију, у амбис грађанског рата и сукоба у окружењу.

ШТА ЈЕ ТО ОСМАНИЗАМ „ОСМАНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА“?

Свака држава је, у принципу, средство испољавања њене политичке идеје – чак и када себе дефинише кроз религију и верски идентитет, она тежи заштити властите организације кроз коју се институционално утеловљује њена идеја.

Шта је организационо, а следствено томе и идејно, била суштина Османског царства, није тешко одговорити – никога се не дотиче посебно, кад са велике временске дистанце судите о историјским чињеницама. Али ако закорачите у нове друштвене односе и већ формулисане верске и етничке интересе – ако дирнете у митове, тада имате обавезу да своје стајалиште стручно и темељито објасните ако не желите бити део постојећег конфликта, на „етнички“ и „културно“ , „логичној“ страни схватања.

У тој премиси, лежи моје уверење да морамо дати одговор на питање: „Шта је за нас Османизам“ да бисмо дефинисали појам „Нео-Османизма“.

Политички систем, друштвено уређење, критичка теорија друштва, политичка филозофија владања, шовинистичка доктрина бескрупулозног исламизирања и турчења (став поробљених народа) – или реформски покрет од средине деветнаестог века до балканских ратова – напор да се турско друштво европеизира и стварање услова за појаву Кемал Мустафе Паше познатог као Кемал Ата-Турк (у што нас увјерава Турска историографија)?

Османизам (с-х.) или – Osmanlilik, Osmanlicilik (тур.) те Ottomanism (енг.), представља термин који се у турској историографији користи за означавање идеологије и политичког програма османских модернистичких реформатора који су у периоду од почетка Танзимата 1839. до балканских ратова 1912-1913. промовисали османски патриотизам међу различитим верско-етничким групама Царевине. Пример носилаца такве идеологије је Друштво Младе Османлије (основано 1865) које се борило за увођење уставног уређења у Царевину, једнакост свих поданика Царевине без обзира на верску и етничку припадност и приврженост Османској држави као домовини (ватан) свих њених становника. Циљ овог друштва био је у крајњој линији „стварање јединствене османске националности тако да сви султанови поданици имају иста права и дужности без обзира на разлике у раси, вери и нацији“.^[1] О овој политичкој идеологији и политици детаљно се говори у посебној одредници нове турске Исламске енциклопедије. На сасвим турски начин и у духу турског интереса. Према томе, ако је веровати Турцима, османизам је термин који се односио на унутрашње преуређење Османског царства у духу идеје европског модернизма.^[2]

Турци, свакако, желе да и ми на њихову историју гледамо „њиховим очима“ па да један покрет, који нама самима није значио ништа, посматрамо као важан израз реформског духа те да целу историју османског владања негирамо прихватајући њихову дефиницију. Наравно, о последицама те власти и тог периода Турци могу расправљати са позиције властитог интереса али морају прихватити да постоје мишљења и ставови поробљених народа и њихов угао гледања на Османски период.

Често се каже да је Османско царство било турска држава. Истини за вољу, оснивачи османске државе и династије јесу били турског порекла, али се османска држава ширила с новим освајањима и временом обухватала многе народе који су говорили различитим језицима и имали различите вере. Штавише, саму владајућу класу у Османском царству су током већег дела његове историје чинили људи из различитих етничких група. Од „класичног доба“ Мехмеда II и Сулејмана па до јачања национализма у 19. веку чак су и сами припадници владајуће класе под „Турцима“ подразумевали просте и неписмене сељаке из Мале Азије с којима нису хтели да имају ништа. Зато представници османске власти и учени људи своју државу никад и нису звали турском, него девлет-и алиyе, висока порта, или девлет-и али-Осман, држава Османове лозе. Као и у већини других средњовековних и раних нововековних држава, лојалност династији била је много важнија од припадности етничкој групи.

Понекад су султани, током „класичног доба“, имали неограничену власт и контролисали све што се дешава широм освојених области. Међутим, царевину која се простирала на три континента није било лако надгледати, нарочито с онако ограниченим техничким средствима каква су постојала у касном средњем вијеку и на почетку новог доба. Чак је и систем тимара, захваљујући којем су султани контролисали најзначајнији део војске, заправо био само средство какво се користило у свим развијенијим пољопривредним друштвима с нешто већом територијом и становништвом – средство, дакле, којим се на локалном нивоу постизало оно што се, с обзиром на низак степен развоја новчане привреде, неразвијен саобраћајни систем и неразвијен систем комуникација, није могло постићи на нивоу читаве земље, а што је захтевало ефикасне мере којима би се очували ред, мир и обезбедио пренос сваког произведеног вишка у руке саме владајуће елите. Касније султан постаје и верски вођа али једноставно речено, „деспотска“ власт османских султана само теоријски је зависила од Бога, а практично од околности какве,у то доба, владају међу државама и међу људима.

Разлика између друштава и становништва југоисточне Европе, с једне, и османских освајача с друге стране, окосница је многих наших националних верзија историје. Током освајања и дуге османске владавине сукоба је било много, а на представи о том времену и судбини властитог народа настали су многи митови и уверења са којима је и данас немогуће полемисати.

Највећи део Југоисточне Европе Османлије су освојиле у 14. и 15. веку, неки су делови или заузети после (на примјер Славонија, Банат, Кипар, Крит), или никад нису ни потпали под османску власт (Крф, Словенија, делови Далмације и Хрватске). За народе у овој регији османска владавина представља изузетно важну историјску чињеницу, која је одредила њихове животе у непосредном и дугорочном смислу.

Историчари су о томе имали врло често различита, понекад и супротстављена мишљења. Већина историчара о том је процесу писала са становишта нације, иако су народи каснога средњег века ретко доживљавали свет на етнички начин. За једне су османска освајања катастрофа, било за њихов народ, било за целу европску цивилизацију, а за друге су представљала симбол мира који је османска владавина успоставила. Наравно, цели је тај процес освајања био далеко комплекснији и у њему је врло тешко јасно раздвојити етничке, верске и културне групе и препознати све њихове интересе.

Ипак, са сигурношћу се може рећи: Османска држава је представљала:

– Верску и наследну монархију којој је на челу султан као врховни политички и верски ауторитет^[3]

– Моћ државе базира се на војној сили којом управља (такође) султан^[4]

– Економски и привредни односи засновани су на специфичном „тимарско-спахијском“ феудалном систему^[5]

– У царству влада потпуна и перманентна дискриминација немуслимана и жена.

Једноставно, реч је о тоталитарном, теократском, милитарном и дискриминаторском царству, на три континента, са Османизмом као дефиницијом и изразом феудалне организације и идеје владања.

Османизам је идеја Османског царства и она је на овом делу Европе функционисала пет векова. Иако се феудална Европа није пуно разликовала, ипак је у периоду Османске владавине, и поред велике воље, тешко пронаћи било шта позитивно. Наше (а тиме мислим на све Јужне Словене и друге Балканске народе) историјско искуство са Турцима је тешко, болно и нема ни једну позитивну димензију. Та владавина је наша заједничка трагедија, која оставља последице и након што је доживела тежак пораз баш на Балкану. И не само на Балкану и Подунављу, него и у Првом светском рату – тек ти порази довели су коначно до стварања критичне масе потребне за револуционарне промене, које је предводио, војсковођа и (касније) државник Кемал паша Ата-Турк.

У „Сукобу цивилизација“ Семјуел Хантигтон открива тектонску, цивилизацијску напуклину која је настала турским продором на Балкан у другој половини 14. вијека и оставила неуређене границе између исламске и хришћанске цивилизације на свим линијама турског продора. Хантингтон прогнозира сукобе и ратове у Медитерану а посебно на Балкану. Пада у очи да се географски шпиц агресије током последња два века османске експанзије поклапао са идејом и програмом “зелене трансверзале”. Од самог почетка, тај је концепт имао кристално јасну геополитичку логику. Напори Османлија у циљу исламизације локалног становништва и колонизације муслимана из Азије били су далеко тврђи и успешнији дуж коридора Тракија-Македонија-Косово-“Санџак”-Босна него у другим освојеним хришћанским земљама – нпр. у копненом делу Грчке, у централној Србији, северној Бугарској или Влашкој.

Османска империја напокон се распала пре скоро једног века, али њено наслеђе је остало широм Балкана. На тих пола милиона квадратних километара данас живи око 60 милиона људи. Од тог броја, православни хришћани – Грци, Бугари, Срби и словенски Македонци – имају танку већину од једва изнад 50 одсто. Муслимани – 12 милиона њих у европском делу Турске и приближно још толики број Албанаца, словенских муслимана и етничких Турака ван Турске – чине око 40 одсто становништва; док католика (углавном Хрвата) има тек седам одсто. Ове заједнице не живе данас нити су икада живеле у мултикултурном складу. Трајна мржња, која се снажно емитовала из Сарајева, центра исламске ксенофобије и радикализма у Европи а посебно у овом (жртвованом и отписаном у корист Аустро-Угарске) геополитичком остатку“, тачније пипку османског октопода, остала је једина константа. О томе је, писао Иво Андрић, као о проклетој авлији која повремено експлодира у верски мотивисано, крваво насиље, као трајном изразу и резултату османске владавине. Насупрот ревизионистичком миту о беневолентној, мултикултурној и толерантној царевини, миту који је један од идеолошких стубова неоосманизма, та је владавина увек имала у исламу утемељену – исламом оправдану, институционалну дискриминацију немуслимана и страхом и неповерењем испуњену коегзистенцију народа.

Много прије Сједињених Америчких Држава, Османско царство је функционисало као империја зла која подстиче и подржава идеологију културних подела, тензија и сукоба. И данас, та мржњом опседнута муслиманска популација и њихова елита, упркос привидно умереној реторици, никада нису одустали од политичког циља узурпације балканског простора као исламског бастиона уз спремност да се искористи Европска унија за повратак исламског уређења друштва и државе и реализацију програма исламске доминације, сањане 150 година.

Већина балканских муслимана живи у компактним појасевима територије дуж такозване Трансверзале. Постоје само две значајне пукотине у том ланцу. Једна је у источној Македонији, где тек нешто више од сто километара ваздушне линије дели најисточнија албанска села код Куманова од најзападнијих насеља Помака у југозападном шпицу Бугарске, у Благоевградској области. Друга је у троуглу Нова Варош-Пријепоље-Пљевља у Рашкој области, дуж пута и железничке пруге Београд-Бар.

Међутим, географска распрострањеност упоришних пунктова Зелене трансверзале прикрива њену виталност и потенцијалне будуће димензије из простог разлога што се хришћанске заједнице на Балкану налазе у сталном политичком конфликту, одсуству било какве конзистентне политике сарадње. Посебно видљива је негативна спремност појединих држава да се будућа геостратешка обликовања овог простора раде у савезништву са Турском државом, настала на предрасуди да је једина стварна претња миру и католичкој Европи обновљена моћ Русије. Овај приступ који угрожава европски мир и стабилност формулисан је у Лондону и Вашингтону истовремено представљајући израз заједничких геостратешких планова Немачке и Турске, базираних на немачком концепту „продора на исток“ и турској амбицији да продре на запад и врати се потпуно у Европу, и историске незрелости званичног Загреба и мржњом задојеног Сарајева.

„Једног дана, моје понизно тијело ће се, сигурно, претворити у прах. Али република ће остати да живи. Увијек.“

Кемал Мустафа-паша Ататурк

____________________________

Одреднице:

[1] Joseph von Hammer, Historija Turskog/Osmanskog Carstva, vol. 3, Zagreb 1979, стр. 408-409.

[2] TDV Islam Ansiklopedisi, Istanbul, 2007, vol. 33, „Osmanlicilik“, стр. 485-487.

[3] Shaw, „Ottoman View of the Balkans“, стр. 69-70

[4] О појединостима види Sugar, Southeastern Europe under Ottoman Rule, стр. 37-3X; Rycaut, Present State of the Ottoman Empire, стр. 172-173

[5] O тимарском систему види Tomasevich, Peasants, Politics, and Economic Change, стр. 2X-33; Sugar, Southeastern Europe under Ottoman Rule, стр. 98-99, 212

---

Извор: Фонд Стратешке Културе