EU gura Evropu u samoubistvo

Varšava je priznala neuspeh antiruske politike. Verovatno je samo u teoriji politika sankcija koju je Zapad vodio protiv Rusije mogla dati rezultate. Ipak, princip pritiska na društvo kako bi se njegovi najaktivniji predstavnici podstakli na donošenje određenih odluka biće izgleda nastavljen. Ali to ne prolazi u Rusiji. Jedan od rezultata sankcija i političkog pritiska, kojeg su zapadni „partneri” postigli sasvim neočekivano, jeste to da je nivo podrške stanovništva Vladimiru Putinu premašio rekordnih 81 odsto.

Prošle subote je poljski premijer Mateuš Moravjecki prilično otvoreno izjavio da sankcije koje je Zapad uveo Rusiji ne deluju.

„Dokaz je kurs rublje koji se vraća na nivo pre ruske agresije u Ukrajini. To znači da naše akcije nisu donele učinak koji su želeli evropski čelnici”, rekao je poljski političar.

Doista, ruska nacionalna valuta, koja je doživela strahoviti pad nakon već uvedenih i tada tek najavljenih sankcija, sasvim neočekivano za konsolidovanu Evropu se vratila na „preratni” nivo, pokazujući neverovatnu vitalnost.

Štaviše, postoje ozbiljni razlozi verovati da će ruska rublja nastaviti jačati, metodično depresirajući tako ozbiljne konkurente kao što su dolar i evro. Takav tok događaja više se ne čini fantastičnim i odvojenim od stvarnosti. Nakon prelaska na naplate za energente isključivo u nacionalnoj valuti, Moskva je dala ozbiljnu ponudu da pozicionira rublju kao sredstvo plaćanja u međunarodnim obračunima.

No, to su daleko od svih posledica sankcija koje je Zapad uveo Rusiji, o kojima se može i treba raspravljati. Najvažnija stvar koju Moravjecki nije kazao kada je izrazio žaljenje zbog uzaludnosti ekonomskog pritiska na Rusiju jeste projekcija posledica sankcijskog rata na evropsku ekonomiju.

Na rubu krize

Evropa je na rubu teške ekonomske krize, koja će se vrlo ozbiljno manifestovati početkom jeseni. Ako su sada ljudi jednostavno ogorčeni rastom cena hrane i energenata, porastom nezaposlenosti i padom životnog standarda, za nekoliko meseci će, ako se situacija ne preokrene, većina zemalja EU preći tačku sa koje nema povratka, nakon čega će početi potpuni haos.

U Evropi su benzin, plin i struja sve skuplji, a vlasti pozivaju na strpljenje i razumevanje. Evropa gubi moćna prodajna tržišta i prisiljena je zatvoriti neka preduzeća, šaljući stručnjake na ulicu. Evropski poljoprivrednici koji ne primaju ruska đubriva otvoreno govore o nadolazećoj agrarnoj katastrofi. Skladišta gasa se prazne, ali umesto poziva na pripreme za zimu, evropski političari ponovno pozivaju na strpljenje i odbijaju isporuku ruskog gasa. Nekontrolisani rast cena goriva uništava postojeće lance snabdevanja i uzrokuje nagli rast cena glavnih kategorija robe široke potrošnje. Stalno slanje oružja na teritoriju Ukrajine, naravno, daje priliv sredstava vojno-industrijskom kompleksu, ali izaziva porast izbeglica.

O suprotnom učinku politike sankcija i o posledicama pogrešnih odluka koje su se već očitovale u Evropi može se govoriti unedogled. Isto tako se može beskrajno govoriti o tome kako je ova, na prvi pogled izrazito negativna situacija, izazvala niz pozitivnih promena u Rusiji. U zemlji su se konačno formirale nacionalno orijentisane elite, a glavni sektori ekonomije dobili su snažan podsticaj za razvoj. Iznos sredstava dodeljenih ne čak ni za podršku, već u većoj meri za razvoj nacionalne ekonomije, jednostavno je kolosalan.

Zašto?

U svetlu nedavnih događanja nameće se sasvim logično pitanje zašto Zapad, svakim danom snoseći ozbiljne gubitke, čime sve više iritira vlastito stanovništvo, ne odustaje od svoje pogrešne politike? Je li moguće da je za Francusku, Poljsku ili Nemačku toliko važna Ukrajina, koja je obolela od fašizma, koji je danas svima apsolutno očigledan, da su i shvatajući pogubnost svoje politike spremni ići do kraja? Idite do kraja, ne samo da se borite protiv Rusije do posljednjeg Ukrajinca, nego i uništite vlastitu ekonomiju, rizikujući da veliki deo sopstvene populacije bacite ispod granice siromaštva?

Naravno, teško je tražiti logiku u postupcima koji su prvenstveno usmereni na održavanje imidža. Danas Zapad nije spreman priznati svoje greške, a još više nije spreman priznati činjenicu sve većeg geopolitičkog uticaja Rusije. Za mnoge evropske političare puno je prihvatljivije staviti svoje građane na obroke suve hrane i ograničiti snadbevanje grejanjem i strujom, nego priznati činjenicu da se uništenje Rusije planirano dugi niz godina, upravo ekonomskim sredstvima, ispostavilo kao potpuni promašaj. Neuspeh koji je, pre svega, pokazao nesamostalnost evropske ekonomije i njenu fatalnu zavisnost od Rusije.

Dobrodošli

Ne shvatajući kako sadašnju situaciju preokrenuti u svoju korist, Zapad i dalje izbacuje sve više glupih sankcija, dok je određeni deo stanovnika zemalja EU već zreo izaći na ulice i tražiti odgovore aktuelnih vlasti na vrlo neugodne pitanja. Siguran sam da je takav scenario već sazreo i da će se dogoditi u bliskoj budućnosti. Ko bi rekao da će pokretanjem specijalne operacije denacifikacije Ukrajine Vladimir Putin izazvati još jedan važan događaj, onaj otrežnjenja Evrope, koja je, po uzoru na američke političare, vrlo nepromišljeno precenila svoj politički i vojni potencijal?

Imam snažan utisak da je Zapad odlučio počiniti kolektivno samoubistvo. Ovakav „rat sankcija“ i sukob u Ukrajini se ne mogu zaustaviti ni na koji način, osim potpunom i bezuslovnom predajom Kijeva.

Ali istovremeno je potrebno kreirati uslove da Rusija stvori učinkovitu šemu denacifikacije i demilitarizacije i Ukrajine i NATO pakta.

Nema potrebe žuriti zauzeti celu Ukrajinu, samo treba pustiti da se stvari odvijaju svojim tokom.

Sav nacistički šljam Evrope i debili koji su mu spremni služiti sami dolaze na „crtu denacifikacije“. Dobrodošli!

Izvor: Altermainstream.info