EU – sa Rusijom ili na štitu

Dugo se čekalo na prvu, konkretnu reakciju Nemačke na migrantsku krizu koja trese ceo Kontinent. I, šta smo dočekali? Privremeno je suspendovan Šengenski sporazum! Dakako, sada će i ostali slediti nemački primer. Da nije žalosno, bilo bi smešno. Šta će biti sledeći korak kada se ovaj pokaže neučinkovitim? Pa, verovatno kao i u Mađarskoj: žice, zidovi, vojska, promena zakona, hapšenje migranata… Ili torpedovanje brodova koji prevoze migrante. I? Kako reče jedan Sirijac u kameru mađarske televizije (a prenosi „Politika“ od 15.09.): „nemate vi zatvora koliko ima nas“. Ili, kako reče ministar Aleksandar Vulin, da parafraziram, ako oni (EU) počnu da ih zaustavljaju ili vraćaju nama i mi po istom principu možemo da ih vraćamo u Makedoniju, a ovi u Grčku. Pa da počne novi haos sa stotinama hiljada ozlojeđenih ljudi koji će tumarati po Evropi.

Ono što radi Nemačka nije rešenje, to je loša reakcija koja možda proizvede kakav kratkoročni efekat na unutrašnjem planu, ali istovremeno i minira stabilnost cele Evrope. Mada, niko nema pravo da za ono što će se dešavati krivi Nemačku. Berlin je dao predlog ostalim članicama EU koji se ticao saniranja tekuće faze krize, ali je taj plan glatko odbijen (o kvotama za prijem). Ipak, i taj plan je podrazumevao samo sanaciju, opet usmerenu na kratak rok, nikako nije nudio dugoročno rešenje. Jer, na put ka Evropi se spremaju još milioni ljudi. Jednom kada su kanali za migracije otvoreni, a masa pokrenuta, to se teško može zaustaviti.

Pored svega, protiv Evrope se izgleda priprema i velika medijska ofanziva (Srbija nije u tom filmu i u svoj muci koja nas je zadesila to je dobra vest). Poslednja odluka Nemačke samo ide na ruku tome. Ono što se po kuloarima u OUN već neko vreme govorkalo, javno je izneo Zeid Raad Husein, generalni sekretar Saveta za ljudska prava ove organizacije, koji je pozvao „evropske zemlje da pokažu solidarnost prema izbeglicama i da ih tretiraju na human način“. Ovakva formulacija (da se izbeglice tretiraju na human način!) nije upućena Pakistanu, Kambodži ili Sudanu, već evropskim zemljama. „Šampionima demokratije“, državama koje su se „zaklinjale u međunarodno pravo“ i vrednosti koje ne postoje nigde drugde na svetu, koje su sebi dozvoljavale da zbog sličnih stvari drugima drže lekcije, uvode sankcije, sastavljaju liste podobnih i nepodobnih zemalja i režima. Umesto slike o Evropi koja se poslednjih decenija širila svetom, sada možemo prisustvovati kreiranju sasvim drugačijih medijskih predstava.

Može li se svemu tome EU suprotstaviti? Teško. Ne samo da su sadašnje reakcije EU zakasnele i neadekvatne, već nas i iskustvo sa Balkana iz poslednje dve godine upozorava da u Briselu nema potencijala za tako nešto. Migrantsku krizu je, barem kada se govori o poslednje dve godine, bilo moguće predvideti. Pojedini evropski stručnjaci su na sve ovo upozoravali i mnogo ranije. Takođe, moglo se predvideti i da će jedan od puteva prolaska izbeglica biti Balkanska ruta. Dakle, preko Grčke, Bugarske, Makedonije i Srbije.

Šta je EU činila da bi se ove zemlje stabilizovale i postale njen  „spoljni bedem“ ka destabilizovanom Bliskom istoku? Ne da nije učinila ništa, već je „dolivajući ulje na vatru“ svojim postupcima dodatno destabilizovala pomenute balkanske države. Grčka je mrcvarena „dužničkom krizom“ do te mere, da se institucionalni aparat koji bi sada trebao da reaguje gotovo raspao (o budžetskom sistemu da i ne govorimo); Makedonija je posle terorističkog napada u Kumanovu gurnuta u još jednu političku krizu, pa su tamošnji političari isključivo zabaljeni predstojećim izborima, posle kojih ko zna šta će se dešavati; u Bugarskoj je jedini cilj sprečiti svaki dalji upliv Rusije, po cenu da se radi i o rešavanju gorućeg problema ove zemlje-pitanju energetske bezbednosti; dok je Srbija i dalje izložena žestokim pritiscima da prvo prizna državoliku tvorevinu kosovskih Albanaca kao preduslovu za bilo kakve dalje priče i razgovore. Kada se svemu doda i „dodavanje gasa“ u BiH, gde je sve usmereno ka pokušajima promene Dejtonskog sistema, jasno se vidi koliko je EU promašila u definisanju strateških prioriteta i političkih odluka koje je neophodno donositi.

Pri tome, treba podsetiti i na postavljanje Brisela u ukrajinskoj krizi i upozoriti da posledice mogu biti istovetne. Stanje u Ukrajini je beznadežno, pa je teško prognozirati šta će pre zadesiti ovu zemlju: potpuni finansijski kolaps, dalja eskalacija konflikta na istoku zemlje ili početak građanskog rata u Kijevu. Šta god da se desi, evropske zemlje se, na isti način na koji se danas sreću sa izbegličkim kolonama iz drugih delova sveta, mogu sresti i sa kolonama ukrajinskih izbeglica. Na kraju, ako je nešto dozvoljeno Sirijcima, zašto nije dozvoljeno Ukrajincima? I oni imaju imaju ista ljudska prava, a i u njihovoj zemlji besni rat.

EU je uporno radila u korist sopstvene štete i ono što se danas dešava su samo posledice. Da bi dugoročno rešile problem, vodeće evropske zemlje moraju lečiti uzroke. A, zbog nedostatka potencijala o čemu je već bilo reči, one to ne mogu same. Evropa se mora okretati Rusiji. Prostora za optimizam da će do nečeg ovakvog doći je malo, pošto je u istom danu, kada je razgovarano o suspenziji Šengenskog sistema, u Briselu odlučeno i da se sankcije protiv Rusije produžavaju za još šest meseci. Ali, ako to ne može EU, onda takav zaokret mora načiniti kontinentalna Evropa. To okretanje bi podrazumevalo najpre davanje pune podrške ruskom angažmanu u Siriji, jer je to jedini način da se stabilizuju prilike u ovoj zemlji i stvore preduslovi za poraz Islamske države. Zatim da se, kada je o Bliskom istoku reč, odlučnije krene u uspostavljanje pune saradnje sa Iranom, koji u svemu ovome može odigrati veliku ulogu, ali i sa novim vlastima u Egiptu. Sa druge strane, neophodno je tražiti hitno rešenje za Ukrajinu zajedno sa Moskvom i sprečiti razvoj neželjenog scenarija, kao i izaći sa zajednički predlogom za stabilizaciju balkanskih država, koje su na udaru zbog migrantske krize.

Nastavak dosadašnje prakse, bavljenje posledicama  i vođenje politike samo sa jednim ciljem-da se što manje zameri Vašingtonu-Evropu će skupo koštati. Ili će se pokušati sa novom politikom, ili će na kraju ove priče Evropa završiti „na štitu“. A da ne bi završila „na štitu“, ona mora tražiti saveznike. Šta bi joj u ovom trenutku moglo više pomoći od savezništva sa Rusijom?

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na EU – sa Rusijom ili na štitu