Filimonova o tome zašto je Vučiću potreban „dijalog“ o Kosovu

Srpska javnost naširoko raspravlja o autorskom tekstu predsednika Srbije Aleksandra Vučića koga je nedavno objavio beogradski list Blic, pod nazivom «Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu». Ruski politikolog i balkanist Anja Filimonova, prokomentarisala je za EADaily razloge zašto je srpski lider objavio svoj programski tekst.

Izveštaji ruskih medija o ličnosti Aleksandra Vučića, podudaraju se sa njegovom agitprop linijom, što je u potpunom skladu sa kontrolom medija koju je u Srbiji uspostavio lično on. Zato poslednjih dana meseca jula, u rusko-srpskim odnosima, imamo veoma jasno izraženu krizu koja bukvalno, već narednih meseci, može da dovede do veoma ozbiljnih posledica. Rusija uporno ignoriše ovu krizu, isto kao što je nakon događaja sa Crnom Gorom i Makedonijom slegala ramenima. Crna Gora je već u NATO-u, a Makedonija će, po svoj prilici, u najskorije vreme biti primljena u redove Alijanse. Ukoliko je moguće, probleme je potrebno blagovremeno otkrivati i precizno rešavati. I ne treba pokazivati lažno čuđenje postavljanjem pitanja «kako se to desilo?» Eksperti su, pre mnogo godina, upozoravali na ovakav razvoj događaja.

Da bi se razumelo šta Vučić trenutno radi, potrebno je, prihvatiti aksiom da je svojevremeno baš američka ambasada stvorila vladajuću partiju (Srpsku naprednu stranku). O tome su potpuno nedvosmisleno i veoma detaljno govorile depeše Vikiliksa. I zato je veoma čudno da se u odnosu na Srbiju pridržavamo političke linije koja ignoriše ovu baznu činjenicu.

U principu, nikakav «unutrašnji dijalog» o Kosovu ne može da bude otvoren. Zato što su na snazi: obavezujuća Rezolucija № 1244 SB OUN koja Kosovo tretira kao sastavni deo Republike Srbije i važeći Ustav Republike Srbije koji u preambuli potvrđuje da je Kosovo sastavni deo Republike Srbije, i celokupno srpsko zakonodavstvo koje Kosovo tretira u skladu sa ovim odredbama.

Aleksandar Vučić govori da je «dijalog» potreban. Međutim, on je potreban samo njemu. Zato što je upravo on, kršeći Rezoluciju № 1244 i sopstveni Ustav, potpisao takozvani Briselski sporazum. Celokupna ruska javnost i svi ruski mediji iz nekog razloga uporno ignorišu postojanje Briselskog sporazuma iz 2013. godine. Kakav je to sporazum? To je predaja celokupne teritorije srpske autonomne pokrajne i severa Kosova pod ustavno-pravni poredak «Republike Kosove». Upravo tako Albanci nazivaju Kosovo i Metohiju (ne «Republika KosovO», već «Republika KosovA»). To je lično omogućio baš Aleksandar Vučić (iako je neposredni potpisnik dokumenta bio premijer Ivica Dačić, što i nije važno, jer od 2012. godine politiku definiše i vodi upravo Vučić). U pokrajini više nema srpskih sudova, policije, zdravstvenog i obrazovnog sistema. Ponešto funkcioniše samo po nekoj inerciji. Tamo više nema organa civilne zaštite, nema neformalnih grupa koje je stvarao i finansirao čak i Zoran Đinđić. Ništa više ne postoji, sve je uništio Aleksandar Vučić. On je predao i sever Kosova, srpski prostor koji je, kao neosvojiva tvrđava, odolevao prištinskoj vlasti Tačija, Haradinaja, Kadrija, Fatmira Ljimaja i drugih sadista i zločinaca čija je surovost prema Srbima i Albancima bez presedana.

Zapanjuje da srpski mediji, kada pišu o izborima u «Republici Kosovo», tvrde da je reč o izborima na Kosovu i Metohiji. To nisu izbori na Kosovu i Metohiji, već u «Republici KosovA». Od 2012. godine, od momenta kad je na vlast došao Aleksandar Vučić, Republika Srbija ne raspisuje izbore ne teritoriji Kosova i Metohije. Svi izbori — predsednički, parlamentarni i lokalni — su izbori za organe nepriznate državne tvorevine «Republike KosovA».

Aleksandar Vučić je sjajan manipulator. On svakom sagovorniku saopštava ono što ovaj želi da čuje. Po ko zna koji put možemo da vidimo predstavnike Rusije, uključujući i deputate Državne Dume kako, iz nepoznatih razloga, pozivaju srpsko stanovništvo da izađe na izbore u «Republici KosovA». Na taj način oni direktno krše zakone Srbije koji govore o nedopustivosti posezanja za teritorijalnom celovitošću i suverenitetom zemlje. Nije normalno da predstavnici Rusije krše Rezoluciju № 1244 i Ustav Republike Srbije pozivanjem Srba da učestvuju na izborima teroriste Hašima Tačija. To samo govori koliko je daleko otišlo stvarno nerazumevanje dešavanja u regionu.

Vučić je kao potpisnik Briselskog sporazuma na delu pokazao svoj stav prema kosovskom problemu. A sad mu odjednom treba «unutrašnji dijalog» koji je usledio odmah nakon njegove posete SAD-u i razgovora sa Majkom Pensom.

Hajde sa se udubimo u tekst koji je objavio Blic. Šta u njemu vidimo? Tekst, u principu, ima prilično zamagljen smisao, iako su napadi na ljude, koji se ne slažu sa njim, koji imaju vlastite suverenističke ili patriotske težnje, potpuno precizni. On ih optužuje da podržavaju nekakve «mitove». Međutim, osnovu svesti svakog naroda čine nesalomivi zaveti, kod Srba su to Kosovski zavet, Svetosavski zavet i Svetolazarevski zavet. To su svetinje koje nemaju cenu i o kojima se ne vodi «dijalog». Kad su napadnute, one se brane. A on, sve zavete naziva mitovima i napada one, koji su, kako on misli, spremni da ih brane mimo njegove volje.

Potom u tekstu slede beznačajni napadi i osuda nekakvog prozapadnog bloka. Ostaje nejasno, o kome se radi, jer prozapadni pravac u srpskoj politici predstavlja sam Aleksandar Vučić. Kad analiziramo ovaj tekst, vidimo sjajne formulacije kao što su «ne treba da čekamo da će nam u ruke pasti ono što smo davno izgubili». Ovde se misli na Kosovo. Ali, niko nije izgubio Kosovo. On ga je, potpisavši Briselski sporazum, sam predao Prištini. Dalje kaže kako «moramo da razumemo snagu i želje Albanaca». Naciju koja je, ne tako davno, stvorena na osnovu projekta austro-ugarskog dvora. Zapad i sada, u ovoj ili onoj formi, podržava stvaranje Velike Albanije. Zato se ovde ne radi ni o kakvoj «snazi i želji Albanaca», već o upornom, sistematskom i viševekovnom radu Zapada, kojem se, kao protivteža, mora stvarati sopstvena strategija i taktika, ali nikako prihvatanjem zapadnih konstrukcija kao gotovih činjenica. Zato što u tom slučaju neće preživeti ni srpski, a ni ruski narod.

On dalje piše da ćemo «u suprotnom dobiti konflikt čiji smisao nećemo da razumemo». Šta znači «nećemo da razumemo»? Smisao ovog konflikta je apsolutno jasan: separatisti iz Prištine, uz Zapadnu podršku, otimaju Srbima deo teritorije. Srbi se moraju boriti za svoja prava, a ne da govore kako ne razumeju smisao onoga što se dešava. Ako Vučić to ne razume, on ne sme svoje lično nerazumevanje stvari da prebacuje na druge.

I da kaže kako zbog napretka, «mi moramo da rešimo kosovski čvor, a ne da najteži teret ostavljamo našoj deci. Živeti znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova». Na ovo bismo mogli da odgovorimo rečima ruskog predsednika, kojima je on, istina, okarakterisao dejstva SAD rekavši da je «to jednostavno podlo i cinično» prema svom narodu. Svako od nas ima pretke ratnike. Oni su se borili i pobedili fašizam. Pobede Crvene, Sovjetske armije, omogućile su, pored ostalog, i tom istom Vučiću da živi, šta više i da postane predsednik. Da bi se potom na tako gnusan način borio protiv srpske nacionalne svesti. On to ne radi sam. Danas upravo Nemačka insistira na izmeni srpske samosvesti. Zato, ma koliko današnje izjave Aleksandra Vučića bile ogavne, one, suštinski, potpuno precizno odražavaju nemački plan koji podrazumeva ujedinjenje balkanskih zemalja koje još uvek nisu članice EU. U takvom ujedinjenju prioritetno mesto zauzima infrastrukturni projekat koji treba da spoji Niš, Merdare i Prištinu. Pogledajte kartu i videćete da je reč o velikoalbanskom projektu u kome albanski faktor bezuslovno izbija u prvi plan. Zašto? Pa zato da Rusija ne bi mogla da dejstvuje i ne bi imala kud da se vrati.

Nema sumnje da Briselski sporazum i «dijalog» o Kosovu vode potpunom priznavanju njegove nezavisnosti koje treba da bude oličeno u članstvu «Republike Kosova» u međunarodnim organizacijama, a pre svega u OUN. Ne treba da zaboravimo da se na teritoriji Kosova nalazi baza Bondstil najveća američka vojna baza van njenih granica. Niko ne zna šta se na toj bazi dešava. Međutim, imajući u vidu da albanski narkokarteli na Kosovu imaju globalni nivo podrške, može se pretpostaviti da se preko ove baze obavlja trgovina droge iz Avganistana. Osim toga, odavde se Balkan i Evropa snabdevaju oružjem. Isto tako postoji i povratna sprega. Uverena sam da će se iz baze Bondstil, u slučaju da dođe do žešćih sukoba, vršiti prebacivanje terorista i tereta sa naoružanjem i narkoticima onima koji se bore protiv Rusije.  Cementiranjem nezavisnosti Kosova Vučić će legalizovati američku bazu i tako Rusiji direktno «uvaliti» – obučene bandite iz Al Kaide, čitavu armiju koja je sposobna da u svakom momentu bude upotrebljena protiv Rusije. Upravo to označava pravu suštinu priznanja nezavisnosti Kosova na globalnom nivou.

Zato je potrebno dati realnu i sasvim preciznu ocenu dejstvima Aleksandra Vučića i shvatiti da je karakter njegove vlasti kvazi-patriotski i kvazi-rusofilski. Biće prekasno kada njegove manipulacije i špekulacije – najboljim osećanjima i otvorenom laži koju govori predstavnicima Rusije – postanu očigledne i razumljive.

Ne smemo da sudimo na osnovu reči, već na osnovu konkretnih dela. Jedna je stvar proklamovani Vučićev kurs — ulazak u EU. Iskreno rečeno, taj kurs je proglašen daleko ranije, odmah nakon «petooktobarske revolucije» 2000. godine. Međutim, trenutno nas više interesuje sam Vučić. On kaže: strateški kurs Srbije je put u EU. Poglavlje 29 u pregovorima o stupanju Srbije u EU jasno i nedvosmisleno kaže da će prestati da važi Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije zato što je Srbija posvećena stvaranju jedinstvenog carinskog prostora u Evropskoj uniji. Ona će sve ostale države tretirati kao treće zemlje, uključujući i Rusiju. O ovoj činjenici rasprava nije moguća. Međutim, kakav nam izlaz, u svojoj nedavnoj izjavi, nudi ambasador Čepurin? On kaže da će to biti tako čim se zatvore pregovori o poglavlju 29. Tada će automatski prestati da važi sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije. Zatim izjavljuje da će «Srbija i Rusija zajedno sa EU morati da razmisle kako da ovaj dogovor o slobodnoj trgovini bude zamenjen». To je čista utopija! Teško je pretpostaviti kako će EU sa svom svojom rusofobijom i stvaranjem komiteta za borbu protiv Rusije o tome uopšte da «razmišlja». Zar će EU kršiti sopstvena pravila prema Rusiji protiv koje uvodi sankcije i u odnosu na Srbiju koju smatra krivom za «genocid»?

Veoma je važno da istaknemo još jedan faktor pred kojim Srbi zatvaraju oči. Rusija se trenutno nalazi na trećem mestu po obimu spoljnotrgovinske razmene sa Srbijom i krajnje alarmantnim učešćem od svega 7,2 zanemarljiva procenta. Ko to ne dozvoljava srpskoj privredi da se preorijentiše na Rusiju i, u uslovima postojećih sankcija Evropske unije, obezbedi srpskoj poljoprivrednoj proizvodnji izlaz na rusko tržište? Za Srbiju bi to bio spas, a za nas dostup kvalitetnim poljoprivrednim proizvodima (kao što je srpska svinjetina). Za to vreme Vučić, na zahtev EU, uvodi zabranu davanja državnih subvencija za povećanje poljoprivredne proizvodnje i njenog izvoza u Rusiju. Zato ni tih 7,2 odsto neće biti. To su konkretni učinci Vučića koji se kod nas predstavljaju kao njegova neverovatna želja za saradnjom sa Rusijom.

Srbija za vreme vladavine Aleksandra Vučića dostiže najviši nivo saradnje sa NATO – IPAP. Više od toga je samo stadijum MAP — gde se čitava zemlja rekonstruiše za potrebe NATO standarda. Vučić je taj koji je sa NATO potpisao poslednji tehnički protokol za SOFA sporazum. Još je Boris Tadić 2006. godine potpisao okvirni sporazum SOFA. Međutim, ovaj sporazum je bio ništavan bez tehničkih protokola i konkretnih mehanizama za njegovu realizaciju. Sve se moglo odugovlačiti beskonačno dugo. Ali, upravo je Vučić svojim potpisom na to stavio tačku, kada je potpisao tehnički protokol za potpunu realizaciju SOFA sporazuma. Zato kada mi u Rusiji govorimo da će Srbija stupiti u NATO…. ma Srbija uopšte ne mora da ulazi u NATO! NATO je već ušao u Srbiju. Čak i više nego da je Srbija formalno njegov član, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Beograd nema nikakva prava, ali zato na osnovu SOFA sporazuma ima gomilu obaveza. Od kako je Aleksandar Vučić na vlasti Srbija je, u okviru programa Partnerstvo za mir (ističem da je to vojni NATO program), učestvovala u 144 vežbe Severnoatlantske alijanse i samo u šest sa Rusijom. Što je za dvadeset puta više. Na primer, na poslednjim zajedničkim manevrima sa Bugarskom uvežbavana su uništavanja vazdušnih ciljeva. Gde? Na obalama Crnog mora. Nije teško pretpostaviti o čijem vazdušnom prostoru i kojoj zemlji je reč.

Na kraju, kao šlag na tortu dolazi činjenica da u Srbiji radi Rusko-srpski humanitarni centar kome Aleksandar Vučić već pet godina nije u stanju da dodeli diplomatski status. Tamo je zaposleno samo četiri vatrogasca. Ova organizacija zaista ima humanitarni karakter. Potpuno odgovorno kažem da Vučić neće dodeliti diplomatski status ruskom humanitarnom centru u Nišu. Sve se veoma vešto prikriva manipulacijama kako je Srbija vojno neutralna zemlja. Međutim, vojna neutralnost Srbije označena je samo u jednom jedinom dokumentu i to onom koji je Skupština usvojila 2007. godine, a koji govori o Kosovu i Metohiji. Da je Srbija zaista vojno neutralna zemlja, odredbe o vojnoj neutralnosti trebalo je da se nađu u strategiji nacionalne odbrane, u strategiji razvoja armije i nacionalnoj strategiji Srbije. Međutim, zato je uvek zgodno da se ovaj argument poteže u pregovorima sa predstavnicima Rusije.

Izvor: Fond Strateške Kulture