Film „Matilda“ kao novo ubijanje Cara Nikolaja

Teško je smisleno napisati tekst o sramnom filmu, koji predstavlja ponovno ubijanje Svete Carske Porodice na stogodišnjicu pada ruskog monarhizma, a još jednom se ne podsetiti reči svetog srpskog zlatoustog vladike Nikolaja Velimirovića o Caru Nikolaju II:

„Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srbski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti. Smemo li mi ikada zaboraviti, da je Ruski Car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda?…“.

Ove reči srpskog svetitelja obavezuju svakog pravoslavnog Srbina da ne bude ravnodušan na događaje vezane za ime svetog Cara Nikolaja. Kada se stekne predstava o filmu „Matilda“, blagorazumnom čoveku je dovoljan samo ovaj citat svetog vladike, da shvati opravdanost naslova ovog teksta. Pokušaćemo da ukažemo na neke interesantne detalje koji će srpskom čitaocu omogućiti da shvati da se radi o jednom duboko antiruskom, antipravoslavnom, pa samim tim i antisrpskom projektu. Zar nije pljuvanje u lice čitavom ruskom pravoslavnom rodu, da u ruskom filmu ruskog Cara glumi nemački pornografski glumac. Da se bestidnici izruguju nad jednim od najtragičnijih fakata u ruskoj istoriji, ubistvu Carskih Strastoterpaca. Umesto da se snimi istinit film o zadivljujućoj porodici koja treba da predstavlja za mlado pokolenje moralni primer zadivljujućeg vaspitanja dece u duhu blagočestivosti i ljubavi ka svojoj Otadžbini. Zbog toga je izlazak takvog filma praktično jedna vrsta moralnog zločina.

Znam da će liberalna ološ odmah zagraktati – kako se sudi o filmu koji nije odgledan. No, zar se mora gledati nešto što vređa verska osećanja pravoslavnih vernika i što falsifikuje istorijske činjenice? Kako lepo primeti jedan ruski profesor, po toj logici ne smemo osuđivati bombu koja nije eksplodirala. Nama predlažu da se bomba baci, a onda da se vidi da li nanosi štetu. Liberalna ološ će zagraktati i drugim povodom – kako je poziv da se ne gleda sramni film u stvari udar na „slobodu stvaralaštva“. No, ta „sloboda stvaralaštva“ je postala oružje u rukama te iste liberalne ološi (kako u Rusiji, tako i u Srbiji) koja mrzi sopstvenu zemlju i radi na njenom sramoćenju i uništenju. Za njih sloboda znači potpunu razuzdanost, svedozvoljenost, rušenje morala, ismevanje veličanstvene istorije i kulture svog naroda. Ta ološ nije u stanju da primi reči apostola Pavla: „Gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda“ (Druga Korinćanima, 3; 17), ta ološ je u stanju da primi samo odvratne demonske nagone.

Cilj stvaralaca i naručilaca ovakvog (ne)dela je jasan, u svesti ljudi stvoriti smutnju kao u revolucionarnoj 1917. godini, i posle jednog veka nastaviti sa sramoćenjem lika Cara Nikolaja koji je sada već i kanonizovani svetitelj Gospodnji. Histerija koju projavljuje liberalna ološ koja je stala u zaštitu „Matilde“, stvara utisak kao da avetinjske senke iz groba ustalih Trockog, Sverdlova, Urlickog i ostalih krvnika ruskog pravoslavnog roda, stoje iza njihovih leđa. Verujem, kad bi im se pružila prilika, da bi i danas ponovili krvavi pir nad ruskim pravoslavnim rodom. Duh liberalne prozapadne ološi je isti i 1917 i 2017. godine! Taj film unosi u  rusko društvo raskol, a istinska umetnost svakako ne može imati takvu funkciju.

Dakle, taj film predstavlja udar na blagočestivu pravoslavnu porodicu kao malu Crkvu, a u takvoj porodici je Car Nikolaj i odrastao i takvu porodicu je i sam zasnovao i sa svojom blagočestivom ženom u takvoj porodici je i vaspitavao svoju decu. Da ukratko podsetimo o kakvoj se porodici radi.

Budući Imperator je kroz ceo svoj život proneo ljubav prema jednoj ženi, koju je upoznao kao veoma mlad čovek. Bila je to njegova buduća carska supruga Aleksandra Fjodorovna. Režiser Učitelj koji nije vaspitan kao hrišćanin, ne može ni shvatiti da je istinski hrišćanin po definiciji porodičan čovek. I Car Nikolaj je svaki slobodan trenutak kad se oslobađao državničkih obaveza, posvećivao svojoj porodici. On je u braku bio izuzetno srećan. Krotost, smirenje, uzvišenost, rečju, sve najbolje hrišćanske vrline, toliko su krasile ovu divnu porodicu da ona zaista može predstavljati uzorni primer za svaku hrišćansku blagočestivu porodicu. Bilo je svakako mogućnosti i puteva da se pobegne u inostranstvo, što je činilo nebrojeno mnoštvo vladara u takvim situacijama tokom ljudske istorije, međutim, izbor Cara Nikolaja i kao muža, i kao oca, i kao vladara – bio je put Golgote, opredeljenja za Carstvo Nebesko, put dobrovoljnog raspeća njegovog i njegove porodice zarad Carstva Nebeskog, zarad pomoći bližnjem (a ti bližnji bili smo mi Srbi i reči vladike Nikolaja sa početka teksta, ni jedan Srbin ne bi smeo gubiti iz vida).

Cara Nikolaja je tokom celog perioda njegove vladavine (sa 26 godina je iznenada ostao bez oca i stupio na presto) pratila izdaja kao neka zla kob. Izdavali su ga čak i članovi porodice Romanov, i njegovi ministri, izdao ga je i oficirski kadar njegove armije koji mu je položio zakletvu, izdali su ga i zapadni „saveznici“ (na žalost, uvek na kraju ispadne da se radi o lažnim saveznicima, kako Rusa, tako i Srba), izdao ga je i dobar deo naroda, izdao ga je na kraju krajeva i jedan deo visokog crkvenog klira RPC. Jedina istinska potpora koja ni u jednom trenutku nije pomišljala na izdaju Cara Nikolaja, bila je njegova blagočestiva porodica.

Kada je Caru Nikolaju II postalo poznato da po rezultatima Brest-Litovskog sporazuma Nemci traže da im carska porodica bude predata cela i nepovređena, on je po svedočenju njegovog lekara P. Žilijara to smatrao uvredom, a ne nuđenjem pomoći. A Carica Aleksandra je dodala: „Posle onakvog njihovog ponašanja prema Gospodaru, ja ću radije umreti u Rusiji nego biti spasena od Nemaca“. I njihova deca nisu mogla zamisliti život bez Rusije i sačuvana pisma svedoče o zaista nesvakidašnjoj blagočestivosti, odanosti, patriotizmu cele jedne porodice, koja je bez dvoumljenja i bez roptanja delila i podelila sve nevolje i tuge, patnje, suze, znoj i krv svog naroda, ni u jednom trenutku se ne gordeći svojim visokim poreklom, nego krotko i sa smirenošću, molila Boga i za neprijatelje svoje. Ispili su Carski mučenici gorku čašu do dna i čisto ljudskim merilima teško je predočiti njihova stradanja. Zbog toga svakako njihov svetački oreol ne samo da je zaslužen, nego već svetli među pravoslavnim vernicima i sa ikonama Cara Nikolaja i Carskih Mučenika, Gospod već projavljuje čudesa.

Jedno od čudesa odigralo se nedavno i kod nas u Srbiji i ukratko ću opisati događaj u kome sam i lično bio pomalo uključen. „Porodični sabor“, organizacija sastavljena od saveza šest organizacija (među kojima se nalazi i „Rusko sabranje u Srbiji“ čiji sam predsednik), već tradicionalno po blagoslovu Srpskog Patrijarha organizuje „Nedelju porodičnih vrednosti“. Ta nedelja se tradicionalno završava Litijom od hrama Svetog Save do Saborne crkve u Beogradu. „Porodični sabor“ je, dakle, početkom tekuće godine odlučio da Krsna slava organizacije bude dan crkvenog proslavljenja Svetih Carskih Mučenika, pa je ove godine, 17. jula, prvi put proslavljena Krsna slava pomenute organizacije. Vrlo brzo posle toga, i ne znajući da je to slava naše organizacije, javlja nam se blagočestiva bratija iz Rusije koja je izrazila želju da sa velikom Nadimskom ikonom Cara Nikolaja II stigne u Beograd i učestvuje u našoj Litiji. Još jedna potvrda da sve što se radi u blagočestivom porivu i u slavu Boga i Njegovih svetitelja, nailazi na brz otklik sa Njegove strane. Veličanstvena ikona je prošla centrom srpske prestonice u našoj Litiji, potom se uputila na Krsni hod po svetinjama istočne Srbije, da bi u manastiru Lešje i promirotočila. Mi smo to shvatili kao zaista radosnu vest i signal da je i Bogu i Svetom Caru Nikolaju bio bogougodan dolazak njegove ikone u Srbiju.

Upravo zbog toga, na naše oči, neprijatelji naše svete vere i blagočestivosti pokušavaju da ponovo ubiju Carsku porodicu, žele da putem ovakvih odvratnih filmova ponove strašni satanski ritual iz podruma Ipatijevskog doma, kako bi ta mrzost ušla u što više pravoslavnih porodica. Preci onih koji su počinili to satansko zverstvo danas pokušavaju da ocrne svetli lik Svetog Cara i Svete Carske Porodice. Zbog onoga što je Sveti Car Nikolaj II učinio za srpski rod, zbog istinitih reči našeg svetog vladike Nikolaja, mi ne smemo činiti Judin greh i biti ravnodušni na blaćenje lika Svetog Cara. Nepomirljivost sa beščašćem oduvek je bila odlika pravoslavnih Srba i Rusa, koja je stajala na svojevrsnoj straži života narodnog…

Hiljadugodišnja istorija Rusa kao hrišćanskog naroda, uvenčana je dakle vladavinom jednog visoko duhovnog Cara i taj uistinu divni dar od Boga ruski narod je uništio, naravno uz obilatu podršku kapitala iz zemalja lažnih saveznika. Za takvu lakomislenost morala se platiti žestoka kazna. Gospod je dopustio na Rusiju teško iskušenje – vlast bogoboraca. Zato ne čude proročke reči igumana Serafima (Kuznjecova) koji je 1920. godine u vreme strašnog boljševičkog terora, zapisao: „Proći će tužni dani grozničavosti dok ruski narod ne postane svestan svoje krivice. Pre toga će ispiti do dna čašu neviđenih nevolja, tuge i kažnjavanja zbog nevino prolivene krvi Božijeg pomazanika i njegove porodice. Tada će raskajani ruski narod početi da praznuje sećanje na svog blagočestivog Cara-Mučenika, moleći ga za oproštaj strašnih grehova narodnih prema njemu i njegovoj porodici. Dok ne dođe do tog raskajanja u narodu, do tada neće biti ni milosti od Boga“.

Slava Bogu, svedoci smo da se poslednjih decenija polagano menja svest ruskog naroda u odnosu prema Ruskom Imperatoru. Taj proces započela je Ruska Pravoslavna Zagranična Crkva  kanonizacijom Carske porodice, da bi to 2000. godine učinio i Arhijerejski Sabor RPC Moskovske Patrijaršije. Tom procesu pridružila se 2008. godine i ruska država pošto je Vrhovni sud Rusije priznao Nikolaja II i njegovu porodicu žrtvama političkih represija i oni su rehabilitovani od strane Vrhovnog suda Rusije.

Zašto je Gospod dopustio danas, na stogodišnjicu ruske nacionalne katastrofe i pada Ruske Imperije, da se naslednici careubica izruguju nad osećanjima pravoslavnih ruskih ljudi? Verovatno zato što je posle zvanične kanonizacije Carske Porodice ohladnela molitva Carskim Strastoterpcima. Jer ne smemo zaboraviti da su ruski svetitelji i duhonosni starci (i srpski – setimo se proročkih reči vladike Nikolaja) govorili o tome, da je preporod Rusije povezan sa molitvom Caru-Mučeniku. Tako je starac Nikolaj Gurjanov sve koji su dolazili kod njega na ostrvo pozivao da se mole Caru i Carskim Mučenicima i govorio: «Nad Rusijom neprekidno visi mač strašnog rata, i samo molitva Svetog Cara Nikolaja otklanja gnev Božiji. Treba moliti Cara da ne bude rata. On voli i žali Rusiju. Kad bi vi samo znali, kako On tamo plače za nas».

Zato s jedne strane možemo i blagodariti Bogu što je dopustio pakosti režisera Učitelja i njegove satanske družine koji su snimili sramni film „Matilda“, jer su nas oni razbudili i podsetili na neophodnost molitve Carskim Strastoterpcima. To je svojevrsno upozorenje pravoslavnim da je jak neprijatelj istorijske Rusije i Pravoslavne Crkve i da nam predstoji teška borba. Nadamo se da danas molitva pravoslavnih neće dozvoliti naslednicima careubica da ponovo bace klevetu na svetog Cara Ruskog i da ponovo ruski narod učine saučesnikom ritualnog zločina kakav je izvršen od strane satanista u julu 1918. godine, kada je ubijen Božiji Pomazanik i njegova blagočestiva porodica. Demonsko lukavstvo, pljuvanje i zloba će, daće Bog, kao kad se pljuje na sunce, pasti na glavu zlobnika. Jer Bog porugan ne biva.

Ono što nas danas posebno raduje, s pojavom „Matilde“ svoj izbor je napravio i ruski pravoslavni narod. Danas u svakoj ruskoj porodici koja se smatra Pravoslavnom, postoji ikona Svetih Carskih Mučenika. O tome govori stotine hiljada pisama Poklonskoj i milioni Rusa danas traže oproštaj od Cara. Ne huli danas ruski narod na svetitelja Gospodnjeg, nego hule potomci bogoboraca i hristoubica. Danas ruski narod s ljubavlju izgovara kao u stihu imena Svetih Carskih mučenika – Nikolaj, Aleksandra, Aleksej, Marija, Olga, Tatjana, Anastasija. Dakle, duhovni naslednici juda-izdajnika i danas učestvuju u bogohulnoj kleveti, a pravoslavni ljudi se mole Svetome Caru kako bi milostivi Gospod oprostio narodni greh jer nije sprečio ubistvo Pomazanika Božijeg.

Danas i u pravoslavnoj Srbiji svaki čovek stoji pred izborom. Sa kim krenuti, sa careubicama i judama ili s vernim carskim slugama. Ako nismo spremni za podvig, možemo bar posvedočiti svoju ljubav prema Carskoj Porodici i reći „NE“ sramnom bogohulnom i lažljivom filmu „Matilda“. Mi blagodarimo Caru Nikolaju kako za spasenje našeg srpskog roda, tako i zbog visoko moralnih svetootačkih reči «Jer nema te žrtve, koju ja ne bih podneo za blago otečestva mojega». Da dodamo – i zarad bližnjeg i tada na Krst razapetog srpskog roda pravoslavnog. Zahvaljujući i podvigu Carskih Strastoterpaca Rusija i Srbija su žive, preživele su sva iskušenja HH veka i nadamo se da će „dve sestre rođene“, Rusija i Srbija, zajedno dočekati i preporod velikog Pravoslavnog Carstva…

„Raduj se Nikolaju, Bogovenčani Caru i veliki Strastotrepče!“.

Sveti Carski Mučenici molite Hrista Boga za spasenije Rusije i Srbije.

Izvor: Fond Strateške Kulture