Fransoa Fijon – vraćanje korenima ili politički udar Jezuita

Naos crkve Saint-Lambert de Vaugirard je mračan. Samo je kripta okupana žutim svećama. Svake srede u 20:30 mladi katolici se tu u 15. arondismanu u Parizu okupljaju na molitvi. Partijsko sedište republikanaca, konzervativne političke stranke, nalazi se samo 500 metara odatle.

Sveštenik ne želi da novinari postavljaju pitanja u crkvi, posebno ne bilo šta povezano sa politikom. „Ovo je privatno okupljanje, molim vas idite“, rečeno nam je.

Ali neki od mladića i devojaka tamo imali su šta da kažu – napolju, ispred crkve „Mislim da je Fransoa Fijon dobar izbor“, smatra Polin, koja je obmotala gustu debelu plavu maramu oko glave. „Mislim da je kredibilan i kad se radi o moralnim pitanjima“, navodi Marin (29), dodajući da se protivi gej brakovima.

„Naravno da sam glasao za Fijona“, promrmljao je mladi čovek sa kosom pažljivo očešljanom na stranu. „On je jedini razuman izbor za katolike“, dodaje, podigavši kragnu svog kaputa i nestajući u mračnoj noći.

Kada je pre dve nedelje izabrala Fijona za republikanskog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima, Francuska je poručila da je u dubini mnogo konzervativnija katolička zemlja nego što se primećuje na prvi pogled. Možda su (katolici) brojčano u manjini, ali njihove brige i težnje dele mnogi Francuzi.

Bez obzira da li će Fijon, 62-godišnji bivši premijer sa sklonošću da nosi crvene čarape, na kraju pobediti na izborima, republikanski eksperiment sa javnim stranačkim izborima svakako je bio uspešan. Dok socijalisti oko predsednika Fransoa Olanda trenutno kidišu jedni na druge, Fijon je uspravne kičme ušao u bitku sa zapaljivom Marin le Pen, predsednicom desničarskog i ekstremističkog Nacionalnog fronta.

Fijonov uspeh izazvao je komešanje u francuskom političkom establišmentu, ne samo zbog toga što je bio neočekivan. Uzbuđenje pre svega dolazi zbog raširenog osećanja da se odjednom popunjava dugogodišnji politički vakuum.

Francuska umerena desnica – koja je provela godine u prepirkama oko pitanja liderstva, partijskih finansija i neprekidnim ispadima lidera Nikolasa Sarkozija – vratila se. Nakon gubitka izbora od Olanda 2012. godine, konzervativnom krilu su tokom učešća u društvenim debatama u prethodnom periodu falili liderstvo i ideje. Ali sada opet ima lidera koji deluje kao da zna u kom pravcu bi hteo da vodi partiju.

ČISTA POBEDA

I republikanci i njihova partijska prethodnica, degolistička Unija za narodni pokret (UMP), dugo su zanemarivali hrišćanski konzervativni milje zemlje. Ali radi se o moćnom elementu francuske politike – nečemu što su Nacionalni front i identitetski pokreti davno prepoznali i iz toga izvukli korist. Sada je taj milje nosio Fijona do ubedljive pobede.

U istraživanju provedenom među gotovo tri miliona ljudi koji su glasali za Fijona, 72 odsto birača je navelo da su na neki način povezani za katoličanstvom. Oni su sa negodovanjem gledali na odluku najvišeg administrativnog suda koji je početkom novembra presudio da je prikazivanje hrišćanskih motiva – povodom obeležavanja Božića – u gradovima dozvoljeno samo pod određenim uslovima, a sve da bi se održala odvojenost države i crkve. Oni ne žele još jednog predsednika poput Sarkozija, koji je bez pardona čačkao po mobilnom telefonu tokom prijema kod pape. Ili predsednika poput Fransoe Olanda koji se na skuteru odvezao u stan svoje ljubavnice i potom novinarima preneo intimne detalje.

Važan faktor u Fijonovom dosadašnjem uspehu je to što ga konzervativni glasači ne vide kao nekog ko će raditi takve budalaštine.

Fijon, koji je pohađao jezuitsku srednju školu i nekada, sa samo 27 godina, bio najmlađi član narodne skupštine, oženjen je jednom ženom duže od 30 godina, i uvek je isticao svoje katoličke korene. U njegovoj knjizi Faire, što u slobodnom prevodu znači „akcija“, Fijon naglašava svoje religiozno vaspitanje: „Ja sam katolik. Vaspitan sam u tom maniru i zadržao sam tu veru“.

Istoričar Denis Peletjer slaže se da su konzervativni katolici odigrali važnu ulogu u Fijonovom usponu. Govoreći za francuski dnevni list Le mond, Peletjer za ovu nehomogenu grupu navodi da je efikasna, ekstremno aktivna na društvenim mrežama i da se brzo mobiliše. Smatra da je jedan od razloga njihovog povećanog aktivizma činjenica da se osećaju kao manjina u aktuelnoj debati o navodnoj ubrzanoj islamizaciji Francuske. Prema Peletjeru, od ključne važnosti za ove Fijonove pristalice je osećaj kako moraju da brane sebe i svoje vrednosti.

Pre samo nekoliko nedelja konzervativni blok je pokazao koliku moć može da koncentriše u kratkom vremenskom roku. Sredinom oktobra nekoliko hiljada ljudi je izašlo na ulice Pariza noseći transparente na kojima je pisalo „U 2017. ću glasati za porodicu.“ U završnom obraćanju, u četvrti Trokadero, učesnici – uključujući veliki broj porodica sa malom decom – mahali su ružičastim i svetloplavim zastavama. Bilo je to upozorenje vladajućoj političkoj klasi ili, gotovo da je moguće reći – javna pretnja.

PROTESTNA OLUJA

Demonstracije je organizovao Manif pour tous (Demonstracije za sve), pokret koji je osnovan 2012. kao reakcija na planirano uvođenje gej brakova, predloga koji je poznat pod nazivom Mariage pour tous (Brak za sve). Nakon toga je prerastao u registrovanu političku partiju. Oko 65 odsto Francuza podržava istopolne brakove, ali kada je zakon – poznat kao Loi Taubira, po zaslužnom ministru pravde – došao na glasanje, stotine hiljada ljudi je izašlo na ulice da izrazi negodovanje.

Rezultat toga je serija protesta protiv netradicionalnih porodica i polnih teorija, sa posebnim fokusom na prava istopolnih brakova. Televizijske slike ovih uglavnom mlađih demonstranata nisu se uklapale u dominantni javni imidž o Petoj Republici, uprkos činjenici što njihov izborni slogan sadrži i reč „égalité“, odnosno „jednakost“.

Još tada je Katolička crkva odigrala važnu ulogu u mobilizaciji masa. Jedno od ključnih pitanja koje je izvelo demonstrante na ulice bila je zabrinutost da će zabrana veštačke oplodnje istopolnim parovima biti ukinuta. Protestna šetnja od pre nekoliko nedelja takođe je ukazala na taj problem. Ali sve do oktobra nijedan kandidat umerene desnice nije ozbiljno razmatrao ova pitanja. Osim Fransoe Fijona.

Otac petoro dece nije se lično priključio demonstracijama, ali je poslao jednog od najvažnijih pristalica iz svoje stranačke izborne kampanje. Takođe je poslao poruku uznemirenim demonstrantima: „Podržavam svakoga ko podržava porodicu“. Nakon toga je u svakoj televizijskoj debati naglašavao da neće dozvoliti dalje pomeranje granica po tom pitanju.

Upućeni navode da su ultrakontzervativci iz pokreta Manif pour tous tokom izborne kampanje u više navrata pružali logističku podršku Fijonovom timu. To je očigledno bio slučaj pred Fijonovo poslednje veliko javno obraćanje, održano 18. novembra u Kongresnoj palati, pred drugi krug glasanja. „Neposredno pre događaja Fijonov tim je pozvao lidere pokreta, tražeći od njih da dođu i pruže podršku“, za francuski magazin L’Obs navodi član pokreta Manif pour tous.

FAITH À LA CARTE

„Hrišćanska tradicija je važan deo francuske istorije i kulture“, navodi Fransoa Foret, politikolog sa Slobodnog univerziteta u Briselu. „Kad Fijon ističe svoju veru, to proizlazi iz njegovog tradicionalizma.“

Foret, koji proučava ulogu religije u evropskoj politici, uviđa sličnosti između onoga što se događa u Francuskoj i u ostatku Evrope, recimo u Italiji i Poljskoj. Ipak, samo u Francuskoj postoji svojevrsni faith à la carte. „Religija je samo jedan deo ljudskog identiteta. Oni biraju razne aspekte u skladu sa svojim životnim stilom.“

Oni koji optužuju Fransou Fijona da je previše blizak sa pokretom Manif pour tous i drugim katoličkim grupama previđaju činjenicu da oni čine veliki segment francuskih konzervativaca i da njihove vrednosti u ovoj tradicionalističkoj zemlji deli većina ljudi.

Za te birače je naročito simboličan bio jedan Fijonov gest nakon izborne pobede. „Pružam svoju ruku svima koji imaju želju da obnove našu zemlju“, poručio je Fijon pred televizijskim kamerama. „Pozivam da mi se pridruže svi koji u srcima nose ponos zbog svog francuskog porekla“. Potom je stavio svoju desnu ruku na srce i tu je zadržao.

„La fierté d’être français“ – „ponosan što sam Francuz“ – verovatno je najupečatljivija poruka Fijonove kampanje. Ona se pokazala privlačnom u zemlji gde sve veći broj mladića i devojaka apliciraju za poslove u policiji i vojsci kako bi služili zemlji nakon terorističkih napada iz prošle godine; zemlji u kojoj traju polemike o burkiniju i služenju svinjskog mesa u školskim menzama. Fijon je, ostajući ukorenjen u francuskoj sekularnoj tradiciji, pozvao da istorijski nastavni program bude više državocentričan, kako bi se promovisala integracija. Sebe predstavlja kao čoveka sa ubeđenjima koji nije agresivan. Većina onoga što on otelotvoruje je toliko staromodno da opet postaje moderno.

Njegov liberalni ekonomski program, sa druge strane, sadrži elemente koji bi bili dovoljni da se svrgne 10 uzastopnih francuskih predsednika. Govoreći istim trezvenim tonom kojim se služi kad priča o papi, Fijon je objavio nameru da ukine pola miliona radnih mesta u javnom sektoru, eliminiše 35-satnu radnu nedelju i podigne granicu za odlazak u penziju. Svoj program naziva „revolucijom zdravog razuma“ iako će, ako pokuša da ga progura, za većinu Francuza predstavljati grubo buđenje u ekonomskoj realnosti 21. veka.

U KANUU, NA TRAKTORU

„On se uvek drži svojih uverenja“, navodi Marin, katolkinja iz 15. arondismana. „Promene su neophodne. Sa njim barem nemam utisak da će nas iznenaditi neočekivanim odbacivanjem svojih ubeđenja.“

Čak su i često podrugljive optužbe da je Fijon provincijalac, svojevrsni politički bumerang u Francuskoj. Na kraju krajeva, i dalje je istina ono što je Fridrih Siborg, frankofoni Nemac, 1929. napisao u svojoj knjizi Bog u Francuskoj: „Površinski sloj političkog života, onakav kakvim se čini iz Pariza, ne može sakriti drugačiju realnost. Selo, koje niko zaista ne poznaje i čija sanjivost ostaje svima nepristupačna, ima svu moć.“

Na selu postoje druge političke grupe na koje kandidati za političke funkcije moraju obratiti pažnju ukoliko žele da preuzmu vlast u Parizu. To uključuje lovce, čija prava se nijedan predsednik nikada nije odvažio da smanji; farmere, kojih ima duplo više nego u Nemačkoj i koji se još uvek drže starih mitova agro-romantizma; ribare, koji su takođe polumitske figure, potrebne konzervativnom kandidatu da bi pobedio.

Do sada je Fijon uspevao da premosti jaz između sela i prestonice. Ima poštovanje srednje klase svog glasačkog okruga Sen-Žermen di Pri, baš kao i Sarta, konzervativnog poljoprivrednog područja na severozapadu Francuske, odakle potiče.

Fijon u Sartu ima plemićku kuću sa kulom iz 14. veka. Blistave fotografije njega i njegove porodice, uslikane pre tri godine ispred imanja koje liči na dvorac i prošle godine objavljene u magazinu Paris Match bile bi dovoljne da se okončaju karijere pojedinih političara. Ali Fijon na slikama nije pozirao samo kao vlasnik plemićkog dvorca. Takođe je uslikan u kanuu, na livadi, i na crvenom traktoru.

U Francuskoj, sve to ide jedno uz drugo.

Prevod – Aleksandar Vujović

Izvor: Špigl, Novi Standard