Gašenje elite ili kako je umro SSSR

Bez obzira na sve razlike između Sovjetskog Saveza i sadašnje Rusije mnogo je onih koji u poslednje vreme nalaze sve više sličnosti u njihovim  rukovodećim strukturama. A kako isti uzroci vode i istim posledicama vredi da se razmotre upravo oni poroci sovjetskog sistema koji su i prouzrokovali njen krah. Zna se da se pametni uče na tuđim  greškama, a da budale ne izvuku iskustvo ni iz sopstvenih.

Razlaganje sovjetske partijske elite i likvidacija SSSR-a mogu da se podele na  dve osnovne etape.

Prvo je partijska elita sa sopstvenim pogledima i namerama uskladila i utvrdila dužnost generalnog sekretara KPSS (Komunističke partije SSSR-a) tako što je Hruščova zamenila Brežnjevom, čime  je dovela do početka procesa transformacije sovjetske elite u buržoasku.

Zatim je, posle 20 -25 godina (dok je došlo do ciklusa smene generacija), ista ta elita usaglasila ceo sistem i sopstvene namere tako što se odrekla sovjetskog modela. Prvo u korist socijaldemokratije sa elementima tržišne ekonomije („perestrojka“),  a zatim u korist liberalne demokratije zapadnog modela sa podelom SSSR-a na kvazi-nezavisne republike sa elementima neofeudalizma.

Istina, postojala je još jedna važna etapa 1953.godine kada je Staljin umro, Berija bio likvidiran, a dužnost generalnog sekretara preuzeo Nikita Sergejevič Hruščov. Taj trenutak je vrlo važan zašto je partijska elita zemlju povela ne prema razvoju, već  prema tzv. „rasslabonu“ (tj. opuštanju, prim.prev.)  i degradaciji koji su se završili likvidacijom Sovjetskog Saveza.

Stvar je u tome da Lavrentij Pavlovič  Berija nije baš voleo tzv. partijske funkcionere smatrajući ih za suvišno društvo, za džabalebaroše i brbljivce koji pre smetaju poslu nego što mu doprinose.  A što se tiče nuklearnog projekta, kojim je on rukovodio, uloga partije je svedena na minimum: partijskih rukovodilaca tamo ili uopšte nije bilo, ili su oni u tom projektu predstavljali samo formalnost. Sve u svemu – nuklearni projekt je rađen bez učešća komunističke partije i to, kako znamo, uspešno. Odakle proizilazi da i cela zemlja može da se razvija bez partijskih šupljoglavaca, tim pre što ih je i tako postojao ogroman broj.

Verovatno je i to postao uzrok zbog koja je Lavrentij Pavlovič ubijen, a generalni sekretar postao Hruščov – predstavnik partijske elite, a ne „partijski skeptik“ kakav je bio Berija.

Punu istinu ne znamo, kao se ono kaže – nismo im sveću držali. Ali pouzdano znamo da je posle 1953.godine zemlju počela da kontroliše partijska elita.  Pa je ta ista elita na kraju Hruščova zamenila Leonidom Iljičem Brežnjevom koga nije menjala bez obzira na njegovu hroničnu bolest i ljubav prema ritualima različite vrste, nagrađivanju i ostalim „pontovima sovjetske sorte“.

Zamenom Hruščova koji nije zadovoljio partijsku elitu, Brežnjevom koji ju je sasvim zadovoljavao, može da se napravi sasvim pouzdan zaključak o tome čemu je pomenuta elita težila i kakvog je kvaliteta ona bila još tih  šezdesetih i sedamdesetih godina 20.veka.

Zato može da se zaključi i da problem nije bio u ličnostima Hruščova i Brežnjeva, već u kompletnoj eliti koja je posle Staljinove smrti u svoje ruke preuzela potpunu vlast.

Značajno je da Hruščov nije zamenjen onom osobom koja bi nastavila da razvija zemlju (samo bez „naginjanja kukuruzu“), već onim ljudima koji su počeli prelaženje zemlje od njenog razvoja na ceremoniju, prema onome ko je počeo da caruje sam i istovremeno da drugima dozvoljava da se ponašaju na isti način.

Uostalom, ako iko misli da ja hoću da opanjkam dragog Leonida Iljiča (Brežnjeva) neka pročita tekst o projektu „gas u razmenu za cevi“ i neka se malo zainteresuje istorijom sovjetske računarske tehnike. Neću da se udubljujem u te teme već ću samo da kažem da se do prelaska zemlje na cevi za gas počelo baš u vreme Brežnjeva.

U njegovo vreme je krenuo i proces strukturnog pojednostavljenja ekonomije i prelazak sa proizvodnje složenih proizvoda (u koje spada i računarska tehnika) na isporuku ugljovodonika Evropi. Kao i odustajanje od domaćih visokotehnologičnih grana u korist trgovine sirovinama. Rezultate tog procesa zapažamo i danas u čitavoj njihovoj „lepoti“.

Verovatno da ima dosta onih koji nisu baš sasvim upoznati da do početka ’70.godina 20.veka sovjetska računarska tehnika ni u čemu nije bila lošija od zapadne, u nekim njenim delovima je čak bila i naprednija. Ali ’70.godina je prekinut rad i počelo je kloniranje stranih sistema (IBM i  DEC). Kada se time zabavio SSSR je postao patološki zavisan od zapadnih tehnologija, a obzirom da nam nisu dozvoljavali sve da kloniramo mi smo sve više zaostajali. Istovremeno je počela masovna automatizacija svega, a sve veće zaostajanje u računarskoj tehnici je za nas značilo zaostajanje u svim granama ekonomije, pa i upravljanju samom ekonomijom.

Eto vam vašeg dragog Leonida Iljiča!

Kako SSSR ne bi zaostajao sa Zapadom ni po kvalitetu, ni po količini roba, ’70.godina je postao neophodan skok u oblastima automatike, računarske tehnike i veza – kakav je izvesno vreme pre toga učinjen u kosmonautici i nuklearnom projektu. Ali da bi došlo do toga – na čelu zemlje je morao da se nađe čovek sličan Beriji  – ili bar Hruščovu (koji bez obzira na sve svoje mane  za stolom nije samo sedeo i gledao u plafon, baš kao što to nije dozvoljavao ni svojim saradnicima).

Ipak partijskoj eliti nisu trebali ni Hruščov, koji se uporno vrteo u krug, tim pre ni Berija koji je kompletno partijsko rukovodstvo smatrao za šupljoglavce.

Partijskoj eliti je trebao Brežnjev – penzioner visokog ranga, koji je bio osetljiv na ordenje i laskanja, koji je voleo paradu i čitanje pohvalnih dokumenata. Jer je i veliki deo partijaca takođe voleo paradiranje, nagrađivanje, značkice, automobile i ostale sovjetske „ponte“. I odmah je nastalo kopiranje naše sadašnje nomenklature sa njenim pozdravnim govorima, neverovatnim neradom i nagradama u Georgijevskoj sali Kremlja.

Značajan deo visokih rukovodilaca za vreme Brežnjeva se pretvorio baš u lezileboviće i balast, kako je potpuno tačno o njima mislio Lavrentij Pavlovič Berija. Oni su umeli da znalački citiraju Lenjina, da govore na sastancima prema metodici iz partijske škole i da prosipaju svakakve apstraktne parole. Znali su i da nagrađuju jedan drugog i da koriste usluge, predviđene samo za najvišu državnu upravu i strane diplomate.

Tako su se među partijskim funkcionarima više od polovine našli paraziti i ulizice. A najveći paraziti su bili oni na samom vrhu – oni su se tako visoko popeli jer su znali da citiraju Lenjina, i da sve na pravi način pozivaju u izgradnju komunizma. Većina njih je uspešno preživela „staljinske čistke“ zato što su vodili računa šta i kada da kažu i zato što su predstavljali sposobne ulizice. 

Rezultat je bio da je komunistička partija u koju se do tada nabilo sasvim dovoljno parazita, našla prepuna onih koji niti su znali da rade, niti su hteli, već im je cilj bio samo da dobro žive i da se slade plodovima sovjetske vlasti.

I tako se konačno sovjetska partijska elita razložila,  jer je u njoj od samog njenog formiranja postojala uglavnom negativna selekcija. Jer su da napreduju po partijskoj liniji i da žive duže znali  uglavnom oni koji su znali da lepo pričaju, da citiraju Lenjina i da druge pozivaju na izgradnju komunizma.

Ali za vreme Staljina i Berije uloga partije je ipak bila ograničena, a kada su ta dva tvorca prestali da postoje partijska elita je dobila mogućnost da neograničeno vlada i proces razlaganja više ništa  nije zadržavalo. Proces degradacije je praktično postao nezaustavljiv.

Naravno, biće mnogo ljudi koje će ove reči duboko uvrediti, jer je njihov otac ili deda bio pošteni komunista, bio je i član KPSS, verovao je u ideale i do duboke starosti je radio. Naravno da je među komunistima bilo mnogo poštenih i iskrenih ljudi. Međutim, najvažnije je da su pravi radnici – trudbenici kao po pravilu ostajali pri samom dnu, a sve više su napredovale ulizice, paraziti i rođaci parazita i ulizica.

Pri tom je bio dovoljan samo jedan parazit na rukovodećoj dužnosti, i kada se tom broju doda nula, pa da taj broj otera u minus trud, odnosno rad stotina i hiljada poštenih članova. A šta da se kaže o tome kada se zna da su paraziti i ulizice zauzeli polovinu svih visokih radnih mesta, a uz sam vrh – i više od polovine.

A oni koji su preživeli staljinske čistke i rat, ti partijski paraziti su u svoje ruke zgrabili svu vlast u zemlji i u dva koraka su celu zemlju potčinili svojim interesima – prvo tako što su ’64.godine zamenili jednog generalnog sekretara drugim,  i konačno kada su ’91.godine promenili i kompletno uređenje zemlje.

Tako se dogodilo zato što je članstvo komunističke partije mnogima dozvoljavalo da ništa ne rade osim da brbljaju, ali da pritom koriste sve moguće privilegije, kao i da sami sebi i svojim prijateljima dodeljuju različita priznanja. I tako je interes ljudskih parazita i ulizica konačno sve preuzeo u svoje ruke!

Eto tako je nestao SSSR!

Partijska elita koja je trulila je tako progutala ceo sovjetski sistem, ali sami paraziti nisu izumrli, već su nastavili svoj parazitski život, sada već u današnjoj Rusiji. Istovremeno su naučili da to čine još efikasnije  i perfidnije…

Izvor: Publicist.ru