Где данас станује слободан свет

Прошлонедељни наступ Владмира Путина пред телевизијским камерама потврда је да се неототалитаризам укоренио на западној хемисфери. О кључним питањима државне, економске и међународне политике руски председник говорио је онако како су људи пре петнаест година замишљали да ће 2014. године говорити председник САД: ведро, отворено, аргументовано, на моменте духовито и одлучно.

За разлику од Москве, која на Блиском Истоку и у Украјини вуче хируршки прецизне и одговорне потезе, нервоза и претње, нарочито санкцијама, постале су опредељујући фактор западне, тачније америчке политике. И, док САД и ЕУ, односно НАТО, ситуацију у Украјини покушавају да представе као руски избор, кључна одлука је у Бриселу, односно Берлину и Паризу.

Уколико Европска унија одлучи да остане тек послушна трансатлантска испостава политике Вашингтона, криза у Украјини биће продубљена и вероватно неизвеснија. Украјина ће као држава бити до краја претворена у мајдан. Сви ће из ње копати оно што им треба. Биће потпуно дестабилизована и разграђена, а још једна криза биће дубоко усађена у европско тло.

Ако Брисел послуша глас грађана, интереса сопствених компанија и већине европских аналитичара, криза у Украјини могла би да буде санирана, а партнерство од Лисабона до Владивостока могло би да постане нова одредница политике Европске уније или макар њеног континенталног дела. Иако то још увек изгледа невероватно, подсетио бих да је пре само петнаест или двадесет година подједнако невероватно било замислити да ће узбуњивачи са лаптоп рачунарима, попут дисидената са свежњевима драгоцених сведочанстава, бежати са Запада на Исток, а неки од њих бивати заточени у амбасадама.

Информације о нелегалном, високотехнолошком прислушкивању грађана у САД и други подаци о кршењу права и слобода које је на исток пренео узбуњивач Едвард Сноуден у симболичкој политичкој равни једнако су важне као и дело Александра Солжењицина, а за будућност слободног света могле би да имају далекосежнији практични значај. Слично је и са подухватом Џулијана Асанжа, захваљујући коме сам сазнао да је Стратфор анализирао и мој скроман рад.

Било како било, очи слободног света упрте су данас у силе које могу да успоставе глобалну равнотежу, пре него у ратоборне САД. Захваљујући каубојској политици, диктираној погубном идејом о демонтажи Русије и присвајању њених богатстава, Вашингтон би могао да постане коначан губитник хладног рата. Питање је хоће ли са собом САД повући Европску унију, Блиски Исток и друге регионе света или ће слободан свет изнаћи снаге да успостави нову, стабилну и што праведнију међународну конфигурацију.

Неототалитаризам интересе приватних корпорација и америчке војне силе прикрива слаткоречивошћу идеологије отвореног друштва и људских права, које Владимир Путин, користећи и чињенице из новије српске историје, успешно демаскира. Ако је Дамаск јуче био глобални Стаљинград, Славјанск, Харков, Доњецк, Одеса и Крим данас су глобални Курск.

Путинова ера, видело се то јасно прошле недеље, ротирала је суштину геополитичких полова. Дипломатске победе Русије над неототалитарном политиком запада и одлучност Москве данас не поздрављају само присталице Кремља у самој Русији него и значајни политички, пословни, мислећи и други грађански кругови у Европској унији и другим деловима света, укључујући и неке кругове у САД. Утицај тих мислећих људи на политику Вашингтона могао би да дође до изражаја у будућности иако је то данас тешко замисливо, баш као што је некада незамисливо било бити источно од тоталитаризма.

Извор: Глас Русије