danica popovicВест за Гинисову књигу рекорда, почујте: „Од почетка изборне кампање до данас у Српску напредну странку (СНС) учланило се 60.000 људи (град величине Краљева), то јест близу хиљаду људи дневно”, јављају медији. Од кад су победили на парламентарним изборима 2012. године, чланство им се учетворостручило. Сада, кажу, броје преко четири стотине хиљада чланова.

Какво се то чудо дешава? Председник странке обећава крв, зној и сузе, а чланство – никад бројније. Јесу ли то наши највреднији Срби, ти који похрлише да помогну вољеном вођи?

Нису, не брините. Да је Вучић обећао колективно ритуално самоспаљивање, опет би се они учланили – да би га избегли. Зар то није кристално јасно?

И није то први пут у историји да се људи овако понашају, намиришу корист и – јуриш! Тренутно је у Србији највећа корист у томе да будеш близу онима на власти – јер овде ниједна институција не функционише. Ко сумња нека само прочита овај цитат: „Хапшење бивших челника Управног одбора ’Галенике’ одложено је како би један од њих, иначе директор Социјалистичке партије Србије (СПС), урадио завршни рачун странке о трошковима за изборну кампању”, пише београдска штампа. Чуди ли ово некога? Мирише ли вам ово на радикалне промене?

А народ није глуп. Свом снагом и у пуној брзини потписује приступнице за чланство у СНС-у, док партијска статистика откуцава: двеста на дан, триста на дан, хиљаду нових чланова на дан…

Економистима (образованијим) ствар је кристално јасна: ова појава има и име, то јест дијагнозу – у питању је шпекулативни мехур. Шпекулативан је зато што сви учесници очекују да остваре некакву добит. Мехуром га називамо стога што наставља да расте – док не пукне. А ретко се у историји дешавало, скоро никад, да пуцање мехура прође без озбиљних ломова.

Није се ту ништа променило од оне давне 1636. године, када се у Холандији појавио шпекулативни мехур – када су људи почели махнито да купују (и продају) луковице од лала, ако верујете. Многи су се преко ноћи обогатили и дали сигнал свима осталима да се придруже. Народ је масовно стао да продаје све што има, а новац да инвестира у цвеће. У бесцење су нудили куће и земљишне поседе, чак су их продавали на шалтерима за куповину лала. Све док једног дана, као из ведра неба, муњевито не скочише цене хране, земљишта и свега осталог – и настаде глад. Холандија је у секунди престала да личи на предворје одаја бога Плутона, а овај први забележени шпекулативним мехур добио је име „тулипоманија”. Манија, дакле, као и свака друга.

Људи се ни касније (наравно) нису опаметили, а мехурови су се поново, с времена на време јављали. Тако је било у доба велике економске кризе, 1929. године, а и касније, 1987. и 1989. – или 2007. године, када је појавио шпекулативни мехур на тржишту некретнина у Америци. Уосталом, исто се дешава и сада у Србији где се најбоље котира и убрзано расте – чланство у СНС-у!

Сад је важно рећи и то да нико на свету никада није сазнао када ће неки мехур да пукне. Зашто? Па зато што мехур расте захваљујући очекивањима, без обзира на то како изгледа стварност. А очекивања се промене преко ноћи, само, које ноћи ће то бити, то нико не зна. Једно је сигурно – кад пукне, чује се далеко…

А многи су у Србији волели да за настанак оне економске кризе из 2007. године оптуже неолиберале и њихову похлепу. Дакле, уааа, похлепни капиталисти, Американци, ништа вам није свето, лична добит вам је изнад морала, правде и човечности… Што је све тачно. Ништа друго до похлепа не вуче људе у ризичне активности. Само, хоћемо ли сада од истих аналитичара чути барем реч једну о похлепи чланова СНС-а? Који сигурно нису ни неолиберали ни Американци, могу да се закунем у то.

Мада се, истини за вољу, Србија ту разликује. У неолибералном свету мехурови настају спонтано, док је овај мехур креирао српски државни врх, у лику владајуће политичке партије – својим двосмисленим обећањима и једносмерним кршењем сваког досад изреченог обећања. Како? Па рецимо, малопре поменутим одлагањем затвора за доказане пријатеље своје странке. Објавом своје посланичке листе. Најавом имена људи које намеравају да поставе за министре. Зар стварно мисле да ми то ништа не видимо и не умемо да тумачимо?

Искуства говоре још једну битну ствар, ваља ово запамтити: похлепа је све већа што је веће незнање оних који се упуштају у шпекулативне мехурове. Што би рекао велики њујоршки финансијер Бернард Барух: „Кад дође тренутак да просјаци и чистачи ципела, певаљке или брице стану да ти објашњавају како да се обогатиш, време је да се присетиш да нема ничег опаснијег од уверења да се нешто може добити – ни за шта.”

А овде су сви похрлили баш по то: да ништа не уложе и да добију – нешто. Не мора много. Макар посао да сачувају, и службени ауто, ето, само то. Па зар нови премијер није обећао пре неки дан да ће само половину службених аутомобила расходовати. Мој, вала – неће… Него, Мицо, душо, где се оно беше узимају те приступнице?

Аутор је професорка Економског факултета Универзитета у Београду


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Шпекулативни мехур звани СНС

* Обавезна поља