Глазјев интервју – ММФ и даље диктира процесе Русији

У предвечерје Санкт-петербуршког економског форума Централна банка Русије учинила је пословну заједницу срећном тиме што је још једном смањила референтну каматну стопу за један одсто. Њуз фронт је питао економисту Сергеја Глазјева да прокоментарише ту одлуку.

Шта је ова одлука променила у руској економији?

— Ништа.

Зашто је штампа онда направила такву помпу око тога?

— Због тога што новинари који се баве економским темама ретко разумеју о чему заправо говоре. Ретки међу њима знају шта је референтна каматна стопа.

То је стопа рефинансирања…

— Рефинансирања чега? То је главно питање. Та стопа представља репер централној банци наспрам којега обезбеђује краткорочне кредите комерцијалним банкама за репо трансакције. То су трансакције за куповину хартија од вредности које су укључене у Ломбардову листу Централне банке са обавезом откупа по истој цени, уз додатак референтне каматне стопе. Те позајмице се обично издају на период од пар дана до једне недље. Банкама су потребне да би покриле дефицит ликвидности – привремени недостатак новца који им је неопходан за испуњавање текућих обавеза. Кредити о којима говоримо нису усмерени у реални сектор економије, где обртни процеси производње трају од пар месеци до пар година. Економији су потребни повољни дугорочни кредити. Међутим, оно што ради Централна банка, као последње финансијско уточиште, је обезбеђивање краткорочног и скупог новца зарад покрића привремених дисбаланса понуде и тражње на финансијском тржишту.

Ипак, цео кредитни систем је базиран на референтној каматној стопи

— Због тога што је тако постављен цео наш банкарски сектор. Узмимо само чињеницу да ми имамо монопол – три банке које контролише држава покривају више од 70 одсто њених средстава. Међутим држава ни на који начин не управља овим банкама, она их само с времена на време спасава од криза, упумпава им буџетски новац и скида сваку одговорност за њихов рад са управљачког менаџмента. Нико им не поставља никакве задатке, а руководство ових банака се понаша као да су оне њихова приватна својина. Постављају произвољне каматне стопе и не маре за решење проблема економског развоја.

Заиста, нико од њих чак и не тражи да то раде. Они постоје сами за себе, притом користећи неограничен приступ заједничком систему рефинансирања. Узимају новац од Центрачне банке по референтним каматним стопама, додају своју маржу па то даље нуде клијентима. Због њиховог монополског статуса, друге банке се угледају на њих у својој политици каматних стопа. Ово наглашава улогу референтне каматне стопе. Централна банка штампа новац и убризгава га у финансијски крвоток по одређеној каматној стопи. Тиме она одређује минималну цену новчане понуде. На крају крајева, њих то ништа не кошта, могу да понуде новац по било којој каматној стопи. Када је потребно стимулисати раст пословања, монетарна власт ту каматну стопу просто смањује.

Постоје случајеви када су централне банке неких земаља нудиле кредите по негативној каматној стопи на тај начин награђујући комерцијалне банке за њихову спремност да преузму ризик тиме што ће тај новац преузети и позајмити пословном сектору. Данас главни емитенти међународних валута – америчке Федералне резерве, Европска централна банка и Банка енглеске – пружају позајмице по негативној реалној каматној стопи (која представља номиналну каматну стопу када се одузме утицај инфлације). На тај начин они стимулишу економски раст и смањују ризик од банкрота банака које се суочавају са проблемима у наплати потраживања од својих дужника. Када се економија прегреје, тј. када достигне лимит својих могућности у којем би сваки даљи стимуланс пословних активности укључивао и ризик од инфлације – монетарне власти подигну стопу рефинансирања. На тај начин они подижу услове пословне ефикасности неопходне за добијање кредита.

Да ли је наша економија прегрејана?

— Мени се чини да је монетарна власт прегрејана. Уопште не могу да разумем логику њиховог деловања. Пре годину дана отпочели су опрезно да подижу каматну стопу у ситуацији где је просечан ниво коришћења био око 60 одсто, у производном сектору чак и мање. Капацитети су остали неискоришћени због чињенице да је бизнису недостајао обртни капитал, а да су позајмице могле да се узму само по каматним стопама које надилазе профитабилност производње, тј. на своју штету, и поврх тога са прекомерним захтевима за колатералом. Подизање каматне стопе је само погоршало ионако тешку финансијску ситуацију у којој се налазио пословни сектор. То је био главни разлог економске кризе. Многи експерти, укључујући и мене, више пута смо упозоравали монетарне власти да ће последице њихове политике подизања кључне каматне стопе бити пад извоза и раст инфлације зато што ће се раст цене задуживања пренети на трошкове производње и последично довести до раста цена.

То је очигледно. Зашто монетарна власт није послушала ваш савет?

— Они не говоре о томе. Одговор на ваше питање можете извући из саопштења ММФ приликом обраћања нашој монетарној власти поводом резултата његове мисије у Москви.

Потези Централне банке, као што су подизање каматних стопа и допуштање рубљи да слободно плута на тржишту, у потпуности су сагласни са препорукама ММФ. Монетарна власт не обраћа пажњу на последице које ми предвиђамо. То је заиста чудно кад се узме у обзир да подизање каматних стопа и пооштравање услова кредитирања увек резултирају смањењем новчане понуде и не постоји ниједно место на свету где то не доводи до пада производње и инвестиција.

Хоћете да кажете да је стагфлација, кроз коју сада пролазимо, изазвана одлукама монетарне власти?

— А ви сте мислили да се то догађа због антируских санкција? Да је, пошто смо обавештени о њима, Централна банка обезбедила производном сектору наставак кредитирања, онда бисмо, после наших контрасанкција против западне прехрамбене индустрије, имали раст производње тамо где је било могуће пронаћи замену за увозне производе. Међутим, пошто се кредити за повећање обртног капитала, који се користи за продужење производње и раст производних капацитета домаћих произвођача, могу узети само по високој каматној стопи, они су били приморани да реагују дизањем цена.

Ми смо имали јединствену ситуацију у свету – комбинацију девалвације националне валуте и пад обима производње. Увек и свугде девалвација националне валуте аутоматски доводи до раста домаће производње, која постаје ценовно конкурентнија увозним произвођачима што последично доводи до повећања трошкова увоза и пада трошкова извоза. На то се преседник осврнуо када је на Руском пословном конгресу говорио о додатним могућностима које пад рубље доноси за домаће произвођаче. Али само ретки међу њима су били способни да искористе те предности. Раст цена је једини начин да се у условима ниске профитабилности изборите са наглим повећањем кредитних каматних стопа – а последице тога трпеће тражња. Због лудачког раста референтне каматне стопе и погоршања услова кредитирања произвођачких предузећа, она су, уместо да шире производњу и замењују увозне производе као што их је влада подстицала, била принуђена да на опадање тражње реагују баналним дизањем цена и успоравањем производње.

Дакле, на овај начин су монетарне власти урадиле потпуно супротну ствар од онога о чему су причали челници владе? Уместо да стимулишу замену увоза оне су је онемогућиле, притом подстичући инфлацију?

— Тако се на крају испоставило.

А шта је са циљном инфлацијом?

— Ту ствари стоје исто. Објавили су прелазак на политику циљања инфлације и поставили за циљ пад од пет одсто. У стварности, остварили су – као што смо упозоравали – толико увећање. Благи пад референтне каматне стопе ту неће ништа променити. Просечна профитабилност производног сектора је и даље три пута нижа од тог новог нивоа. Нашој економији је ова последња одлука Централне банке потребна колико и рупа у глави. Новац и даље неће улазити у реални сектор, а рефинансирање комерцијалних банака по овој стопи ће углавном бити коришћено у спекулативне сврхе. Монетарна власт је економију убацила у стагфлаторну клопку и наставља да је тамо задржава.

Да ли су они идиоти? Или су саботери?

— Не, они само проводе препоруке вашингтонских финансијских институција. Оно што они називају политиком циљане инфлације заправо нема везе са тим. Они политику циљане инфлације виде као консолидацију свих оруђа монетарне политике зарад манипулисања референтном каматном стопом у оквиру финансијског система који је у потпуности отворен за прекограничне токове капитала и слободно обликовање курса националне валуте. Ако би реч „циљање“ користили у складу са њеним значењем „постављање циљева“, што је општеприхваћени приступ управљања у финансијским системима, онда би монетарне власти требало да прате све макроекономске параметре који су значајни за формирање инфлације, попут рецимо девизног курса, регулације цена и поменуте референтне каматне стопе, па да њих искористе за обарање инфлације. Дакле, не да је подижу, него да је стварно смањују. Они су урадили супротну ствар и добили резултат супротан од онога који су очекивали – инфлација није преполовљена као што су најављивали, пре се може рећи да је удуплана, као што смо ми упозоравали.

Како они ово објашњавају?

— Не труде се да објасне. Осим уколико мантре како су „урадили апсолутно све како треба“ и како „прелазак на циљану инфлацију подразумева да регулација курса рубље мора бити одбачена“ сматрате објашњењима. Али то нису објашњења већ мантре које немају упоришта у логици.

То значи да струка нема оправдања за њихове потезе?

— Постоји поређење монетарне политике европских земаља засновано на статистици из последњих 100 година. Три истраживача формулисали су такозвано немогуће тројство (трилему) која нам говори да није могуће истовремено имати слободно кретање капитала и притом утицати на курс рубље и водити независну монетарну политику. Ова емпиријска тврдња не претендује на пружање коначних одговора, као што то од ње покушава да уради ММФ.

Због чега?

— Шта сматрате да су циљеви ММФ?

Вероватно обезбеђивање макроекономске стабилности…

— Заправо, изгледа да је главни циљ те организације, која се налази у Вашингтону, обезбеђивање слободног прекограничног кретања капитала, који је у овој трилеми постулиран као нешто неупитно. Али, ако ни уз одсуство контроле капитала монетарне власти нису успеле да воде независну монетарну политику и контролишу девизни курс националне валуте у исто време, чему онда сада да се надамо када имамо експоненцијални раст проблема међународних валута. Чак и најмање флуктуације у систему спекулативног капитала који циркулише глобалним тржиштем могу да оборе монетарно-финансијски систем релативно велике земље. Може се доказати да у данашњим условима слободан ток капитала онемогућује истовремену контролу националне валуте и тежњу за вођењем независне монетарне политике. Национално финансијско и монетарно тржиште је потпуно зависно од иностраних спекуланата, што провођење независне монетарне политике чини немогућим.

Да ли то вреди и за Русију?

— Русија у глобалној новчаној маси учествује свега са један одсто. Њено финансијско тржиште је релативно мало. Због тога је високо осетљиво на нападе великих међународних спекуланата. Они заправо управљају њиме – удео независних спекуланата у руском финансијском тржишту у целокупној постсовјетској ери износио је између 60 и 90 одсто. Они су ти који највише профитирају од „слободно“ курса рубље. Профитабилност спекулативне активности на руском девизном тржишту, пошто је Централна банка дозволила слободно плутање рубље прошле године, била је између 30 и 50 одсто на годишњем нивоу, а, уколико сте имали приступ инсајдерским информацијама Банке Русије или MICEX-а, онда је тај проценат био већи од 100 одсто. Зато није изненађење што се сав новац брзо улио у сектор девизних спекулација које су, заједно са нападима страних „инвеститора“, изазвале колапс рубље.

Испоставља се да је монетарна власт радила за њих?

— Док је профитабилност у производном сектору пала на 3-5 одсто, а инвестиције опале за 10 одсто, спекуланти су згрнули милијарде кроз дестабилизацију курса рубље, и то без икаквог ризика, чак ни по питању кредита од централне банке које су комерцијалне банке стављале на валутно тржиште. Подизање референтне каматне стопе није могло да има обуздавајућег ефекта на њих јер је профитабилност спекулативних операција и даље била висока. Али за реални сектор економије подизање каматне стопе значило је оштар раст цена кредита, што је довело да стопирања инвестиција и смањења извоза.

Ко је највише профитирао од слободног курса рубље?

— Питајте менаџмент MICEX-а

Кудрин?

— Јесте и он, али, колико ја знам, председник управног одбора MICEX. Мислим да га менаџери организације нису ни питали да ли делују у складу са интересима њихових партнера у великим иностраним банкама. На крају крајева, многи од њих су бивши запосленици Дојче банке, Морган стенлија и других великих глобалних спекуланата.

Зар то није манипулација тржиштем?

— Јесте, у САД или ЕУ би потези ових менаџера, који су изазвали колапс рубље, па онда њен колебљиви повратак, били предмет најоштријих судских процеса, који би се окончали мултимилијардерским доларским и кривичним казнама. Међутим, за нас су ти менаџери велики професионалци.

Другим речима, наша монетарна власт ради за ове стране спекуланте? Шта ћемо са западним санкцијама?

— Не само стране. И код нас је профит спекуланата растао као печурке после кише пошто је рубљи дозвољено да слободно плива. Имају разрађену комуникацију и професионалне лидерске тимове са приступом поверљивим подацима регулатора. Стварањем „валутних љуљања“ њима се отворио рудник злата. Иначе, западне санкције циљају само кредите дуже од једног месеца. Оне се не односе на краткорочне позајмице од којих зависе спекуланти. Њима заправо требају буквално једнодневне позајмице, често и једносатне.

Дакле, цео западни финансијски систем је и даље повезан са нашим финансијским тржиштем, којим и даље доминирају страни спекуланти, чије трансакције чине 90 одсто свих активности. Упркос санкцијама, амерички финансијски фондови не напуштају наше тржиште, већ настављају да упумпавају милијарде долара због енормних профита од „слободног“ плутања рубље.

Ко плаћа све то?

— Извор прихода за спекуланте је дестабилизација финансијског тржишта. Када рубља пада, спекулатори конвертују део опадајуће штедње предузећа и грађана у националну валуту, а када расте, у страну валуту. То је проста редистрибуција новца од оних који су га зарадили и сачували ка спекулантима. Додатно, дестабилизујући тржиште они саботирају инвестиције и пословне планове „bona fide“ економских субјеката, који губе положај и способност да наставе пословање у складу са плановима. Инвестиције опадају, производња опада, економија престаје да се развија. То је разлог што у свакој земљи монетарна власт води бескомпромисну борбу против спекуланата.

Док ми сматрамо да они раде користан посао…

— Они могу да буду корисни, уколико говоримо о ситним тржишним флуктуацијама на граници еквилибријума. Али, уколико им дозволите да манипулишу тржиштем, онда се то све претвара у турбулентне операције са непредвидивим флуктуацијама курса и хартија од вредности са галопирајућом инфлацијом, што развој економије чини немогућим. То је управо оно што се догодило на нашем тржишту, које сваки велики страни играч попут Морган Стенлија и Дојче банке може лако да дестабилизује. Капацитет сваког од њих надилази капацитет нашег целокупног финансијског тржишта.

То онда значи да би требало да заштитимо своје финансијско тржиште од тих империјалистичких ајкула?

— Не само да га заштитимо већ и да смислено њиме управљамо. Требало би да поздравимо директне стране инвестиције, посебно када укључују и трансфер модерне технологије код нас, али морамо да заштитимо наше тржиште од спекулативних напада. Све успешне развијене земље користе такве филтере, користећи директне и индиректне методе – од банкарских контролних инструмената до опорезивања спекулативних трансакција. Уколико желимо да управљамо нашим сопственим развојем, онда је то неизбежно.

Шта још морамо да урадимо?

— Стручњаци Руске академије наука давно су предложили сет мера за провођење макроекономске политике усмерене на стимулисање раста инвестиција и производње. То укључује контролу над правилном употребном кредита. Онда би они могли бити драматично увећани под условима специфичне употребе кредитних средстава за модернизацију и раст производње. Тада бисмо уместо тренутно стагфлације – која представља комбинацију стагфлације и инфлације – имали одрживи раст и редукцију трошкова производње домаћих добара праћених дефлацијом. Детаљи се могу пронаћи на мом сајтуhttp://www.glazev.ru/econom_polit/399/.

Толико је једноставно?

— Уопште није једноставно. Покретање предложених финансијских акција за раст инвестиција и производње укључује транзицију на квалитативно много комплекснији систем управљања развојем економије, укључујући стратегију и индикативно планирање, строги систем одговорности за ефикасно коришћење кредитних средстава у државним банкама, које би заједно са Централном банком требало да функционишу као систем развојних институција. У настојању да приступе дугорочним, јефтиним изворима кредитирања, приватни бизнис мора преузети одговорност за достизање циљева развоја производње под којима би ти извори били уступљени од стране државе.

Мислите да то није повратак планској привреди?

— Ако јесте, онда Јапан, Кина, Индија и Бразил имају планску индустрију. Чак и у Западној Европи је такође постојала планска привреда пре увођења евра – новац су штампале националне банке према захтеву из производних предузећа, што је потврђивано њиховим бизнис-плановима, чију реализацију су надгледале комерцијалне банке. Преузели су ризик позајмљивања новца њиховим клијентима, рефинансирајући се кроз менице код националних банака. Тај механизам монетарне емисије за ангажовање производних предузећа је обезбедио опоравак привреде Немачке и Француске након рата, а не злогласни Маршалов план.

Али, да би се обезбедио његов ефектан рад, националне банке ових земаља су надгледале бонитет целокупног бизнис сектора, а издавањем меница је обезбеђено рефинансирање комерцијалних банака. Ове су онда надгледале ефикасност коришћења кредита који су им обезбеђени, као и њихову намену. Влада је била одговорна за развој економије, дефинисање приоритета, обликовање индикативних планова и имплементацију специфичних програма. Тако је настала европска авионска индустрија, нуклеарна енергија и транспортна инфраструктура. Само веома наивни људи који су врло далеко од реалне индустрије могу поверовати у аутоматизам и оптималност слободног тржишта. То постоји само у књигама за студенте нискобужетних курсева.

Изгледа да је за нашу монетарну власт неопходно да организује курс инструкција за најнапредније студенте…

— Све док уче од ММФ, вероватно никад неће успети да напредују до престижних курсева. Вашингтонски консензус је озваничио тржишни фундаментализам, који је годинама служио као услов за добијање кредита неразвијених афричких земаља. Новац им је даван под условом да не морају да раде ништа осим да штите власничка права страног капитала и да осигурају слободан улазак, излазак и циркулацију на својим националним тржиштима. И тако су, уместо да сами планирају свој економски развој, стране корпорације то чиниле уместо њих, градећи економске структуре у складу са њиховим властитим потребама и убирањем огромних профита од експлоатације њихових природних ресурса и јефтине радне снаге. А монетарна власт је управљала референтном каматном стопом у наивном убеђењу да тиме моће нешто да оствари.

Дакле Банка Русије је урадила исправну ствар кад је спустила каматну стопу?

— Није поента у томе. Референтна каматна стопа је репер за краткорочне кредите, који служе за одржавање ликвидности. Заједно са механизмом тренутног балансирања финансијског тржишта, систем би требао да буде у позицији да усмерава кредите на подршку расту и развоју производних предузећа диференцираним стопама и условима кредитирања у зависности од природе активности.

На пример, кредити металопрерађивачким компанијама које имају уговоре са војном индустријом би требало да буду рефинансирани по нултој каматној стопи, јер су они у потпуности обезбеђени из буџета. Хипотекарни редити грађевинским компанијама би требало да буду рефинансирани по каматној стопи од један одсто, јер су они обезбеђени кроз штедњу и приходе грађана. Кредитне стопе за агроиндустријски и прерађивачки сектор не би требало да премашују просечну стопу профитабилности на њихове производе, јер би у сурпотном они не би могли да надокнаде губитке или би их надокнадили повећањем цена. И тако даље, али у свим случајевима комерцијалне банке морају да надгледају њихове дужнике у погледу правилне употребе кредита који су им поверени у складу са схемама циљаног рефинансирања. Можемо да пустимо шпекуланте да узимају кредите по одређеној каматној стопи, профитабилност њихових операција и предвиђени ризик им омогућавају да то ураде. У таквом систему референтна каматна стопа не би била одређена од стране нижег, већ од стране вишег интереса за кредитирање.

Шта нас онемогућава да покренемо тај механизам за финансирање економског раста?

— Пре свега наивно поверење монетарне власти у препоруке ММФ. Оно произилази не само из недостатка знања и компетентности већ и из одсуства жеље да се преузме одговорност, укључујући одговорност за правилну употребу издатог новца. Најслабија тачка предложених механизама вишеканалног финансирања је корупција. Уколико није искорењена, специфични кредити неће резултирати растом производње, већ валутним спекулацијама и одливом капитала. Узгред, то је оно што се сада догађа са главним токовима кредита, алоцираним од стране Централне банке по тренутној схеми рефинансирања комерцијалних банака по текућој каматној стопи. Дакле, није тако једноставно. Али ми просто данас немамо другу опцију за финансирање економског раста. Чекање да грађани нагомилају новац неће имати успеха јер они већ дугују банкама више него што могу да плате. Западне банке више не издају кредите због санкција. Наравно да можемо да предамо развој наше економије у руке источних банака – рецимо кинеских. Али онда ће оне да планирају развој наше економије уместо нас, док се Централна банка игра са референтном каматном стопом, наивно верујући да проводи методе циљане инфлације.

Превод – Александар Вујовић

---

Извор: The Saker, Нови Стандард