Globalni rat protiv terora – priručnik za totalitarnu državu

Proces koji je prethodio 11. septembru 2001. godine dug je, čak i više od, deceniju. Ideja je bila da posle rasturanja Varšavskog ugovora, SAD budu (i ostanu) jedina super sila koja će upravljati svetom. Odnosno, prekrajati granice i iscrpljivati resurse (od prirodnih do ljudskih) prema volji moćnih korporacija.

Svako ko bi se usprotivio ovakvoj slici sveta, od pojedinaca do država, morao je biti pregažen. Tako su politički protivnici ovakve suludo opasne vizije svetskog poretka bili upisivani na spisak neprijatelja koje je trebalo eliminisati. Neretko su eliminacije bile brutalne kako bi ostatak slobodoumnih i mislećih shvatio poruku: ili si sa nama, ili te nema!

Uostalom, političke likvidacije CIA koje su 50, 60 i 70-tih godina počele da izmiču kontroli inicirale su unutar same Amerike direktnu zabranu izvršenja likvidacija.[i] Umesto odgovornosti za svrgavanje demokratski izabranih režima, kao i ubistava pojedinih lidera koji nisu „na liniji“, oficiri CIA su otišli u „senku“. Devedesete godine prošlog veka ponovo su ih izbacile na površinu zadatka koji je bio jasan: učiniti Ameriku globalnom (i jedinom) super silom. Za tako nešto bila je potrebna sila koja će uterati strah u ime „američkih vrednosti“. Podjednako kao i promena svesti ili zombiranje nacija putem mass-medijskih sadržaja. Svet se ubrzo našao u poznatoj postavci iz doba Drugog svetskog rata. Premda, metodologija Trećeg svetskog rata bila je usavršena zahvaljujući tehnološkom napretku. Nuklearni sukob morao se izbeći, ali zato je sve ostalo bilo dozvoljeno. Tako, iako dobro upoznati s postojećim nalozima američki predsednici: Regan, Buš, Klinton sa svojim administracijama trudili su se da „slobodno interpretiraju“ zabranu „političkih atentata“. Kako podseća Džeremi Sahil u knjizi „Prljavi ratovi-svet je bojno polje“[ii], Regan je, primera radi naredio bombardovanje kuće Moamera el Gadafija, 1986 u znak odmazde zbog njegove navodne uloge u organizaciji bombaškog napada na noćni klub u Berlinu. Buš stariji, učinio je isto ali s drugom „metom“: tokom Zalivskog rata naredio je bombardovanje predsedničke palate Sadama Huseina 1991; Klinton je učinio isto tokom operacije Pustinjska Lisica 1998. Onda, možemo da pretpostavimo da je bombardovanje rezidencije bračnog para Milošević tokom NATO agresije došlo direktno iz Vašingtona. Uostalom, potpis je isti, zar ne?

Radikalno uvećanje budžetskih sredstava za vojsku počelo je 1992, kada je (Dik) Čejni[iii] bio ministar odbrane, podseća Sahil. (Pol) Volfovic[iv] i (Luis) Libi, bili su potpisnici Čejnijevog Manifesta koji se zalagao da SAD „moraju biti jedina super sila koja će preduzeti sve neophodne akcije kako bi sprečile potencijalne konkurente da, čak, izraze aspiraciju ka većoj regionalnoj ili globalnoj ulozi!“[v] Protok vremena omogućio je da plan postane legitimna politika s potpunim ovlašćenjima Bele kuće da upotrebi sve što je neophodno da nova korporativna Imperija (ono što danas zovemo SAD) ovlada svetom. Za tu politiku bila su potrebna enormna sredstva, a poreski obveznici bi mogli preko svojih predstavnika u Kongresu i Senatu upitati „kako se troše naše pare“, pa su jastrebovi Bele kuće angažovali korporacije, pribavili ogromne fondove, napravili privatnu plaćeničku vojsku (MPRI, Blekvoter, JSOK) i vodili tajni Treći svetski rat daleko od birokratskih prepreka ili demokratskih procedura napravljenih upravo da bi se sprečila zloupotreba pozicija moći.

Uvod u globalni rat protiv terora, čiji smo savremenici, obelodanio je svojim govorom Džordž V. Buš iz 1999[vi], kada je izjavio da Amerika mora biti spremna da „projektuje svoju silu na velike distance u nekoliko dana ili nedelja. Na kopnu naše snage moraju biti lakše. Naše snage za brza delovanja moraju biti smrtonosnije. Sve mora biti efikasnije za razmeštanje“[vii]. Tako se nastavilo s obaranjem režima uglavnom u državama koje leže na nafti ili gasu. Ali, kao što znamo ni tranzitne zemlje poput SFRJ nisu bile izuzete. S posebnim akcentom na brutalno rešavanje srpskog pitanja. Primer krvavog razbijanja, nekadašnje Jugoslavije, konačno rušenja Miloševića postao je novi američki izvozni artikal. U Krajini su bili angažovani „penzionisani“ vojni generali (MPRI), u BiH mudžahedini (prethodnica AlKaide), na Kosovu i Metohiji, UČK.

Priprema se početak novog 21. veka u tamnim hodnicima moći Bele kuće, „događa“ se 11. septembar, šest dana kasnije tajna direktiva predsednika omogućava CIA da „hvata i pritvara militante širom sveta“[viii], što će dovesti do stvaranja mreže tajnih zatvora podseća Sahil. Globalni rat bez granica, otmice, pritvori, napušanje Ženevskih konvencija provodi se na nelegalan način i u zonama koje nisu deklarisane ratnim. Osniva se Ratni Savet koji je imao za cilj da „opravda“, u stvari klasične ratne zločine. Počinje s radom projekat „Grejstoun“ u okviru koga CIA koordinira rad s obaveštajnim agencijama raznih zemalja na uspostavljanju pravne forme poznatije kao „Status snaga“ sporazumi.[ix] Oni na „pravni način“ dalje omogućuju otmice i pritvaranja potencijalno osumnjičenih za terorizam kao i, po zlu čuveni, „program torture“ daleko od očiju Crvenog krsta, Kongresa i svega što bi podsećalo na demokratske procedure i institucije.[x] S obzirom da je CIA imala ograničena paravojna sredstva, privatne plaćeničke snage bile su idealna forma za provođenje imperijalnih ciljeva korporativne Amerike.

Trebalo je na jednom mestu okupiti elitne jedinice za brza i smrtonosna delovanja pod zajedničku komandu. Tako je nastao JSOC ( zajednička komanda specijalnih operacija). Prema rečima insajdera „Hantera“ koji je „radio“ i u periodu Bušove i Obamine administracije većina „akcija“ odigravala se izvan deklarisanih ratnih zona i pod vrlo sumnjivim legalnim okvirom. Uključujući Irak i Avganistan, na spisku su se našle Somalija, Tajland, Mali, Jemen, Kolumbija, Peru. Drugi Sahilov izvor bio je visokopozicionirani pripadnik JSOK-a koji mu je otkrio da su timovi ove pretorije u Obaminom mandatu bili raspoređeni u Iranu, Gruziji, Ukrajini, Boliviji, Paragvaju, Ekvadoru, Peruu, Jemenu, Pakistanu, Filipinima, Turskoj, Belgiji, Francuskoj i Španiji.[xi] Spisak ovih zemalja datira od 2010. godine a danas kada je teror izvezen 7. januara terorističkim napadom na Šarli Ebdo i na tlo Starog kontinenta možemo samo da pretpostavimo koji će sledeći događaji potpisom odavati, kroz nekoliko nastavaka (u meri kojoj prostor dozvoljava) opisani imperijalni tajni rat korporativne Amerike i njenih koizvođača.

Ukoliko bismo se drznuli (a hoćemo) da pitamo: ko stoji iza snajperske vatre na Majdanu, krvavom piru u Odesi, obaranju putničkog aviona malezijske aviokompanije, likvidaciju karikaturista i jevrejskih taoca u Parizu, odgovor treba tražiti u beskrupulozno istom potpisu.

Rusija to zna i upozorava na reviziju istorije, plaćeničke misije u Ukrajini[xii], porobljenu Evropu, instalaciju Imperiji lojalnih režima, storniranju svih međunarodnih institucija, humanitarnoj katastrofi izazvanih kako, finansijskim instrumentima međunarodnih finansijskih institucija; tako, i divljanjima plaćeničkih spec.formacija.

Ni kinematografija ne ostaje nema. Sahilov dokumentarni film „Prljavi ratovi“ producirao je između ostalih i Sandens Institut koji je davne 1981. osnovao holivudski glumac Robert Redford. Oliver Stoun, radi na dokumentarnom filmu o puču u Ukrajini nadajući se da će istina na vreme „da zaustavi dalju bezumnost“ jer se hemisferi kojoj pripada Stoun (Zapad) plasira korporativna, dakle, potpuno iskrivljena istina.[xiii]

Zna to i jevrejska zajednica koja u sve većem procentu napušta Stari kontinent…kao da zna da nam se bliži Holokaust 21. veka!

Znamo to i mi, jer smo prethodne decenije u kontinuitetu proveli u imperijalnoj laboratoriji.

Međutim sva prethodno izneta saznanja ne bi bila dostupna da nije hrabrih intelektualaca, Stivena Koena, Noama Čomskog, Dajane Džonston, istraživača poput Džeremi Sahila, Laure Poitras, Glena Grinvalda, ili insajdera poput Bredlija Meninga, Edvarda Snoudena, „Hantera“ i brojnih hrabrih ljudi koji su razotkrili uspon totalitarne države koja je prognala demokratiju a u ime civilizacijskih vrednosti smrtno ranila epohu kojoj pripadamo.

I, zato je važno sada postavljati pitanja i tražiti odgovore ma koliko visoku cenu plaćali. Jer, pitanje je (s obzirom na predstojeći izvestan epilog) da li će bilo ko dočekati otvaranje arhiva deceniju posle Armagedona.

Izvor: Fond Strateške Kulture