Годишње обраћање председника Путина нацији, Савету и Думи

„Поштовани чланови Савета Федерације! Посланици Државне Думе! Грађани Русије!

Данашња Посланица ће, разуме се, бити у складу са временом и условима у којима живимо, задацима који су пред нама. Али, пре свега, хтео бих да вам захвалим за подршку, за јединство и солидарност у судбоносним тренуцима, када се одлучује о много чему везаном за будућност наше државе.

Ове године смо заједно прошли кроз искушења којима су дорасле само зрела и јединствена нација и истински суверена и јака држава.

Русија је на делу доказала да је способна да заштити своје сународнике, да часно брани истину и правду.

Наша земља је то учинила захваљујући вама, грађанима Русије. Захваљујући вашем труду и резултатима које смо заједно постигли. Захваљујући вашем дубоком разумевању смисла и значаја националних интереса. Ми смо постали свесни нераскидивости, целовитости хиљадугодишњег пута наше Отаџбине. Ми верујемо у себе. Верујемо да много тога можемо да урадимо и да ћемо све постићи.

Наравно да данас не можемо а да не говоримо о оним историјским догађајима који су се догодили ове године. Као што је познато, у марту ове године на Криму је одржан референдум, када су становници полуострва јавно изразили жељу да се припоје Русији. Затим је уследила одлука кримског парламента – подвлачим, потпуно легитимног, не треба да заборављамо на то, који је избран још 2010. године – одлука кримског парламента о независности. И, затим, се догодило историјско уједињења Крима и Севастопоља са Русијом.

За нашу земљу, за наш народ овај догађај има посебан значај. Зато што на Криму живе наши људи, та територија има стратешки значај зато што се управо ту налази духовни извор формирања многолике руске нације која је у исто време монолитна, а и централизоване Руске државе. Управо ту, на Криму, у древном Херсону, или Корсуни, како су га звали руски летописци, био је крштен кнез Владимир, који је затим крстио и читаву Русију.

Поред етничке сличности, језика и општих елемената материјалне културе, заједничке, мада у то време не и уоквирене границама територије, заједничке привреде која се појавила у то време и влашћу кнеза, хришћанство је постало моћна духовна обједињујућа сила, која је омогућила да се у формирање уједињене руске нације и формирање државности укључе најразличитија по крви племена и племенски савези огромног источнословенског света. И, управо на тој духовној подлози наши су преци по први пут и заувек постали свесни да су један народ.

То нам даје право да кажемо да за Русију Крим, древни Корсун, Херсонес, Севастопољ имају велики цивилизацијски и сакрални значај. Као што је Храмовна гора у Јерусалиму за оне који исповедају ислам или јудаизам.  Тако ћемо се и ми према томе односити, сада и заувек.

Поштовани пријатељи! Данас, наравно, не можемо а да не кажемо неколико речи о нашој процени догађаја у Украјини. Не можемо да се не осврнемо и на то како ћемо градити односе са партнерима у читавом свету.

Добро је познато да Русија не само што је подржала Украјину и друге братске републике бившег СССР-а у њиховој тежњи ка суверенитету, већ је и у великој мери допринела овом процесу на прекретници деведесетих. Сваки народ има неоспорно, суверено право на сопствени пут развоја, на избор савезника, облике политичког уређења друштва, структуру економије и осигуравања своје безбедности. Русија се увек према томе односи и односиће се са поштовањем. То се у потпуности тиче и Украјине и братског украјинског народа. Ми смо осудили државни преврат, насилно преузимање власти у Кијеву у фебруару ове године. Оно што данас видимо у Украјини и трагедију на југо-истоку потпуно потврђује исправност наше позиције.

Због чега је све почело? Морам данас да подсетим на то. Тешко је и поверовати због чега је све почело: од техничке одлуке председника Јануковича да одложи потписивање споразума о придруживању Европској Унији. При том, подвлачим, није се радило о одбијању тог документа, већ само о пролонгирању рокова са циљем дораде овог споразума. То је било урађено, подсетићу, у потпуном складу са уставним мандатом апсолутно легитимног и међународно признатог шефа државе.

Како у том светлу може да се подржавају оружани захват власти, насиље, убиства? Шта да кажемо о крвавим догађајима у Одеси, где су људи живи спаљивани? Како неко може да подржава покушаје, који су уследили, да се уз помоћ оружаних снага обуздају људи на југоистоку који се не слажу са тим безакоњем? Понављам, како неко може да то подржава? При том, уз лицемерне приче о заштити међународног права и људских права. То је чист цинизам. Убеђен сам да ће народ Украјине правилно проценити ове догађаје.

Како се на почетку одвијао наш дијалог са америчким и европским партнерима у вези ове теме? Ја нисам случајно споменуо наше америчке пријатеље, јер они директно или из сенке, увек утичу на наше односе са суседима. Понекад и не знаш са ким је боље да разговараш: са владама неких држава или директно са њиховим америчким менторима и спонзорима.

У случају споразума о придруживању Украјине ЕУ уопште није било никаквог дијалога, већ сам о томе говорио. Нама је било речено да се нас то не тиче. Ако говоримо једноставно, народски, отерали су нас… Све аргументе да су Украјина и Русија чланице зоне слободне трговине ЗНД, да имамо формирану кроз историју дубоку сарадњу у индустрији и пољопривреди, да фактички имамо заједничку инфраструктуру – те аргументе нико није хтео не само да разматра, већ ни да чује.

Тада смо рекли, добро, ако ви не желите да водите са нама дијалог, ми ћемо бити принуђени да једнострано штитимо наше законске интересе и нећемо да плаћамо за погрешну, са наше позиције, политику. Резултат: споразум између Украјине и Европске Уније је потписан, ратификован, али примена трговинско-економског поглавља одложена је до краја следеће године. Значи, генерално смо били у праву!

Поставља се питање: због чега је све ово било урађено у Украјини? Због чега су извели државни преврат? Због чега су пуцали и још увек пуцају и убијају људе? У суштини су уништили привреду, финансије, социјалну политику, опустошили су земљу.

Данас не треба да се бавимо политиканством, да дајемо бучна али празна обећања, већ да пружимо помоћ економији Украјине – разуме се, у реформама. Међутим, нешто не видим да наше западне колеге горе од жеље да то ураде, а данашње кијевске власти – да реше проблеме својих грађана.

Узгред речено, Русија доприноси, већ даје подршку Украјини. Још ћу једном да кажем, да су наше банке у Украјину инвестирале отприлике 25 милијарди долара. Министарство финансија Русије је прошле године одобрило кредит – још три милијарде. „Газпром“ је кредитирао економију Украјине са 5,5 – чак и са попустом који нико није најављивао, са 4,5 милијарди. Израчунајте колико је то укупно. То је 32,5 – 33,5 милијарди долара само у протеклом периоду.

Наравно, ми имамо право да поставимо питање: због чега је дошло до ове трагедије у Украјини? Зар није било могуће да се питања, чак и она спорна, реше кроз дијалог, у оквирима правног поља и легитимних процеса?

Нас, свим снагама, покушавају да увере да то представља компетентну, добро избалансирану политику, коју треба да следимо без размишљања. То се неће догодити. Ако је за многе европске државе национални понос – одавно заборављен појам, а суверенитет – представља луксуз, за Русију реални државни суверенитет представља неопходан услов за њено постојање.

Пре свега то треба да буде очигледно за нас саме. Желим да истакнем: или ћемо бити суверени или ћемо се истопити, изгубити у свету. То, свакако, морају да схвате и друге државе. Сви учесници међународног живота морају то да схвате. И, схвативши, да учвршћујемо улогу и значај међународног права о којем тако много говоримо у последње време, а не да прилагођавамо његове норме нечијим конјунктурним интересима, упркос његовим основним принципима и здравом разуму, сматрајући све око себе за мало образоване људе, који не знају ни да читају ни да пишу.

Према свим учесницима међународних односа потребно је односити се са поштовањем. Само тако ће, управо правне норме, а не топови, ракете или борбени авиони поуздано штитити свет од конфликата и крвопролића. И тада неће бити потребно, никога застрашивати тобожњом изолацијом,обмањујући самог себе, или санкцијама које, наравно, наносе штету свима, па и онима који их иницирају.

Узгред, о санкцијама. То није само нервозна реакција САД или њихових савезника на наш став у вези са догађајима и државним превратом у Украјини, па ни у вези са такозваним „кримским пролећем“. Сигуран сам да свега тога није ни било, и желим то да нагласим, поштоване колеге, посебно ради вас, ради политичара, ради вас који се сада налазите у сали – да свега тога није ни било, онда би измислили неки други повод да спутају растуће могућности Русије, да утичу на њу, и још боље – да је искористе за своје интересе.

Политика обуздавања није јуче смишљена. Према нашој земљи она се спроводи много-много година – увек, може се рећи деценијама, ако не и вековима. Једном речи, увек кад неко сматра да је Русија постала сувише јака и независна ти инструменти се одмах укључују. Међутим, бесмислено је разговарати са Русијом са позиције силе, чак и онда када се она суочавала са унутрашњим тешкоћама, као што је то било 1990-их и почетком 2000-их година. Ми добро памтимо ко је и како у то време практично отворено подржавао сепаратизам код нас, чак и директан терор и убице чије су руке до лаката биле крваве, називао управо устаницима и примао их на високом нивоу.

Сада су се ти „устаници“ опет појавили у Чеченији. Сигуран сам да ће се локални органи реда достојно снаћи у томе. Управо они данас раде на ликвидирању једног од покушаја терориста. Подржимо их у томе.

Ипак, рећи ћу још једном, ми памтимо како су на високом нивоу примали терористе као борце за слободу и демократију. Већ је тада постало јасно да, што се ми више повлачимо и правдамо, тим више наши опоненти постају дрскији и понашају се циничније и агресивније.

Без обзира на нашу тадашњу крајњу отвореност и спремност на сарадњу о свим, може се рећи, најосетљивијим питањима, без обзира што смо сматрали – сви ви то знате и сећате се – наше дојучерашње противнике за блиске пријатеље, готово за савезнике, подршка сепаратизма у Русији „из иностранства“ – и информативна, и политичка, и финансијска, и путем обавештајних служби – била је апсолутно очигледна и без икакве сумње у то да би нас са задовољством пустили да се по југословенском сценарију распаднемо и поцепамо са свим последицама које из тога проистичу за народе Русије.

Није успело. Нисмо дозволили. Исто као што није успео ни Хитлер са својим мизантропским идејама, који се спремао да уништи Русију и да нас одбаци иза Урала. Требало би сви да се сећају како се то завршило.

Следеће године прославићемо 70. годишњицу Победе у Великом Отаџбинском рату. Наша армија је сломила непријатеља и ослободила Европу. Ипак, не треба заборављати ни тешке поразе 1941. и 1942., да се грешке не би поновиле у будућности.

У вези са тим дотаћи ћу се питања из области међународне безбедности. Тих питања има доста. Ту је и борба са тероризмом, ми се још увек суочавамо са тим појавама и ми ћемо, наравно, учествовати у заједничкој борби са тероризмом на међународном нивоу. Заједно ћемо се борити и са другим проблемима таквим као што је ширење инфективних болести.

Али сада желим да говорим о највише осетљивом и озбиљном питању – о међународној безбедности. Почев од 2002. – после једностраног иступања САД из Споразума о противракетној одбрани, који представља темељ међународне безбедности, стратешког односа снага и стабилности – наставља се упоран рад на стварању глобалног система противракетне одбране (ПРО) САД који укључује и Европу. То представља опасност не само за безбедност Русије, него и за читав свет – управо због могућег нарушавања саме стратешке равнотеже снага.

Мислим да то није корисно ни за саме САД будући да ствара опасну илузију нерањивости, појачава тежњу за једностраним, и као што видимо, често непромишљеним одлукама и додатним ризицима. Ми често о томе говоримо. Сада нећу улазити у детаље. Рећи ћу само једно, можда и поново, ми немамо намеру да се упуштамо у скупу трку у наоружању, али ћемо поуздано и гарантовано обезбедити одбрамбену способност наше земље у новим условима. У томе нема никакве сумње. То ћемо урадити. Русија има и могућности и нестандардна решења.

Нико неће успети да постигне војну надмоћ над Русијом. Наша армија је – модерна и спремна за борбу, како сада говоре, учтива, али страшна. Имамо довољно и снага и воље и храбрости за одбрану своје слободе.

Бранићемо разноликост света. Износићемо истину и људима у иностранству да би сви видели истински а не искривљени, лажни лик Русије. Енергично ћемо унапређивати пословну и хуманитарну сарадњу и научне, образовне и културне везе. Чинићемо то чак и у случајевима када владе неких земаља покушавају да безмало изграде нову гвоздену завесу око Русије.

Ми никада нећемо кренути путем самоизолације, ксенофобије, неповерења и тражења непријатеља. Све то је испољавање слабости, а ми смо јаки и сигурни у себе.

Наш циљ је да нађемо што је могуће више равноправних партнера – како на Западу, тако и на Истоку. Ширићемо своје присуство у оним регионима у којима сада јачају процеси интеграције, где не мешају политику и економију, већ обрнуто, уклањају баријере за трговину, за размену технологија и инвестиција, за слободно кретање људи.

Ми не намеравамо ни у каквим околностима да обустављамо наше односе са Европом и са Америком. Обнављаћемо и проширивати традиционалне везе са југом америчког континента. Настављамо да сарађујемо са Африком и са земљама Блиског Истока.

Видимо како током последњих деценија силовито напредује Азијско-Пацифички регион. Русија ће као тихоокеанска држава свестрано користити тај огромни потенцијал. Добро су познати и лидери, локомотиве глобалног економског развоја. Међу њима има доста наших искрених пријатеља и стратешких партнера.

Од 1. јанура 2015. Евроазијски економски савез почеће да ради пуним капацитетом. У чему су његови основни принципи?

Подсетићу. Пре свега, то је равноправност, прагматизам и узајамно поштовање. То је и очување националне посебности и државног суверенитета свих земаља – учесница. Сигуран сам да ће тесна сарадња постати моћан извор развоја за све учеснике Евроазијског савеза.

И за крај овог дела посланице рећи ћу још једном: здрава породица и здрава нација, традиционалне вредности које смо наследили од наших предака заједно са идејама за будућност, стабилност као услов за развој и прогрес, поштовање других народа и држава уз гарантовање безбедности Русије и одбрана њених легалних интереса – јесу наши приоритети.

Да би неоспорно реализовали све наше планове, извршили све основне социјалне обавезе државе које су формулисане у указима Председника још у мају 2012., неопходно је да одговоримо на питање шта ћемо радити у економији, у финансијама, у области социјалног развоја, и главно, какав ће бити наш стратешки правац. Поновићу, Русија ће бити отворена за свет, за сарадњу, за привлачење страних инвестиција, за реализовање заједничких пројеката. Основно је да морамо да схватимо да пре свега, наш развој зависи од нас самих.

Остварићемо успех ако сами зарадимо своје благостање и напредак, а не будемо се надали на срећан стицај околности или на спољну коњунктуру.

Ако изађемо на крај са неорганизованошћу и неодговорношћу и са навиком да се „закопамо у папире“и извршењу донетих одлука. Желим да сви схвате: у садашњим условима – то није само кочница на путу развоја Русије. То је директна претња њеној безбедности. Пред нама је тешко време, напето и много тога зависи од свакога од нас на свом радном месту. Такозване санкције и спољна ограничења су подстицај за ефикасније и брже постизање постављених циљева.

Много тога треба да урадимо. Да створимо нове технологије и конкурентне производе. Да обезбедимо додатни фактор сигурности у индустрији, у финансијском систему, у обуци савремених кадрова. За то имамо велико унутрашње тржиште и природне ресурсе, капитал и научна достигнућа. Имамо талентоване, паметне, трудољубиве људе способне да брзо уче нове ствари. Сада је најважније дати грађанима могућност да се остваре. Слобода за развој у економији, друштвеној сфери, у грађанским иницијативама – то је најбољи одговор, како на спољна ограничења, тако и на наше унутрашње проблеме. Што грађани активније учествују у уређењу свог живота, што су самосталнији, како економски, тако и политички, то је већи потенцијал Русије.

С тим у вези навешћу један цитат: „Ко воли Русију, тај мора да јој жели слободу; пре свега слободу за саму Русију, њену међународну независност и самосталност; слободу за Русију – као јединство руске и свих других националних култура; и на крају – слободу за Русе, слободу за све нас: слободу вере, трагања за истином, стваралаштвом, радом и својином“. Ово је написао Иван Иљин. У томе постоји огроман смисао и добар путоказ свима нама у данашњем времену.

Савестан рад, приватна својина, слобода предузетништва – то су исте такве основне конзервативне, наглашавам, вредности, као што су патриотизам, поштовање историје, традиције, културе своје земље.

СВИ ми желимо једно – добро Русији.

И однос бизниса и државе треба да се гради на филозофији заједничке ствари, на партнерству и равноправном дијалогу. Наравно, у бизнису, као и у другим сферама живота, потребна је одговорност, поштовање закона и обавеза. И огромна, апсолутна већина наших предузетника послује управо тако. Брину се о својој пословној и друштвеној репутацији. Као праве патриоте, желе да доносе корист Русији, На такве људе се и треба оријентисати, створити им услове успешан рад.

Није први пут да говоримо о неопходности проналажења нових приступа у раду надзорних и контролних органа, органа за заштиту законитости. Међутим, промене се одвијају споро. Још увек доминира склоност ка кривичном гоњењу. Уместо да се спречавају поједини случајеви кршења закона, затвара се пут, стварају проблеми хиљадама грађана који поштују закон, грађана са иницијативом.

Бизнису треба смањити ограничења што је више могуће, избавити га од наметљивог надзора и контроле. Кажем, управо од наметљивог надзора и контроле, осврнућу се на то детаљније и предлажем следеће мере.

Свака контрола треба да буде јавна. Следеће године ће се у том циљу увести специјални регистар – с информацијама о томе који орган и с којим циљем је иницирао контролу, какви су резултати добијени. То ће омогућити да се елиминишу неоправдане и, још горе, „наручене” посете контролора. Тај проблем није актуелан само за бизнис, већ и за буџетске, општинске установе, некомерцијалне организације.

Треба се, коначно, одрећи принципа тоталне, бесконачне контроле. Ситуацију треба пратити тамо где заиста постоји ризик или назнаке кршења закона. Јер, чак и сада, када смо већ направили одређене помаке везане за ограничења, и чини се да та ограничења не функционишу лоше, контролних органа је толико много, да уколико сваки од њих дође бар једном – готово, може да се затвори било која фирма. Влада у 2015. години треба да донесе све одлуке потребне за прелазак на такав систем, систем ограничења, када су у питање контроле.

Што се тиче малог бизниса, предлажем да се за њега уведе „надзорни распуст”. Ако је предузеће стекло добру репутацију, ако током три године није било суштинских замерки, да се следеће три године не спроводе планске провере у оквиру државне и општинске контроле. Наравно, то се не односи на ванредне случајеве, када постоји опасност по живот и здравље људи.

Предузетници с правом говоре о потреби за постојањем стабилног законодавства и предвидљивих прописа, укључујући порез. У потпуности се слажем с тим. Предлажем да се у наредне четири године „фиксирају” постојећи порески услови. И да се на то питање више не враћамо. Да се не мењају.

При том, потребно је спровести већ донете одлуке о олакшавању пореског бремена. Пре свега, онима који тек започињу посао. Као што смо се договарали, мала предузећа која су тек регистрована добиће двогодишњи „порески одмор”. Такође, олакшице ће добити предузећа која почињу од „нуле”.

И још нешто. Предлажем да се спроведе потпуна амнестија капитала који се враћа у Русију.

И наравно, треба разјаснити људима који треба да донесу одговарајуће одлуке шта то значи – потпуна амнестија. То значи да ако човек легализује своја средства и имовину у Русији, он добија чврсте правне гаранције да га неће шетати по различитим органима, укључујући органе за заштиту законитости, „претресати” га на сваком месту, да га неће питати за извор и начин стицања капитала, да се неће суочити са кривичном и управном одговорношћу и да га неће испитивати пореске службе и органи за заштиту законитости.

Хајде да то урадимо сада, али једанпут. И све то треба да искористи свако ко жели да дође у Русију. Сви ми разумемо да је порекло новца различито, да је зарађен и стечен на различите начине. Али, уверен сам да треба коначно затворити, окренути „офшор страницу” у историји наше привреде и наше земље. То је веома важно и то треба урадити. Рачунам на то да су после „кипарских догађаја”, данашње кампање санкција, наши бизнисмени коначно схватили да у иностранству њихове интересе нико не узима у обзир, па чак и да могу да им узму све до последњег цвоњка.

А да је најбоља гаранција – национална јурисдикција, чак и упркос свим проблемима. А ми ћемо наставити да постепено решавамо те проблеме. Русија је већ значајно напредовала у побољшању пословне климе.

На федералном нивоу је углавном створена нова законска регулатива. Сада је важно пребацити акценат на квалитет примене прописа, у сарадњи са бизнисом радити на ширењу такозване најбоље праксе у регионима (Русије), у том циљу користити национални рејтинг инвестиционе климе. Од следеће године он ће бити имплементиран у свим федералним јединицама. Обавезно ћемо размотрити добијене резултате на једној од седница Државног савета.

За развој бизниса, за покретање нове производње потребан је припремљен терен и транспортна инфраструктура. Федералне јединице треба да приону на сређивање регионалних и локалних путева – ради тога се уводе додатни извори за регионалне путне фондове. А на нивоу целе државе треба да стремимо дуплирању изграђених путева.

Ово што сам сад рекао је утаначено с одговарајућим Владиним структурама. И све су оне потврдиле: „Да, то је практични задатак који се може реализовати”. Очекујемо резултате од вас, поштоване колеге. Од 2015. године почиње реализација програма компензовања трошкова федералних јединица за изградњу индустријских паркова. Надам се да ће региони активно користити ту могућност за развој свог индустријског потенцијала. Путем додатних мера ми треба да поспешимо привредни и индустријски раст у стратешки важним регионима земље.

Већ је донет Закон о посебној економској зони на Криму: тамо ће бити створени повољни услови за пословање, пољопривреду и туризам, индустрију и поморски саобраћај, укључујући опорезивање, царинске и друге процедуре.

Такође, напоменућу да 2016. године истиче рок важења царинских олакшица за Калињинградску област. Треба реализовати већ припремљене алтернативне мере, помоћи том региону како би се сачували повољни услови за предузетништво.

Молим Владу да у што краћем времену максимално оперативно заврши тај посао. Такође, молим посланике да не одуговлаче са расправом о закону о територијама убрзаног развоја. Осим тога, предлажем да се режим Територија убрзаног развоја прошири на нове пројекте у више моноградова (градови у чијој привреди доминира једно предузеће), на моноградове у земљи где је социјално-економска ситуација најтежа, и да се не чека три године, као што предвиђа нацрт закона (мислим да је већ завршен претрес закона у начелу), већ да се у тај законски предлог унесу измене и посао везан за моноградове започне већ сада.

И наравно, кључну улогу територије убрзаног развоја треба да имају у развоју Далеког истока. Ми смо најавили велике планове за развој тог региона, и ти планови ће, наравно, бити реализовани. Молим Владу да разради питање декапитализације Фонда за развој Далеког истока. За те потребе може се преусмерити део федералних пореза повећаних захваљујући отварању нових предузећа у региону.

Био је сложен дијалог о том питању с Министарством финансија, као што је уобичајено у таквим ситуацијама. Сложићемо се да се то може урадити у првој фази, осим ПДВ-а. А даље ћемо видети како функционише тај систем. Такође, предлажем да се Владивостоку да статус слободне луке са привлачним, олакшаним царинским режимом. Напомињем да таква могућност постоји када су у питању Севастопољ и друге луке на Криму.

Уз то, потребан нам је комплексан пројекат савременог конкурентног развоја Северног морског пута. Он треба да функционише не само као ефикасна транзитна маршрута, већ и да стимулише пословне активности на руској пацифичкој обали и истраживање арктичких територија.

Поштоване колеге! Квалитет и размере руске привреде треба да буду у складу са нашом геополитичком и историјском улогом. Треба се ишчупати из замке нултог темпа раста и у року од три-четири године постићи темпо раста који је већи од просечног светског. Само тако се може повећати улога Русије у глобалној привреди, а то значи да се ојачају наш утицај и независност.

При том, ефикасност националне привреде такође треба да расте. Треба се оријентисати на годишњи раст продуктивности рада већи од пет одсто. Влада треба да пронађе резерве за то, да размисли како да их реализује с највећим повраћајем за нас. Истовремено је важно сачувати стабилну макроекономску ситуацију, уз смањење инфлације на четири одсто у средњорочној перспективи, али, наглашавам, не путем гушења пословних активности. Треба, коначно, научити хармонично усклађивати два циља: обуздавање инфлације и стимулисање раста.

Данас смо суочени са смањењем прилива девиза и, као последицом тога – слабљењем курса националне валуте, рубље. Ви знате да је Централна банка Русије прешла на пливајући курс, али то не значи да се она одрекла утицаја на курс рубље, да курс рубље може некажњено да буде предмет финансијских шпекулација.

Молим Банку Русије и Владу да спроведу жестоке, координисане мере у циљу спречавања такозваних шпекуланата да профитирају на колебању курса руске валуте. И шта желим да кажем поводом тога? Власти знају ко су ти шпекуланти, и постоје инструменти да се утиче на њих, дошло је време да се искористе ти инструменти.

Наравно, слабљење рубље повећава ризик краткорочног бума инфлације. Треба заштити интересе грађана, пре свега оних са малим приходима, а влада и региони треба да обезбеде контролу ситуације на тржиштима намирница, лекова и других потрепштина. То сигурно може да се уради и треба да се уради.

Поред тога, слабљење националне валуте повећава и коњунктуру цена, као и конкурентност наших компанија. Треба искористити тај фактор за спровођење политике замене увозних производа (у сваком случају, тамо где је то сврсисходно и неопходно), између осталог, ми треба у року од три до пет година да обезбедимо људима квалитетне и доступне лекове и намирнице, наравно, који ће у значајној мери бити домаће производње.

Ове године Русија је имала један од највиших приноса житарица у нашој новијој историји. Тренутни раст производње у пољопривреди износи око шест одсто. Код нас су се појавила велика пољопривредна предузећа, сељачка домаћинства, и ми ћемо им помагати. И хајде да се захвалимо радницима на селу за резултате њиховог рада у овој години.

Такође, треба да се ослободимо критичне зависности од страних технологија и индустријских производа, ту имам у виду и производњу алата и уређаја, енергетску машиноградњу, опрему за истраживање налазишта и арктичког шелфа. Ту нашим индустријалцима могу значајно да помогну домаће нафтно-гасне и инфраструктурне компаније. Приликом реализације великих нафтних, енергетских и транспортних пројеката они оне треба да се оријентишу на домаћег произвођача, да формирају потражњу за његовим производима. Сада се често догађа управо супротно: купе све у иностранству, а за домаћу индустрију и науку резултат је, по правилу, нула.

Предлажем да се у оквиру Владе формира специјални координациони центар, да се повећа улога Владе у тој сфери. Задатак центра би био да повеже реализацију великих пројеката с набавкама од руских предузећа, с са развојем домаће производне и научне базе, уз локализацију производње.

Што се тиче увоза, у иностранству треба да се набављају заиста јединствене технологије и опрема. На домаће произвођаче се треба оријентисати и приликом обнављања стамбено-комуналне инфраструктуре, у јавном превозу, пољопривреди и другим гранама.

Такође, налажем Влади да донесе све неопходне одлуке које олакшавају приступ малих и средњих предузећа јавним набавкама државних предузећа, између осталог, да се прецизно одреди обим набавки државних предузећа од малих и средњих предузећа. То су десетине и стотине милијарди рубаља, које треба да буду извор развоја домаћег предузетништва.

Наравно, производи наших произвођачи треба да буду у строгом складу са захтевима, како по квалитету, тако и по цени. Осим тога, не сме се дозволити унутрашњи монополизам. Наглашавам, разумна замена увозних производа – то је наш дугорочни приоритет, независно од спољашњих околности.

Штавише, програми замене увозних производа треба да буду у функцији стварања масовног слоја производних компанија у Русији, које ће бити способне да буду конкурентне не само унутар земље, већ и на међународним тржиштима. У Русији већ постоје такве компаније. Оне демонстрирају високу ефикасност, имају извозни потенцијал, и то веома добар потенцијал. Али се, при том, суочавају с недостатком капитала, технологија, кадрова, опреме. Треба се максимално ослободити свих тих ограничења. Створити за такве компаније прави инвестициони лифт, како би оне кренуле да расту, вишеструко повећале своју капитализацију и производњу и осигурале позиције на страним тржиштима.

Налажем Агенцији за стратешке иницијативе да заједно са „Вњешекономбанком”, Руским фондом за директне инвестиције и другим институцијама за развој направе такав програм и такав систем. И да се већ следеће године реализује први пилот-пројекат помоћи руским компанијама које се не баве експлоатацијом сировина.

За стимулисање домаћих извозника у 2015. години почеће са радом центар за кредитно-осигуравајућу подршку извозу. Његове услуге моћи ће да користе све компаније које се не баве експлоатацијом сировина, од малих до великих.

У наредне три године обим капитализације ће износити око 30 милијарди банке „Росексимбанк”, која треба да ради на томе. У року од три године руски извоз производа високог степена обраде треба да се повећа један и по пут.

Јасно је да ће за развој несировинских и других грана привреде бити потребна значајна средства. Русија располаже тим финансијским ресурсима. Имамо велику унутрашњу штедњу која треба да се претвори у ефикасне инвестиције.

До 2018. године (упркос спољним ограничењима) треба подићи годишњи ниво инвестиција на 25 одсто од БДП земље. Шта то значи? Објаснићу у пар речи.

То значи – колико штедимо, толико треба и да инвестирамо. Наша уштеђевина треба да буде у функцији националне привреде, да се користи за развој, а не да доприноси извозу капитала. За то је потребно значајно повећати стабилност банкарског система (уосталом, Централна банка се тиме и бави у последње време прилично упорно), као и смањити зависност националног финансијског тржишта од спољних ризика.

Предлажем да се од наших резерви (пре свега из Фонда националног благостања) реализује програм докапитализације водећих домаћих банака, при том, новац ће се давати под одређеним условима, а користиће се за кредитирање најзначајнијих пројеката у реалном сектору привреде са приступачном каматном стопом. Осим тога, банке треба да обезбеде имплементацију механизама финансирања пројеката.

Што се тиче буџетских трошкова, кључни захтеви треба да буду штедљивост и максимални повраћај средстава, правилан избор приоритета, узимање у обзир постојеће економске ситуације. За наредне три године треба да поставимо задатак да годишње смањујемо трошкове и непотребне буџетске трошкове најмање за пет одсто од укупних трошкова у реалном изразу.

Огромна резерва за привреду налази се буквално на дохват руке. Довољно је погледати на градњу из државних средстава. На недавном форуму Руског народног фронта навођени су примери да се новац улаже у помпезне зграде или да се вредност зграда истог типа, наглашавам, истог типа, разликује неколико пута, чак и у суседним регионима.

Сматрам да постепено треба стварати систем јединственог техничког надзора, централизовати рад на изради типских пројеката, грађевинске документације, избору извођача. То ће омогућити да се превазиђе данашњу неуједначеност цена градње, доноси суштинску уштеду у трошењу државних средстава на изградњу капиталних објеката, како показује искуство, од 10 до 20 одсто. Таква пракса треба да се прошири на све цивилне објекте који се граде од средстава из федералног буџета. Налажем Влади да достави одговарајуће предлоге. Јуче смо ја и председник владе дискутовали на ту тему. Постоје, наравно, и подводни гребени, и, знајући за њих, потребно их је обићи, предвидети, деловати пажљиво, израдити неколико пилот-пројеката за неколико региона, видети шта ће од из тога испасти.

Али, не може се оставити ни ситуација каква је данас. Већ сам рекао, цена истих објеката исте намене разликује се неколико пута. Па, на шта то личи?

Ненаменско коришћење или отуђење буџетских средстава за јавне набавке за потребе војске треба сматрати директним ударом на националну безбедност и поступати у тим случајевима исто онако озбиљно и строго као и у случајевима финансијског тероризма. Не кажем то случајно. Мислим да ту не треба ништа заташкавати и скривати. Недавно смо имали традиционални састанак у Сочију с врхом Министарства одбране, с командантима родова и видова војске, с главним конструкторима у војним предузећима.

За неке ставке цене се увећавају два, три, четири пута, а има и случајева када је цена од почетка рада повећана 11 пута. То, разумете, нема везе ни са инфлацијом, ма, ни са чим, при том се та производња практично 100 одсто финансира авансно.

Још једном желим то да нагласим и да скренем пажњу надлежним државним органима. С тим у вези, налажем Министарству одбране, Федералној служби за финансијски мониторинг, другим заинтересованим структурама да створе систем чврсте, ефикасне контроле трошења средстава за војне јавне набавке. Такав систем треба да делује за цео ланац добављача. Такође, треба повећати одговорност извршилаца војних јавних набавки за наменско трошење сваке буџетске рубље.

Треба увести ред и у државним компанијама које су буџетски корисници. За то је потребно створити у њима центре за плаћање, нешто попут благајне која ће се старати о транспарентности и оптимизацији новчаних токова и ефикасно управљање њима. Такође, матична предузећа треба јасно да виде како се троше средства у њиховим зависним структурама.

У свим компанијама у којима држави припада више од 50 одсто акција, треба да буду имплементирани индикатори кључних перформанси, укључујући захтев да се годишње смањују оперативни трошкови најмање за два-три одсто. Плате руководстава државних компанија треба да буду у директној корелацији с постигнутим резултатима и економском ситуацијом.

Поштоване колеге! Убеђен сам да је Русија способна да спроведе не само свеобухватну обнову своје индустрије, већ и да буде извозник идеја, технологија за цео свет, да заузме водеће позиције у производњи роба и услуга које ће формирати глобалну технолошку агенду, како би достигнућа наших компанија била симбол националног успеха, националног поноса, као што су у своје време били нуклеарни или свемирски пројекти.

Већ смо усвојили измене законодавства, строге еколошке стандарде. Они треба да подстакну предузећа да имплементирају такозване најбоље доступне технологије, да буду средство сталног обнављања главних привредних грана. Али, ми смо дужни да размишљамо и томе како да решавамо будуће проблеме. С тим у вези, предлажем да се реализује национална технолошка иницијатива. На основу дугорочног предвиђања треба докучити с каквим задацима ће се сусрести Русија кроз 10–15 година, каква напредна решења ће бити потребна да се заштити национална безбедност, обезбеди висок квалитет живота људи и развој нових технолошких.

Треба објединити напоре пројектних и креативних тимова компанија које се динамично развијају и које су спремне да упијају најновије технологије, прикључити водеће универзитете, истраживачке центре, Руску академију наука, велика пословна удружења. И наравно, позвати наше сународнике који раде у иностранству у науци и високотехнолошким гранама, али, разуме се, оне који заиста могу нешто да дају.

Предлажем Влади да у сарадњи с Агенцијом за стратешке иницијативе организује тај посао. Важно је да сами представници бизниса, истраживачи, научници формулишу које баријере је потребно уклонити, каква помоћ им је још потребна. Саме напредне технологије могу да функционишу ако постоје људи који могу да их развијају и користе.

Нажалост, ми и даље обучавамо значајан део инжењера на факултетима који су одавно отргнути од реалне производне базе, од напредних истраживања и технологија у својим областима. Време је да престанемо да јуримо квантитет и да се усредсредимо на квалитет обуке кадрова, да се организује обука инжењера на јаким факултетима, који имају снажне везе са индустријом, и најбоље, наравно, у својим регионима.

Захтеви везани за квалитет у пуној мери се односе и на кадрове. До 2020. године у најмање половини колеџа Русије обука за 50 најпотребнијих и најперспективнијих професија треба да се одвија у складу са најбољим светским стандардима и напредним технологијама.

Важан показатељ ефикасности промена у професионалном образовању треба да буду резултати конкурса за раднике и инжењере. Такав систем професионалних такмичења већ одавно постоји у свету. Русија се у њега активно укључила. То није само корак ка повећању престижа професија радника и инжењера, већ и добра могућност да се оријентишемо на највише захтеве у обуци инжењера и радника, да на основу њих градимо професионалне и образовне стандарде.

Ви знате да ми сада учествујемо на различитим међународним конкурсима за раднике. Сад немам прецизне податке, рећи ћу по сећању, веома су интересантни. Формирана су три тима из водећих предузећа, затим студенти и школарци од 14 до 17 година. Они су решавали разичите задатке, истоврсне. Најсложеније задатке с највећим ефектом решили су школарци од 14 до 17 године. То се тицало и свемирске гране, где су правили свемирске апарате. То се тицало и послова радника, иако су и висококвалификовани радници то радили. Они су били бољи не само од стручњака из наших водећих предузећа, већ и од студената са наших водећих факултета, и то су имали неколико пута више бодова.

Шта то говори? То говори да, као прво, имамо солидна достигнућа, да имамо младе који су веома талентовани и перспективни. Али, то нам говори и да треба много тога да променимо у систему обуке кадрова. То је но о чему сам говорио. Треба само приступити томе неформално. Сви већ схватају шта треба радити, само треба почети то радити. Почети и никад не смањивати темпо у тој сфери, зато што, као што је познато, како раније, тако и сад, једноставно квалитет професије радника и обука радника су се променили, али свеједно је основни услов развоја привреде – добро обучена и квалификована радна класа, инжењерски кадрови. То никада не треба да заборавимо. И потребно је, наравно, створити мрежу сертификационих центара, где би сваки радник могао да добије потврду своје стручности.

Сада ћу, поштоване колеге, прећи на другу тему – демографију. Почетком 2000-их година стручњаци УН предвиђали су нам даље демографско опадање. Према предвиђањима УН, становништво наше земље до 2013. године требало је да се смањи на 136 милион људи. Са стањема дан 1. јануара 2014. године износило је готово 144 милиона људи, што је за осам милиона више од предвиђања УН.

Додаћу да већ другу годину заредом, ви то такође знате, у 2013. и 2014. години Русија бележи природни прираштај становништва. Очекује се да ће а крају 2014. године, узимајући у обзир Крим и Севастопољ, број становника Русије бити већи од 146 милиона људи. Наши демографски програми доказали су своју ефикасност, и ми ћемо наставити да их реализујемо, у пуном обиму ћемо обухватити становнике Крима и Севастопоља тим програмима. Породице Кримљана и Севастопољаца у којима се од почетка 2007. године родило друго или наредно дете добиће у пуном обиму „капитал за материнство”.

Желео бих да вам скренем пажњу на још једну репрезентативну чињеницу. Ове године је Русија по први пут у глобалном рејтингу сврстана у ред земаља са благостањем у области здравства. То су државе у којима је просечни животни век већи од 70 година.

У овом тренутку тај показатељ је у Русији премашио 71 годину. Сматрам да имамо основа да у најскоријој перспективи повећамо просечан животни век до 74 године, да остваримо квалитетно нову динамику у смањењу морталитета. У вези са тим предлажем да 2015. годину прогласимо годином Националне борбе са кардио-васкуларним болестима које су основни узрок смртности данас и да објединимо напоре свих медицинских радника, представника културе, образовања, медија друштвених и спортских организација за решавање тог проблема.

Огромну улогу у афирмацији вредности здравог начина живота одиграла је, наравно, Олимпијада у Сочију 2014. године. Још једном желим да честитам нашим олимпијцима овај успех.

Наравно, имам само најлепше речи иа за наше параолимпијце. Поштовани пријатељи, ви сте постали прави хероји Русије! Умногоме захваљујући управо вама, однос према људима са ограниченим могућностима почео је кардинално да се мења. Уверен сам да ће наше друштво бити заиста јединствено, ако обезбедимо једнаке могућности за све. У државне програме морају бити укључене мере за професионалну обуку и запошљавање инвалида, за формирање средине без препрека за све области живота. Ово се тиче и програма „Доступна средина“, а предлажем да он важи до 2020. године. Ми такође морамо да формирамо домаћу савремену грану производње за инвалиде која ће укључивати и средства за рехабилитацију.

Што се тиче здравственог система, следеће године биће неопходно да се заврши прелазак на принципе здравственог осигурања. Одавно о томе говоримо, одавно се тиме бавимо, али још увек није профунционисала медицина на принципу осигурања. Важно је да рад здравственог система на принципима здравственог осигурања прихвате грађани и сами медицински радници. Морамо да организујемо централизовани систем државне контроле рада медицинских организација са одговарајућим овлашћењима и полугама. Молим владу да обезбеди неопходне измене у законодавству.

Такође предлажем да се испита могућност да се за лекаре уведе специјални образовни сертификат. Помоћу њега они ће моћи да изаберу оптимални образовни програм, да се преквалификују и повећају квалификацију. При том форма и технологија обучавања морају да буду максимално приступачни за све медицинске стручњаке и лекаре. Без обзира на техничке новине у медицини, увек су се ценили управо лични квалитети лекара. То су: пажња према људима, племенитост, извршење професионалног и моралног дуга. На оваквим медицинским радницима и на њиховом раду се и заснива наше здравство. Зато морамо створити све услове за њихов достојанствен рад.

Поштоване колеге! Јуче су први пут, након много година, у руским школама поново писали завршни састав. То је још један корак за објективнију оцену знања, погледа на свет и опште културе младе генерације, и што је важно – квалитета рада учитеља и наставника.

Молим Министарство образовања и науке да заједно са професионалном заједницом проанализира резултате састава и Јединственог државног испита, да предложи решење за повећање одговорности учитеља у његовом раду и да мотивише децу да усвајају нових знања.

Желим да истакнем да је Јединствени државни тест омогућио надареној деци из удаљених градова и насеља и породица са слабијим материјалним стањем да упишу најбоље високе школе у земљи. Талентована деца су благо нације, а ми морамо да предвидимо све додатне могућности да подржимо оне који су у школи испољили склоности за техничко и хуманитарно стваралаштво, за проналазаштво, који су остварили успех на националним и међународним професионалним такмичењима, оне који имају патенте и радове у научним часописима. Ми такве деце имамо много.

Предлажем да за такву децу, која уписују високе школе сваке године обезбедимо по пет хиљада председничких грантова, што ће износити по 20 хиљада рубаља месечно. Током студирања на факултетима треба, разуме се, предвидети и неке услове. Прво, студент треба да преузме обавезу да ради одређено време у Русији слично као што је предвиђено и програмима наменске обуке. Друго, сваке године, током студирања, он мора да потврди да има право да добија грантове на основу свог успеха и личних достигнућа. И коначно, свако дете, адолесцент, мора да има могућност да се бави активностима које га интересују. Због тога је недопустиво укидање система ваншколског допунског образовања. Центри за уметничко, техничко и музичко стваралаштво су огроман ресурс за хармоничан развој личности.

Молим владу и регионе да обрате пажњу на овај проблем, да предложе финансирање и организационе механизме његовог решавања. И оно што је најважније, дете и родитељи морају имати избор: да остваре додатно образовање у оквирима школе или у уметничком центру на нивоу локалне самоуправе, у недржавним образовним институцијама, да то буде доступно и да са децом раде заиста добро обучени стручњаци.

И још једно акутно питање о коме сам говорио и у прошлогодишњој Посланици – то је пренатрпаност школа и разредних одељења. Већ су урађене прелиминарне рачунице: мораћемо да обезбедимо додатних 4,5 милиона ученичких места.

Шта чини ову цифру? Данас око два милиона ученика похађа другу смену. Постоје и школе са три смене. А у наредним годинама због повећања наталитета (хвала Богу, надамо се да ће остати на том нивоу и да ће задржати позитивни тренд), број ученика ће, имајући у виду овај фактор, порасти за још 2,5 милиона људи.

Наравно, јуче сам са колегама у влади разговарао и закључили смо да треба решити и задатак који је постављен у познатим указима из 2012. године, а тиче се предшколских установа. Наравно, то је тако. Треба упоредити све могућности, али не заборавити и тај проблем који ће расти – проблем места у школама. Молим владу да заједно са регионалним властима понуди комплексни приступ решавању ових задатака.

Поштоване колеге, образовање, здравство и систем социјалне помоћи морају да постану потпуно јавно богатство и да служе свим грађанима у држави. Пажња према људима се не сме имитирати.

Не сме се имитирати предавачка делатност, медицинска и социјална помоћ. Треба да се научимо да се поштујемо и да се сетимо толико важног појма као што је репутација и да се од репутације конкретних болница, школа, универзитета и социјалних установа гради укупна репутација земље. Грађанин се не сме заборавити, поготово тамо где добија социјалну услугу – у државној, локалној или приватној организацији. Његово је право да се обрати онима који раде професионално, несебично и пуног срца. Све остало је, укључујући и решавање техничких, организационих и правних питања, као и пружање социјалних услуга, обавеза државе, обавеза да се рад организује на одговарајући начин.

И даље ћемо подржавати социјално оријентисане некомерцијалне организације.

Невладине организације у којима се удружују људи који снажно осећају свој грађански дуг, који разумеју колики значај има милосрђе, пажња, брига и доброта. Треба искористити њихове предлоге и искуство чак и при реализацији социјалних иницијатива. Морамо да искључимо дискриминацију недржавног сектора у социјалној сфери и да му отклонимо све баријере. Желим посебно да истакнем не само законодавне, које су у основи уклоњене, већ и оне које су још увек остале у форми организационих и административних ограничења. Треба обезбедити једнак приступ недржавног сектора финансијским ресурсима.

Конкуренција представља одлучујући фактор у повећању квалитета услуга у социјалној сфери. Осим тога, неопходно је активирати механизам независне оцене квалитета услуга и обезбедити отвореност информација о раду установа у социјалној сфери. Молим Руски национални фронт да заједно са друштвеним удружењима преузме на себе праћење трансформација у социјалној сфери.

На крају рада, следеће године планирам да се сусретнем са представницима недржавног сектора. Тада ћемо размотрити које смо промене успели да остваримо за последње време. Генерално морамо да значајно повећамо могућности дискусионих места на којима ће се водити дијалог државе и друштва, у првом реду Друштвене коморе и регионалних друштвених комора.

Ове структуре, и на федеративном и на регионалном нивоу, морају укључити комплексну експертизу законских предлога и државних одлука, и у оквиру тзв. првог читања (расправе у начелу о законима у праламенту – прим. прев.), са ефикасним механизмом повратне спреге.

Сада видимо колико се наши грађани активно и конструктивно истичу. Они не постављају само питања властима, већ и сами учествују у њиховом решавању, у решавању проблема. Они схватају да од личних напора зависе многе ствари. Воља, поступци и великодушност ових људи формирају непроцењиви цивилни социјални потенцијал грађана наше земље. Свако ко је спреман да на себе преузме одговорност, треба да буду укључен у реализацију планова развоја земље, конкретних региона и локалне самоуправе. Ако држава и друштво раде на истим проблемима, у атмосфери сарадње и поверења – то је гаранција да ће успех бити достигнут.

Желео бих да се обратим представницима свих политичких странака и друштвених снага. Рачунам на наш заједнички консолидовани рад. Интереси Русије од нас захтевају управо такво јединство и баш такав рад.

Поштовани пријатељи! Уважени грађани Русије!

Своју данашњу Посланицу завршићу оним чиме сам и почео. Ове године, као што је то увек било у судбоносним тренуцима историје, наш народ је убедљиво показао национални полет, животну чврстину и родољубље. А тешкоће, са којима се суочавамо, отварају нам и нове могућности. А ми смо спремни да прихватимо било који изазов времена и победимо.

Хвала.

---

Извор: Факти