Godišnjica Srebrenice i srpsko višijevsko tužilaštvo

Vukčević i Vekarić pišu još jednu sramnu stranicu u profilu ove uslužne ustanove paralizovane i obezdržavljene Srbije

Očekivanim ritmom (videti Konstrukt u službi viših ciljeva, Pečat, 13. mart 2015) zahuktava se mehanizam za ovogodišnju „proslavu“ dvadesetogodišnjice Srebrenice. Operativni izraz je vrlo precizno biran i primedba da bi u ovom slučaju termin „obeležavanje“ bio primereniji, nažalost, ne stoji. Sarajevska politička elita i njeni međunarodni sponzori, glavni korisnici srebreničkog narativa otkako je u drugoj polovini devedesetih počeo da evoluira u ozbiljnu „genocidnu priču“, grčevito će se i do kraja držati svoje uspešne propagandne konstrukcije, ubirajući dok je to moguće njene bogate dividende. Sa neprevaziđenom pronicljivošću, američki prof. Edvard Herman je Srebrenicu nazvao „najvećim trijumfom propagande s kraja dvadesetog veka“.

Zato se ove jubilarne godine u Memorijalnom centru u Potočarima neće dogoditi ništa nalik na normalno obeležavanje, koje bi asociralo na emotivno pamćenje jednog tužnog događaja. U pripremi je razmetljivi spektakl ili, kao što smo rekli, proslava propagandnog trijumfa koji gubi zamah, ali, priključen na aparate za veštačko disanje moćne mašine za proizvodnju iluzija – još uvek se naizgled robusno koprca.

ŠIROKE PRIPREME ZA 20-GODIŠNJICU

Ovo je ne samo jubilarna godina već – nešto je neuporedivo važnije – prilika da se potrošena i činjenički raskrinkana priča marketinški reanimira. U ovogodišnji spektakl u Potočarima (ne zaboravimo vidljivo posustajanje srebreničkog kulta na jedanaestojulskim skupovima poslednjih nekoliko godina) investiraju se sva raspoloživa sredstva, ide se va banque, biće dovedeni svi klovnovi i pioni iz regiona i mnogo šire, sve da bi se lažna poruka Srebrenice iznova potvrdila i urezala u svest. Značaj koji se tome pridaje signalizovan je nedvosmisleno još ujesen prošle godine, kada je najavljeno da su pripreme za komemoraciju 2015. već počele. Ista poruka ponovo je naglašena pre nekoliko nedelja, kada je iz Sarajeva puštena vest da je formiran koordinacioni odbor i već planira ovogodišnje aktivnosti. Pripreme za ovu godinu počele su mesecima ranije nego što je to uobičajeno, što upućuje na zaključak da se inscenira produkcija vanserijskih razmera.

Međutim, pored korišćenja lokalnih resursa, ove godine će koordinirano biti pokrenute i sve raspoložive međunarodne poluge. To je nagovešteno pre desetak dana kada je Velika Britanija, uz podršku SAD i Holandije, u Savetu bezbednosti UN predložila rezoluciju u vezi sa Srebrenicom koja, pored standardnih kvalifikacija, sadrži dodatne odredbe koje su krajnje nepovoljne po Republiku Srpsku. Istovremeno, u SAD se masovno poništavaju dozvole za boravak i preti se deportacijom za oko 150 lica srpske nacionalnosti pod izgovorom da su sakrili podatke o pripadnosti Vojsci Republike Srpske, što ove jubilarne godine za mnoge od njih može biti uvod u krivično gonjenje u režiranim procesima. Najzad, pre neki dan, 18. marta, u ranim jutarnjim časovima Specijalno tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu na teritoriji Srbije izvršilo je raciju koja je rezultirala hapšenjem sedam lica osumnjičenih za navodno ubistvo 13. jula 1995. u Kravici, nedaleko od Srebrenice, „preko 1000 muslimanskih civila i zarobljenika“.

Izražavajući se terminologijom Nataše Kandić, zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić u izjavi zapadnoj agenciji AP ova hapšenja je okarakterisao kao veoma bitan trenutak za Srbiju u „suočavanju sa prošlošću“. Naglasio je da je to „prvi put da se tužilaštvo bavi masovnim ubijanjem civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici“ i da je „veoma bitno da Srbija zauzme jasan stav što se tiče Srebrenice kroz sudski proces“.

ŠTA SE STVARNO DOGODILO U KRAVICI

Vekarić i njegovi naredbodavci su u prednosti zato što srpska javnost skoro ništa ne zna o Kravici i događajima koji su vezani za taj lokalitet iz vremena rata 1992–1995. To je razlog zašto im spinovanje na liniji Haškog tribunala, što je gotovo dijametralno suprotno od stvarnosti, od samog početka polazi za rukom. Šta se dogodilo u Kravici u širim okvirima srebreničke operacije u julu 1995. godine?

Oko 250 do 300 zarobljenih pripadnika kolone 28. divizije Armije BiH, koja se pod oružjem tih dana probijala iz Srebrenice prema Tuzli, smešteno je 13. jula 1995. u prostorije zemljoradničke zadruge u selu Kravica, pored puta Bratunac–Konjević Polje. Zarobljenike je obezbeđivalo desetak pripadnika VRS iz redova mesnog stanovništva. U poslepodnevnim časovima tog dana nastao je incident kada je jedna grupa zarobljenika napala čuvare, otimajući pušku kojom je jedan čuvar ubijen a nekolicina ranjeno. Čuvari su reagovali na način koji je verovatno bio prekomeran i neprofesionalan (što nije iznenađujuće pošto su to bili lokalni ljudi, a ne profesionalni vojnici, i još im se u živom sećanju nalazio krvavi napad na Kravicu Nasera Orića i njegovih jedinica iz Srebrenice, na Božić 1993) i otvorili su vatru na pobunjene zarobljenike. U komešanju koje je usledilo usmrtili su oko 30 zarobljenika, kao što se vidi na filmu novinara Zorana Petrovića Piroćanca, koji je tuda prošao vozilom neposredno posle incidenta.

Haški tribunal, a zatim Sud BiH za ratne zločine u Sarajevu, u ovom spontanom incidentu relativno ograničenog obima pravilno su uočili zgodnu mogućnost da narativu o genocidu u Srebrenici dodaju još jedno upotrebljivo stratište. Operacija koju je Specijalno tužilaštvo vrlo oportuno, u cilju pojačavanja propagandnog efekta srebreničkog jubileja, ovih dana preduzelo u Srbiji u svim pojedinostima sledi već utvrđenu matricu navedenih dveju kvazipravnih ustanova.

Po standardnoj proceduri, bez ikakvih materijalnih dokaza, obim incidenta je uveličan da bi se uklopio u scenario koji propisuje genocidno streljanje po kratkom postupku 8.000 muslimanskih ratnih zarobljenika u Srebrenici. Na suđenjima u Hagu u vezi sa Kravicom prihvaćena je cifra od „preko 1.000“ pobijenih zarobljenika. Pred Sudom BiH, opet bez ikakvih materijalnih dokaza, cifra se stabilizovala na „oko 800“. Bez obzira na broj ubijenih zarobljenika, bitno je istaći da je incident u Kravici izbio potpuno spontano, što je činjenica koju nijedno tužilaštvo u bilo kojem dosadašnjem procesu po ovom pitanju nije pokušalo da ospori niti smesti u okvire nekog prethodno smišljenog „genocidnog plana“. Međutim, bez obzira na to, fiktivna cifra žrtava u poljoprivrednoj zadruzi u Kravici jednostavno je preuzeta i zbrojena slično sumnjivim ciframa sa drugih lokaliteta na području Srebrenice da bi se na taj način primaklo neophodnom magičnom broju od 8.000.

ĆUTANJE O SRPSKIM ŽRTVAMA

Priča koja se servira neobaveštenoj javnosti u Srbiji o masovnim grobnicama u blizini poljoprivredne zadruge u Kravici, gde se navodno nalaze „stotine“ posmrtnih ostataka zarobljenika pobijenih 13. jula 1995, podjednako je fiktivna kao što su to dimenzije propagandno projektovanog kravičkog masakra. Na samo nekoliko sati pre incidenta u prostorijama poljoprivredne zadruge, na rastojanju od svega dva kilometra, prolazila je naoružana kolona Armije BiH u proboju prema Tuzli. Tu je imala ozbiljan borbeni kontakt sa snagama VRS i pretrpela je teške gubitke. Naknadnom asanacijom terena poginuli borci 28. divizije ukopani su u masovnim grobnicama u blizini zadruge i od ekshumacije lažno se prikazuju kao žrtve segmenta smišljene genocidne operacije koji se 13. jula navodno odigrao u poljoprivrednoj zadruzi u Kravici. Međutim, obrasci ranjavanja navedeni u autopsijskim izveštajima (mine, geleri, i druga artiljerijska sredstva) ubedljivo potvrđuju da je za ogromnu većinu poginulih uzrok smrti bio oružani sukob većih razmera uz korišćenje raznih borbenih sredstava, a ne streljanje iz lakog oružja.

Specijalno tužilaštvo na čelu sa Vladimirom Vukčevićem i zamenikom Brunom Vekarićem piše još jednu sramnu stranicu u profilu ove uslužne višijevske ustanove paralizovane i obezdržavljene Srbije. Ali u jednom detalju Vekarić je potpuno u pravu. Ovo, nažalost, jeste prvi put da se srpsko Tužilaštvo za ratne zločine bavi događajima na području Srebrenice. Ta činjenica nije ni malo pohvalna za Tužilaštvo. Između 1992. i 1995. jedinice Armije BiH pod komandom Nasera Orića sravnile su sa zemljom oko pedeset srpskih naselja oko Srebrenice i pobile najmanje 1.000 mirnih žitelja, isključivo zato što su bili srpske nacionalnosti. Svi napadi i pojedinosti o žrtvama i izvršiocima precizno su navedeni u elaboratu Srpske žrtve Srebrenice 1992–1995, u izdanju Istorijskog projekta Srebrenica. Tužilaštvo Vukčevića i Vekarića bi vrlo profesionalno postupilo ako bi proučilo taj materijal, pokrenulo krivični postupak i izdalo poternice za osumnjičenim počiniocima tih zločina.

To se svakako ne bi uklapalo u političku proslavu dvadesetogodišnjice Srebrenice i teško je zamisliti da će se dogoditi, ali bi sigurno naišlo na odobravanje poreskih obveznika Srbije, od kojih Vukčević i Vekarić dobijaju platu. Pored toga, bilo bi u skladu i sa stvarnim zadacima ustanove u kojoj su zaposleni, pod pretpostavkom da servilno Tužilaštvo za ratne zločine ima neke ozbiljnije profesionalne pretenzije.

Izvor: Novi Standard