Gotovo je, Bebo, Bebice…

Bebo, Bebice, ovaj Tvoj „Udar“ ne udara, on – mlatinja. Očito, napravljen je za podršku režimu Mila Đukanovića na izborima 30. avgusta. Ad hoc priča. I funkcioniše usklađeno profilu Tvoje ličnosti: štiti kriminalce i napada one koji javno pričaju o kriminalcima. Prvenstveno se trudi da zaštiti prvog kriminalca, arhikriminalca, protokriminalca (ovo su zvanja u crkvi koju on osniva), capa di tutti capi, šefa nad šefovima Mila Đukanovića, jednog od najbogatijih predsednika država u svetu, koji se tako visoko uspeo na grbačama samo 650 hiljada robova. I goniča robova.

Biti kriminalac u Crnoj Gori danas znači biti pod medijskom zaštitom Tvog „Udara“. A naći se na udaru Tvog „Udara“, znači da si neko i nešto u borbi protiv kriminala u Crnoj Gori.

Tajna policija ima svoje metode dezavuisanja ljudi koje označi protivnicima režima kojem je pas čuvar. To Ti znaš mnogo bolje od mene, ne sumnjam. Ali ponešto od toga osetio sam na svojoj koži i ranije. Još u vreme „plišane“, „antibirokratske“, „jogurt“ revolucije, okončane u januaru 1989. godine, bio sam pod posebnim režimom crnogorske Udbe. Pratili su me, prisluškivali mi telefonske razgovore, slali su mi skaradna pisma napisana na samoj koverti, slali su novinama po ondašnjoj Jugoslaviji „pisma čitalaca“ potpisana mojim imenom, u kojima su mi podmetali stavove koji me blamiraju. A ja sam bio samo novinar koji nije pristao da se stavi njima na uslugu, a ni da piše o leptirima dok se društveni odnosi u Crnoj Gori prelamaju.

Udba, kada nekome ne može ništa, kada nema u rukama aferu, finansijsku, seksualnu ili bilo koju drugu, kojom će da dezavuiše svoju metu – protivnika režimu, onda u narod „pusti buvu“ da je taj čovek njihov saradnik. Još tada su upotrebili tu metodu. Ponovili su je pre par godina, kada su istu „buvu“ pustili među moje rođake u Boljevićima. Ali, nije im se primala.

Sada si me, vidim, Ti preuzeo. Zaista, misliš li da mi nešto možeš?

Ne možeš mi ništa, Bebo, Bebice. Možeš samo da mi pljuneš pod prozor.

Mogu ovi Tvoji i meni, kao bilo kome drugo, da nameste oružje, kao ovih dana Savu Vujoševiću, da namontiraju video seksualne afere, kao svojevremeno Vanji Ćalović, da podmetnu drogu i ko zna što sve još. Ali, opet, ne možeš mi ništa.

Možeš da mi namestiš sabraćajnu nesreću ili neki drugi „nesrećan slučaj“. I opet mi ne možeš ništa.

Ništa mi ne možeš ni da me usmrti neki Tvoj snajper.

Pre nekoliko dana kaže mi jedan moj prijatelj koji je u DPS-u: Jovane, čuvaj se. Ovi moji mogu da ti nameste svašta. Ne mogu mi ništa, kažem mu. Kako da ne mogu, na svašta su spremni. Mogu li da me ubiju? Pa valjda neće to. E, i da me ubiju, ne mogu mi ništa. Hoću li biti na robiji ili ne, svejedno mi je. Sve svoje nosim sa sobom. Omnia mea mecum porto. Pa i svoju slobodu, onu koju sam dobio od Boga kada me je stvorio, kada sam začet u majčinoj utrobi. Hoću li u ovom zemaljskom životu biti još pet ili petnaest godina, ili pet dana, takođe mi je svejedno. Ovaj život je ionako trka na kratkoj stazi. Na nama je hoćemo li da je istrčimo čestito, hrabro i dostojanstveno i tako čisti utrčimo u večni život, ili ćemo se saplitati o razne mame telesnog ugođaja i udovoljavanja svojoj sujeti, valjajući se kroz blato života, i tako, ubrljanom dušom, uđemo u večnost.

Bebo, Bebice, ovo je životni vrednosni sistem mnogo većeg broja žitelja Crne Gore nego što si mogao usniti i u najvećem košmaru. Jednostavno, isplivao je kroz njihove gene u kojima su zapisani crnogorska čast i hrabrost. Deo njih su ga uzdigli na viši duhovni nivo životom u Crkvi, verom u Boga i nadasve verom Bogu. Mnogi su mojih godina i imaju snažan motiv da se bore za budućnost svoje dece i unučadi. I mnogo više ih je mladih, koji se junački bore za svoju i svoje dece budućnost, budućnost u Crnoj Gori koja će biti njihova otadžbina i njihova država, u kojoj neće biti robovi lopovskog režima.

Još odmah kada su krenule litije pisao sam da će režim Mila Đukanovića imati velike probleme ako u njima ne prepozna prst Božiji. Bog je preko litija razbudio predački osećaj slobode u crnogorskom narodu. Režim to nije mogao da uoči, jer za Boga ne zna. U svojoj halapljivosti i osionosti, nasrnuo je na Božiju Crkvu i tako na samoga Boga. Ta umišljenost Satane da je on bog, koja se usadila u ljude režima, koštaće ih mnogo više od gubitka vlasti, već u ovom životu.

Bebo, Bebice, sada nije pitanje ko će pobediti na izborima 30. avgusta. Uz sve manjkavosti, opozicija nikada do sada nije mudrije i čestitije pristupila predizbornoj kampanji, očito svesna svoje odgovornosti za državu i narod. Danas je mnogo manje potkupljivih nego na prethodnim izborima, u ljudima se probudilo lično dostojanstvo, a preko glave su im krađe i laži režima. Sada je pitanje kako režim, poražen na izborima, naterati – da sjaše!

U dan referenduma o državno-pravnom statusu Republike Crne Gore 2006. godine, još pre završetka izjašnjavanja, režim je svoje ljude izveo na ulice da slave. Slavili su krađu na referendumu. Ovi ljudi bili su naoružani i oni koji su se izjasnili za opstanak zajedničke države sa Srbijom povukli su se. Danas je, Bebo, Bebice, stanje drugačije. Narod se oslobodio straha i preželio se slobode i života dostojnog čoveka. Da je ovaj narod te referendumske noći preboleo tu tešku bolest, ili onda kada su Đukanovićevi ljudi na izborima drastično pokrali Momira Bulatovića, rana bi već odavno zacelila i ne bi morao da je boluje danas. I ne bi mu 14 godina u privatnoj državi „pojeli skakavci“.

Danas je stanje drugačije i na međunarodnom planu. Referendum 2006. godine održan je po nalogu zapadnjačkih liberal-globalističkih gospodara sveta, kao završna faza razbijanja Jugoslavije, i svaka krađa, ma kolika bila, unapred je abolirana. Od ovih pedofilskih monstruma abolarine su i ostale krađe i druga nepočinstva režima Mila Đukanovića, kao i drugih njihovih marionetskih režima po svetu. Ali, Bebo, Bebice, situacija u svetu se menja. Kako suverenizam jača, liberal-globalizam slabi. Nisu više podgorički ambasadori svih velikih sila Zapada sluge bankarskog kapitala. Daj Bože da oni „ubede“ Mila Đukanovića da prizna poraz na izborima, da bi primopredaja vlasti u Crnoj Gori protekla u miru.

Društvene mreže krcate su dokazima o mafijaškom načinu vođenja državnih i privatnih, pomešano, poslova crnogorskog režima i samog Kapa. Dovoljno je pogledati dokumentovano svedočenje Arbina Cibre, telohranitelja Fahrudina Radončića, o Milu Đukanoviću da bi se videlo koliko duboko je ovaj čovek Crnu Goru unizio, osramotio, zgužvao. Taj čovek, tog morala, pred ove izbore ide po Crnoj Gori i viče: fašisti, četnici hoće da vrate Crnu Goru sa evropskog puta. On i njegove podrepne muve i Dritana Abazovića proglasili su četnikom. A Tvoj „Udar“, Bebo, Bebice, gura ovu priču svakojakim podmetanjima ljudima koje je tajna crnogorska policija označila kao protivnike zločinačkom režimu Mila Đukanovića.

Zločin režima Mila Đukanovića biva uvećan uvlačenjem nacionalnih manjina u izbornu prevaru. Režim sve vreme ove ljude plaši četnicima, da bi ih za svake izbore, pa i ove naravno, upotrebio za izbornu krađu. Oni glasaju na više mesta u Crnoj Gori istog dana, oni glasaju i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, ili i u Crnoj Gori i u Srbiji (u Raškoj oblasti i na Kosovu i Metohiji). Sa Kosova, iz Albanije…, strane državljane, režim dovodi u Crnu Goru i daje im lične karte da glasaju. Dovodi ljude iz dijaspore koji su poreklom iz Crne Gore i glasačko pravo ostvaruju u državama u kojima žive. I njima daju lične karte. Ovi ljudi koji učestvuju u izbornoj krađi uglavnom su Bošnjaci i Albanci, muslimani. Oni glasaju da DPS, ali i za svoje nacionalne partije koje su deo režima Mila Đukanovića. Oni su oni glasački listići izborne krađe koji sve vreme vladavine ovog režima njemu donosi „pobedu“ na izborima. Na taj način oni pravoslavnom stanovništvu Crne Gore već tri decenije usmeravaju život; čine mu ga ropskim, mukotrpnim, teško izdrživim, nedostojnim čoveka.

Glavni posao crnogorskoj opoziciji nije toliko da narodu izloži svoj plan izvlačenja Crne Gore iz pakla i da stekne naklonost glasača, koliko borba da što više smanji izbornu krađu koju sprovodi režim. Režimu je tri decenije glavni posao usavršavanje izborne krađe. Ima li većeg primitivizma u vođenju države.

Bebo, Bebice, ne toliko za Tebe koliko za Tvoje poslodavce u Crnoj Gori 30. avgust je sudnji dan. I Ti i Tvoji poslodavci ste bez skrupula. Nema zločina koji nećete počiniti samo procenite li da će vas sačuvati od pravde. Savest vam neće biti prepreka da prolijete krv Crnom Gorom, da na narod pustite policiju naoružanu dugim cevima i da inscenirate sukob sa njom tako što ćete među narod ubaciti kriminalce iz Spuža, kojima ćete obećati bolji status u zatvoru ili čak puštanje sa robije, koji će napasti policiju i potom joj se pridružiti. Ili angažovanjem za ove potrebe kriminalaca iz okolnih država.

Za prošle izbore izmislio si „Državni udar“. Da sam bio u prilici, predložio bih Tvojim poslodavcima da ti daju pare da snimiš neki akcioni film i zadovoljiš svoja detektivska maštanja, da ne praviš taj infantilni rijaliti šou. Ali, „Državni udar“ je imao je i jednu dobru stranu – pokazao je meru posrnuća crnogorskog tužilaštva i sudstva.

Ne sumnjam da u rukavu imaš scenario nekog incidenta i za dan ovih izbora. Takođe, iskustvo me uverava da ćeš uoči izborne šutnje, dakle u petak, pustiti na medijima koji su Tvoj servis neku svinjariju u koju ćeš uplesti mitropolita Amfilohija, vladiku Joanikija, prof. Zdravka Krivokapića, možda i Aleksu Bečića, Dritana Abazovića…, tempiranu tako da neće biti vremena da se na nju odgovori.

Bebo, Bebice, nemoj previše da se gordiš. Ne angažuje Tebe ovaj režim zato što Te uvažava, nego zato što zna ko je iza Tebe. A taj ko je iza Tebe likuje što jedan njegov konobar zagorčava život istorijskom, slobodarskom, hrabrom, dostojanstvenom, čestitom narodu na Balkanu, udovoljavajući svom kompleksu koji rađa nadmenost i uverenje da je njegova rasa superiorna nad ovim narodom.

Nesi Ti baš toliko moćan kako bi se reklo iz ovog teksta; Ti si mi samo poslužio kao paradigma, kao oličenje funkcionisanja režima Mila Đukanovića.

Izvor: IN4S