Говор Хенрија Кисинџера у Москви

Бивши амерички саветник за националну безбедност и државни секретар у администрацијама председника Никсона и Форда, Хенри А. Кисинџер, недавно је посетио Москву. Поред осталог, том приликом састао се са Владимиром Путином и са њим разговарао о најактуелнијим светским проблемима, а  3. фебруара, одржао је говор у част Јевгенија Примакова у Фондацији Горчаков у Москви. Говор шаље снажне поруке о будућности руско-америчких односа у мултиполарном светском поретку.

Од 2007. до 2009. Јевгениј Примаков и ја председавали смо групом састављеном од пензионисаних министара, високих званичника и војних лидера Русије и САД, укључујући и неке од вас који сте данас овде. Циљ је био да се олакша превазилажење контрадикција у разним аспектима америчко-руских односа, као и да се размотре шансе за кооперативнији приступ. У Америци је групи дат значај Трек 2 (Track II diplomacy је амерички назив за неформалну невладину дипломатију; прим. прев.), што је значило да има подршку обе партије и охрабрење Беле куће да проучава односе, али не и да делује у њено име. Састанци су се одржавали наизменично у обе земље. Председник Путин примио је групу у Москви 2007. а председник Медведев 2009. године године 2008. председник Џорџ Буш у свом кабинету окупио је добар део тима за националну безбедност због дијалога са нашим гостима.

Сви учесници су заступали одговорне ставове током Хладног рата. У периодима тензија настојали су да остваре интересе својих земаља онако како су они сматрали да треба. Међутим, искуство их је научило да опасност од технологија прети цивилизованом животу и еволуира у правцу који за време криза може прекинути било какву организовану људску активност. Трзавице су се јављале у различитим деловима света, чему су доприносиле и културно-идентитетске разлике и сукоби идеологија. Циљ Трек 2 напора био је да се превазиђе криза и истраже заједничка начела светског поретка.

Неизоставни део тих напора био је Јевгениј Примаков. Комбинација бистрог аналитичког ума и широко познавање глобалних трендова, стечено у годинама проведеним у близини или напослетку у самом центру политичке моћи, као и његова велика посвећеност својој земљи, утицали су на наше погледе и допринели потрази за заједничком визијом. Нисмо се увек слагали, али смо увек поштовали један другог. Свима нам много недостаје, а мени посебно као колега и као пријатељ.

ПРОБЛЕМ ПРЕОВЛАЂУЈУЋЕГ НАРАТИВА У ОБЕ ЗЕМЉЕ

Није потребно да вам говорим да су наши односи данас много лошији него што су били пре десет година. Они су заправо вероватно на најнижој тачки од периода пред крај Хладног рата; протраћено је узајамно поверење, а конфронтација је заменила кооперацију. Знам да је у последњим месецима свог живота Јевгениј Примаков разматрао начине за превазилажење ове узнемиравајуће ситуације. Одали бисмо му част својим настојањем да и сами делујемо на тај начин.

Крајем Хладног рата, Руси и Американци имали су визију стратешког партнерства обликованог њиховим скорашњим искуством. Американци су очекивали да ће период смањених тензија водити у продуктивнију сарадњу по питању глобалних проблема. Улога руског националног поноса у модернизацији друштва доведена је у питање због незадовољства изазваног трансформацијом државних граница и прихватања неких од основних задатака на путу реконструкције и редефиниције. Многи су на обе стране разумели да судбине Русије и САД и даље остају чврсто испреплетене. Одржавање стратешке стабилности и спречавање ширења оружја за масовно уништење постали су растућа потреба, баш као и изградња безбедносног система на подручју Евроазије, посебно у областима дугачке руске периферије. Отвориле су се нове могућности за трговину и инвестиције, при чему је сарадња на пољу енергетике била на врху листе.

Нажалост, импулс глобалних потреса превазишао је капацитете државних могућности. Одлука тадашњег премијера Јевгенија Примакова да током лета за Вашингтон изнад Атлантика нареди заокрет и повратак у Москву као вид испољавања протеста због почетка НАТО војне операције у Југославији била је симболичан чин. Иницијална нада да ће уска сарадња у почетним фазама кампање против Ал Каиде и Талибана у Авганистану можда довести до партнерства на широј основи прво је пригушена у вртлогу спорова поводом блискоисточне политике, а потом је са руским војним акцијама на Кавказу 2008. и Украјини 2014. године доживела потпуни крах. Скорашњи напори да се пронађе заједничко решење у Сирији и смире тензије око украјинске кризе нису много допринели да се промени осећај све већег отуђења.

Преовлађујући наратив у обе земље сваљује пуну кривицу на другу страну и код обе стране постоји тенденција демонизације, ако не друге земље, онда бар њеног лидера. Будући да питања националне безбедности доминирају у дијалогу, поново се пробудио део старих сумњи и неповерења из хладноратовског периода. Ова осећања у Русији додатно су повећана сећањем на прву деценију постсовјетског периода, кад се земља суочила са запањујућом социо-економском и политичком кризом, док су за то време САД уживале најдужи период непрекидне економске експанзије. То је изазвало политичка неслагања поводом целог низа питања – од Балкана, постсовјетског простора и Блиског Истока до питања НАТО експанзије, ракетног штита и трговине оружјем, што је свеукупно довело до тога да су пропали изгледи за усаглашено деловање.

ДВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ: ПРАВНА И ГЕОПОЛИТИЧКА

Вероватно је кључни фактор био фундаментални раскорак у историјским концептима. За САД крај Хладног рата изгледао је као потврда њене традиционалне вере у неизбежност демократске револуције, из чега је произашла визија међународног система којим би се суштински управљало у складу са међународним правом. Али руско историјско искуство је доста компликованије. За земљу на коју су вековима насртале туђинске армије и са истока и са запада безбедност ће увек морати да има како геополитички тако и правни основ. Када се њене безбедносне границе са Лабе помере хиљаду миља источно ка Москви, руска перцепција светског поретка ће неизбежно садржати стратешку компоненту. Изазов нашег времена је да спојимо две перспективе – правну и геополитичку – у један усаглашен концепт.

На овај начин, парадоксално, поново се суочавамо са једним суштински филозофским проблемом. Како САД могу да сарађују са Русијом, земљом која не дели све њене вредности, али је неизоставни део међународног поретка? Како Русија може да оствари своје безбедносне интересе, а да притом не алармира земље које је окружују, гомилајући на тај начин непријатеље? Да ли Русија може да изгради респектабилну позицију у међународној арени која не би била проблематична за САД? Могу ли САД наставити да следе своје вредности, а да притом други не осећају да им се исте намећу силом? Нећу покушати да пружим одговоре на сва ова питања. Циљ ми је да подстакнем друге да то учине.

Многи коментатори, руски и амерички, одбијају могућност да САД и Русија раде заједнички на успостављању новог међународног поретка. Према њиховом мишљењу, САД и Русија су ушле у нови Хладни рат.

Данас не прети толико опасност од повратка војној конфронтацији колико од учвршћивања идеје самоиспуњавајућег месијанства у обе земље. Дугорочни интереси обе земље захтевају свет који трансформише савремене токове и турбуленције у нову равнотежу, све више мултиполарну и глобализовану.

Природа данашње нестабилности сама по себи је без преседана. Доскоро су глобалне међународне претње идентификоване са акумулацијом моћи доминантне државе. Данашње претње се пак чешће појављују због слабљења државне моћи и све већег броја територија без политичке управе. Са овим растућим вакуумом моћи ниједна држава не може да се суочи самостално, ма колико моћна или посебна била на међународном нивоу. Суочавање захтева непрекидну сарадњу САД, Русије и других великих сила. Због тога елементи супарништва у суочавању са традиционалним сукобима на међудржавном нивоу морају бити остављени по страни (како би надметање остало у оквиру одређених граница), чиме би се створили услови за спречавање њиховог понављања.

САГЛЕДАВАТИ ПРОБЛЕМЕ У СТРАТЕШКОМ ОКВИРУ

Као што знамо, постоји велики број раздорних проблема пред нама, од чега су најургентнији Украјина и Сирија. Током претходних неколико година наше земље су неколико пута организовале периодичне дискусије о тим темама, које нису дале неке опипљиве резултате. То не изненађује, будући да су се дискусије водиле без договореног стратешког оквира. Сваки засебни проблем је само рефлексија оног већег стратешког проблема. Украјина би требало да буде уграђена у структуру европске и међународне безбедносне архитектуре, тако да послужи као мост између Русије и Запада, а не као предстража неке од страна. Што се тиче Сирије, очито је да локални и регионални актери не могу сами да пронађу решење. Заједнички америчко-руски напори усаглашени са другим великим силама могли би да створе образац за мирољубиво решавање проблема на Блиском Истоку, као и вероватно на сваком другом делу света.

Сви напори за побољшање односа морају укључивати дијалог о настајућем светском поретку. Који су то трендови који нарушавају стари и стварају нови поредак? Какве изазове те промене представљају за руске и америчке националне интересе? Коју улогу свака од земаља жели да има у обликовању тог поретка и коју позицију у њему са разлогом може да очекује? Како да, на бази историјског искуства, помиримо веома различита схватања тог поретка Русије и САД, али и других великих сила? Треба да тежимо развоју стратешког концепта за америчко-руске односе у оквиру којег би било могуће изналажење решења за питања која нас деле.

Током 60-тих и 70-тих лично сам на међународна питања гледао кроз призму суштински непомирљивог однос САД и Совјетског Савеза. Са развојем технологије развио се и концепт стабилности који две земље могу да имплементирају на неким пољима, чак и док се у другим областима настављало њихово ривалство. Од тада се свет драматично променио. У мултиполарном светском поретку се на Русију мора гледати као на суштински елемент било које нове међународне равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД.

Највећи део претходних 27 година сам на овај или онај начин био умешан у развој америчко-руских односа. Био сам и тамо где се одлучивало, и кад је ниво претњи растао, и приликом заједничких прослава дипломатских успеха. Наше земље и човечанство требају дуготрајнију перспективу.

Овде сам да бих промовисао могућност дијалога, који има за циљ да споји нашу будућност, а не да објашњавам разлоге нашег конфликта. То захтева да обе стране поштују виталне интересе оне друге. Ови циљеви не могу бити испуњени за време које је преостало тренутној администрацији (мисли се на администрацију Барака Обаме; прим. прев.), али они не би требало да буду одлагани због решавања америчких унутрашњих проблема. Те циљеве је могуће остварити само уколико буде постојала воља у Вашингтону и Москви (у Белој кући и Кремљу) да се превазиђу међусобне оптужбе и да се осећању виктимизације супротставе већи изазови са којима ће се наше земље суочити у наредним годинама.

Превео – Александар Вујовић

Извор: The National Interest/Нови Стандард